Jeruzalemski sabor

Izvor: Wikipedia

Jeruzalemski sabor (Apostolski sabor ili Apostolska konferencija) je bilo okupljanje ranih kršćanskih vođa u Jeruzalemu oko 50. godine (48/49. godine[1]).

Sabor je sazvan zbog spora da li nejevrejima koji su prihvatili Isusovo učenje treba dopustiti da ne drže Mojsijev Zakon. To je bilo pitanje taktike (olakšavanje prihvatanja hrišćanstva) ali i principa (sloboda od Zakona).[1] Ulazak Grka u hrišćanstvo izazivao je pitanju hoće li judejski karakter hrišćanstva moći da se „univerzalizuje“ pod pritiskom helenizma, a da se istovremeno ne izgubi i bude suštinski zamenjen „neznabožačkim“ helenskim hrišćanstvom.[1]

Na saboru je odlučeno da se inovjerci (ne-Jevreji) preobraćeni na kršćanstvo ne moraju držati Mojsijevih zakona, uključujući obrezivanje muške djece, ali su zadržane zabrane konzumacije krvi, krvavog mesa, mesa nepravilno zaklanih životinja, odnosno bluda i idolatrije.

Opis sabora se nalazi u Djelima apostolskim, a, prema nekim autorima i u Galaćanima.

Pozadina[uredi - уреди]

Barnaba i Pavle iz Tarsa su krenuli na prvo misionarsko putovanje (4748) koje počinje u Antiohiji i obuhvata Kipar, Pergu i Pamfiliju, Antiohiju Pisidijsku, gradove Likaonije (severna Galatija), kao Ikoniju, Listru i Derve. U svim ovim gradovima i oblastima Galatije osnivane su zajednice koje čine hrišćani Jevreji i nejevreji, koji u početku žive harmonično bez naročitih problema, kao što je bio slučaj u Antiohiji.[1]

Prva ozbiljna kriza u pogledu položaja „nejevreja“ u hrišćanstvu nastaje u Galatiji i Antiohiji 49. godine, kada se postavlja veliko pitanje obaveznosti obrezanja hrišćana.[1] Među hrišćanima su se razvile dve različite struje, usled čega je došlo do razlaza između Varnave i Pavla. Judeohrišćani su propovedali jevanđelje samo Jevrejima (Dela 11:19), dok je Pavle želeo da se ona propovedaju svim narodima. Pavle je želeo da ukine obrezivanje i ostale zakone kojih su se oni pridržavali (Dela 21:21), zbog čega je sav Jerusalim bio u pometnji (Dela 21:31).

Tok sabora[uredi - уреди]

Glavni zastupnik stava da nejevreje treba osloboditi od poštovanja jevrejskog zakona bio je Pavle iz Tarsa. Nasuprot njemu, judeohrišćani su govorili: "ako se ne obrežete, po običaju Mojsejevu, ne možete se spasti". Protiv obrezanja je, prema Delima apostola, bio i Petar koji je rekao: "zašto hoćete da nametnete učenicima jaram na vrat, koji ni oci naši ni mi ne mogosmo nositi?"[2] Kada je rasprava na saboru utihnula, Jakov je formulisao sledeći predlog:

Wikicitati „"Ja smatram da se ne prave teškoće onima od neznabožaca koji se obraćaju Bogu, nego da im se napiše da se čuvaju od nečistota idolskih i od bluda i od udavljenoga i od krvi (i ono što njima nije milo drugima da ne čine)".[2]
(Jakov Pravedni)

Ovaj Jakovljev predlog je prihvaćen kao zvaničan stav sabora. Nakon toga su "apostoli i prezviteri sa svom Crkvom" izabrali ljude da pošalju u Antiohiju s Pavlom i Varnavom, Judu zvanoga Varsava i Silu, sa kojima poslaše i sledeće pismo:

Apostoli i prezviteri i braća pozdravljaju braću iz neznabožaca koja su u Antiohiji i Siriji i Kilikiji. Pošto čusmo da neki izišavši od nas uznemiriše vas riječima, i smutiše duše vaše govoreći da se obrezujete i da držite Zakon, što im mi ne zapovjedismo. ... Jer ugodno bi Svetome Duhu i nama da nikakvo breme više ne mećemo na vas osim ovoga što je neophodno: Da se čuvate od žrtava idolskih i od krvi i od udavljenoga i od bluda, (i što nećete da se čini vama ne činite drugima); od ovoga ako se čuvate, dobro ćete činiti. Budite zdravo.[2]


Nastavak spora[uredi - уреди]

Izgleda da ni nakon sabora problem nije rešen. U poslanici Galatima Pavle piše o svom suprotstavljanju Petru i drugim judeohrišćanima u Antiohiji. Navodno, Petar je u Antiohiji "jeo s neznabošcima", ali kada dođoše "neki od Jakova", on se snebivao i odvajao. Isto tako "dvolično" postupiše i ostali Judejci, uključujući i Varnavu.[3] Tada Pavle pred svima reče Petru:

Wikicitati „"Kada ti koji si Judejac živiš neznabožački a ne judejski, zašto nagoniš neznabošce da žive judejski?"[3]
()

Pavle je zaključio da se "opravdamo vjerom Hristovom a ne djelima zakona, jer se djelima zakona nijedno tijelo neće opravdati".[3] Pavlove reči pokazuju da se spor sa pitanja obrezanja ubrzo preneo na poštovanje jevrejskog zakona uopšte.

Posledice[uredi - уреди]

Posle apostolskog sabora i u toku decenije kasnije (50–60. godine) hrišćanstvo se prižbližava helenizmu: broj Grka u hrišćanskim zajednicama konstantno raste u odnosu na Jevreje, tako da od manjine u početku, postaju većina u zajednicama. Vrhunac ovog razvoja primećuje se početkom sledeće decenije (od 60. pa nadalje), pošto Grci ne samo da predstavljaju većinu, nego oni preuzimaju i vođstvo u pomesnim Crkvama, koje je ranije čvrsto pripadalo hrišćanima Jevrejima.

U ličnostima Timoteja, Tita i Luke nailazimo na prve Grke koji imaju vodeću ulogu Crkvi postapostolske epohe, zamenjujući prvu apostolsku generaciju. Manje od decenije posle pada Jerusalima i bega gradske hrišćanske zajednice u Pelu (70. posle Hrista) je budućnost hrišćanstva postaje konačno vezana za helenizam.[1]

Izvori[uredi - уреди]

Vidi još[uredi - уреди]

Eksterni linkovi[uredi - уреди]