Jean Piaget

Izvor: Wikipedia
Jean William Fritz Piaget
Generalno
Rođenje 9. august 1896. (1896-08-09)
Smrt 16. septembar 1980. (dob: 84)
Rad
Epoha Filozofija 20. veka
Regija Zapadna filozofija
Škola / tradicija Razvojna
Glavni interesi prirodne nauke
Značajne ideje genetska epistemologija, teorija kognitivnog razvoja, predemtna trajnost, egocentrizam
Influencija Immanuel Kant, Henri Bergson, Pierre Janet, James Mark Baldwin
Influencirao Barbel Inhelder, Jerome Bruner, Lawrence Kohlberg, Howard Gardner, Thomas Kuhn

Jean Piaget (fonetski: Žan Pijaže; Neuchâtel, Švicarska, 9. august 1896 – 16. sepetmebar 1980) bio je švicarski psiholog i filozof poznat po svojim pedagoškim istraživanja. Njegova teorija kognitivnog razvoja i epistemoloiški pogledi su poznati kao "genetska epistemologija."

Vrlo važnim je smatrao obrazovanje djece. Kao direktor Međunarodnog ureda za obrazovanje je godine 1934. izjavio da "samo obrazovanje može spasiti naša društva od mogućeg kolapsa, bilo nasilnog, bilo postepenog."[1]

Godine 1955. je stvorio Međunarodni centar za genetsku epistemologiju u Ženevi i vodio ga do 1980. Prema Ernstu von Glaserfeldu, Jean Piaget je "veliki pionir konstruktivističke teorije znanja."[2]

Biografija[uredi - уреди]

Rođen 9. avgusta 1896. u Nešatelu, Švajcarska - umro 17. septembra 1980. godine u Ženevi. Vrstan poznavalac zoologije i filozofije, Pijaže kasnije studira i psihologiju u Cirihu (od 1818. g.). Zajedno sa njim su i Karl Gustav Jung i Eugen Blojler. Na univerzitetu u Ženevi radio je od 1929. godine do smrti. Godine 1955. Pijaže osniva Međunarodni centar za genetsku epistemologiju u Ženevi, čiji je bio direktor do kraja svog života.

Napisao je sledeća dela:

  • Jezik i misao kod deteta (1923.)
  • Logičko rasuđivanje i razmišljae kod deteta (1924.)
  • Poreklo inteligencije kod dece (1948.)
  • Rani razvoj logike kod deteta (1964.)

Danas se smatra najznačajnijim razvojnim psihologom XX veka.

Pijažeova teorija razvoja[uredi - уреди]

Jedna od najsloženijih i najuticajnijih savremenih teorija kognitivnog razvoja čiji je tvorac švajcarski psiholog Žan Pijaže (Piaget, 1896.-1980.). Kognitivni razvoj je, po ovom biološki orijentisanom teoretičaru, spontan, autoregulacioni proces, određen organizmu inherentnim činiocima i mehanizmima.

Osnovni pokretač razvoja inteligencije jeste težnja ka savršenoj i stabilnoj ravnoteži, odnosno faktor 'uravnotežavanja'. Subjekt u svom odnosu sa objektom postiže sve savršenije forme ravnoteže serijom autoregulativnih kompenzacija. Uticaji socijalne sredine nisu formativni, ne stvaraju kognitivne strukture, već mogu samo da ubrzaju ili uspore razvoj.

Organizam je u stalnoj interakciji sa svojom sredinom i kroz taj uzajamni uticaj odigrava se proces 'adaptacije', tj. uspostavlja se ravnoteža između dva komplementarna proceca 'asimilacije' (saobražavanje objekta postojećim kognitivnim strukturama subjekta) i 'akomodacije' (modifikacija kognitivnih struktura u skladu sa objektom).

Razvoj inteligencije prolazi kroz četiri glavna stadijuma ili perioda, čiji je redosled postojan i nepromenljiv, a to su: 'senzomotorni period' (od rođenja do pojave simboličke funkcije), 'preoperaciani period' (od 1-6 do 7-8), ‘period konkretnih operacija' (od 7-8 do 11-12) i 'period formalnih operacija' (od 11-12 do 15-16).

Nužnost redosleda javljanja ovih stadijuma ne znači da su oni nasleđno predodređeni ili preformirani, već je proizvod aktivnosti subjekta koji je u potpunosti ovladao mogućnostima jednog stadijuma i koji ga prevazilazi prelaskom na sledeći (npr. od konkretnih ka formalnim operacijama).

U razvoju 'dečjeg mišljenja' prekretnicu predstavlja javljanje 'semiotičke funkcije' i prevazilaženje 'egocentrizma' u procesu 'decentracije'. Do svojih otkrića, pojmova i teorija Pijaže je došao metodom eksperimenta i ispitivanjem dečjeg mišljenja putem kliničkog intervjua.

Pijažeov uspon i pad[uredi - уреди]

Za većinu savremenih saznanja o mentalnim sposobnostima male dece zaslužan je stručnjak za kognitivnu psihologiju, Žan Pijaže (Jean Piaget), koji je vršio istraživanja pre pedeset godina. Pijažeov uticaj može se pronaći ne samo u mnogim savremenim objašnjenjima načina na koji deca uče već i u našim obrazovnim sistemima. Nažalost, kako to često biva sa revolucionarnim otkrićima, naknadna istraživanja pokazala su da su Pijažeovi zaključci gotovo sigurno bili pogrešni. ("Gotovo sigurno" zato što neki psiholozi i dalje tvrde da je on bio u pravu i da rezultati eksperimenata koji će opisati dozvoljavaju različite zaključke.)

