Jean Sibelius

Izvor: Wikipedia
Jean Sibelius
Jean sibelius.jpg
Biografija
Ime Johan Julius Christian "Jean"/"Janne" Sibelius
Rođenje 8. prosinca 1865.
Hämeenlinna, Finska
Smrt 20. rujna 1957.
Jävenpää, Finska

Jan Sibelijus (8.12. 1865. - 20.9. 1957.), finski kompozitor.

Snažna umetnička ličnost svoje zemlje. Finska nacionalna muzička škola, koju su utemeljili kompozitori kao Frederik Pacijus, Aksel Gabrijel Ingelijus i Robert Kajanus, sa muzičkom harizmom Jana Sibelijusa, stekla je međunarodni ugled i priznanje.

Biografija[uredi - уреди]

Još u detinjstvu, ispoljio je veliku ljubav prema muzici. Često je u nastupu ogorčenja što mu majka Marija nije dozvoljavala da se posveti muzici, sa violinom u ruci odlazio u prirodu i tamo svirao.

Jedno vreme je studirao pravo, a sa 14 godina počeo je učiti pevanje, a studirao je teoriju, kompoziciju i violinu. U početku su najjače poticaje njegovom stvaranju dale legende iz narodnog epa "Kalevala", no nikada nije unosio u svoja dela narodnu melodiju i ritmiku, već je komponovao u njihovom duhu. 1891. Godine, oženio se šest godina mlađom Aino Jarnefelt, iz porodice kompozitora Armasa Jarnefelta i sa njom u srećnom braku poživeo do kraja života. Godine 1897, dobio je državnu stipendiju, koja mu je omogućila da se u celini posveti komponovanju. Nakon mnogih putovanja po Evropi, stvorio je muzička dela, koja su mu bila više internacionalna, a po stilu klasicistička, sa snažnim uplivom Debisijevog muzičkog impresionizma i tonske rafinisanosti, a isto tako i pod uticajem Evropske pozne romantike, sintetizujući ove tekovine svog vremena i gradeći na njima svoj lični stil. Nakon velikog broja kompozicija, komponovanih u prvom periodu, između 1888. i 1905. godine (vremenski razmak od 17 godina i čak oko 50 numerisanih opusa), Sibelijus donekle smanjuje broj dela koja stvara, a u formalnoj i melodijsko - ritmičkoj strukturi teži sve većoj koncentraciji muzičkog materijala i pročišćavanju ličnog stila. Tako u drugom svom stvaralačkom periodu, između 1905 i 1924 godine, stvara niz dela (to je još oko 55 opusa, ali raspoređenih na period od 19 godina), koja su po preglednosti tema i po formalnoj i melodijsko - ritmičkoj strukturi, značajno skoncentrisana u manjem broju zasebnih celina, stavova.

Poslednji javni nastup imao je 1924. godine, a na njemu je dirigirao svoje remek-delo "Sedmu simfoniju", koja je bila i zadnja simfonija koju je napisao i koja je u svoj svojoj preglednosti, ostvarila koncentraciju muzičkih misli i strukture. Valja ovde primetiti da je Sibelijus poslednje delo (opus 116) komponovao 1929. godine - znači, još 11 opusa u narednih pet godina - i da je otada živeo u povučenosti imanja Javerpaa nedaleko od Helsinkija, poslednjih 28 godina svog dugog života. Pred kraj života, uništio je manuskript svoje nesuđene Osme Simfonije, koji je u međuvremenu načinio.

Pregled stvaralaštva[uredi - уреди]

Muzičko stvaralaštvo Jana Sibelijusa obuhvata ukupno 116 dela ili opusa, komponovanih između 1888. i 1929. godine. Sibelijus je stvarao na raznim muzičkim područjima.

Na polju kamerne muzike, komponovao je niz komada za violinu i klavir, grupisanih u manje ili veće celine, zbirke, zatim solo - pesme za glas i klavir i izvestan broj gudačkih kvarteta.

Na polju koncertantne muzike, Sibelijus je komponovao kultno delo za violinu, njegov najomiljeniji instrument:

Koncert za violinu i orkestar, d - mol, opus 47 (1903 - 1905).

Na polju baletske muzike, Sibelijus je kompnovao dva kraća baleta: Peleas i Melisanda (prema Meterlinkovom komadu i Bura (prema Šekspiru). Takođe je napisao i dve samostalne orkestarske svite: Karelija, svita opus 11 (1894) i Ljubavna svita, opus 14 (1894. godine, za kamerni orkestar).

Sibelijus je ipak, veliki majstor simfonijske muzike. Tu je ostavio veliki broj jednostavačnih simfonijskih poema i sedam instrumentalnih simfonija.

Simfonijske poeme[uredi - уреди]

Sibelijus je komponovao ukupno 13 simfonijskih poema. U njima se inspiriše nacionalnom istorijom i mitovima iz prošlosti Finske. Kao i njenom borbom za oslobođenje od Carske Rusije, u čijem je sastavu bila od 1809. do 1919. godine. Najpoznatije Sibelijusove poeme, redovno prisutne na programima koncerata svuda u svetu su:

° Kulervo, poema, opus 7 (1892)

° En Saga, simfonijska poema opus 9 (1892)

° Labud iz Tuonela, legenda za orkestar broj 3, opus 22 (1896)

° Finlandija, simfonijska poema opus 26 (1899)

° Tužni valcer, opus 44 (1902)

° Kćer Pobjole, simfonijska poema, opus 48, inspirisana Kalevalom (1905)

° Noćno jahanje i svitanje, simfonijska poema opus 55 (1908)

° Bard, simfonijska meditacija, opus 64 (1911)

° Okeanide, simfonijska poema, opus 73 (1913)

° Tapiola, simfonijska poema opus 112, poema Finske šume (1926).

Simfonije[uredi - уреди]

U svojih sedam instrumentalnih simfonija, Sibelijus polazeći od muzičke i folklorne tradicije svoje zemlje, utkiva je u simfonijske oblike Evropskog muzičkog romantizma devetnaestog i početka dvadestog veka, smelo koncentrišući, sjedinjavajući taj oblik, čime mu daje vlastiti umetnički pečat. Sedam Sibelijusovih simfonija su:

Eksterni linkovi[uredi - уреди]