Tokom 40-tih i 50-tih godina dvadesetog veka, Pijaže je razvio „konstruktivističku" teoriju o razvoju deteta. Prema ovoj teoriji, beba se rađa bez ikakvih znanja, a zatim, posmatrajući svet oko sebe postepeno uobličava koherentno razumevanje tog sveta, koje se neprestano uvećava. Drugim rečima, dete konstruiše mentalni model ili konceptualizaciju sveta.

Pijaže do ovog zaključka nije došao sedeći u fotelji. On je vršio eksperimente, i upravo su oni jedan od razloga što je njegov rad imao toliki uticaj. Bila je potrebna velika genijalnost - i oprema koja nije bila dostupna u Pijažeovo vreme - da bi kasnije generacije osmislile pouzdanije eksperimente. Kad je to učinjeno, nametnuli su se potpuno drugačiji zaključci.

Na primer, prema Pijažeovom mišljenju, deca mlađa od deset meseci nemaju pravu svest o materijalnim objektima kao nečemu što trajno postoji u svetu. Pijaže je ovaj zaključak zasnovao na zapažanju da beba od deset ili manje meseci prestaje da traži neki predmet, recimo igračku, onog trenutka kad ga neko sakrije pod ćebe. Prema Pijažeu, svest o "permanentnosti objekta", kako je on to nazvao, nije urođena, već se stiče posle deset meseci starosti.

Pijaže je takođe verovao da deca ne poseduju osećaj za broj sve do uzrasta oko pet godina. U jednom od svojih eksperimenata, koji su mnogo puta ponavljani od strane različitih ispitivača, psiholog bi četvorogodišnjem detetu pokazao red od šest čaša i red od šest flaša koje su međusobno podjednako udaljene, a zatim bi ga pitao čega ima više. Dete bi uvek odgovorilo da ih je isto. Može se pretpostavid da je dete uočilo da svakoj čaši u redu odgovara jedna flaša u drugom redu. Zatim bi ispitivač razmakao čaše tako da obrazuju duži red, pa bi ponovo pitao dete da li ima više čaša ili flaša. Sada bi dete odgovorilo da ima više čaša, očigledno zavarano time što taj red duži. "Ovo nesumnjivo pokazuje", zaključio je Pijaže, "da dete ne poseduje dobro razvijen osećaj za broj." Konkretno, tvrdio je Pijaže, četvorogodišnja i petogodišnja deca još ne shvataju ideju očuvanja broja - nemaju predstavu o tome da razmeštanje predmeta u grupi ne menja njihov broj.

U to vreme, Pijažeovi eksperimenti smatrani su trijumfom eksperimentalne metode u psihologiji. Kao njen začetnik, Pijaže je krčio put budućim generacijama. Ovakav metod proučavanja bio je odličan. Nažalost, imao je i ozbiljne nedostatke. Pijaže se pri testiranju svesti o permanentnosti objekta oslanjao na motorne radnje beba, a u brojnim testovima sa starijom decom na dijalog izmedu ispitivača i ispitanika.

Kad je reč o permanentnosti objekta, činjenica da beba nije posegla za predmetom koji je sakriven pod ćebe ne podržava prilično dramatičan zaključak da beba misli da je predmet prestao da postoji. Možda ona jednostavno nema dovoljno razvijenu koordinaciju ruku da bi posegla za skrivenim predmetom. U stvari, mi danas znamo da je ovo objašnjenje tačno. Nedavni eksperimenti, napredniji od Pijažeovih, ukazuju na to da čak i veoma male bebe imaju dobro razvijenu svest o permanentnosti objekta.

Isto tako, razgovor s malom decom veoma je nepouzdan. Komunikacija pomoću jezika nikada nije potpuno objektivna i oslobođena uticaja konteksta, emocija, socijalnih faktora, a možda i još nekoliko drugih stvari. Koliko dijalog može biti nepouzdan pokazali su Zak Meler (Jacques Mehler) i Tom Bever (Tom Bever) sa Masačusetskog tehnološkog instituta tokom kasnih 60-tih godina.

Meler i Bever izveli su Pijažeov eksperiment da bi testirali svest o očuvanju broja, ali kod dvogodišnje i trogodišnje dece, za razliku od Pijažea čiji su ispitanici imali četiri ili pet godina. Deca su bila savršeno uspešna. Zato nam je, ukoliko ne verujemo da deca između četvrte i šeste godine privremeno gube svest o očuvanju broja, potrebno alternativno objašnjenje Pijažeovih rezultata. Jedno je lako dostupno.

Deca oko pete godine starosti počinju da razvijaju sposobnost rezonovanja o misaonim procesima druge osobe - "Šta tata misli kad kaže da je to..." Ovo pruža najverovatnije objašnjenje Pijažeovih zapažanja. Setite se na koji je način izveden eksperiment. Najpre ispitivač poređa čaše i flaše u dva reda, tako da su medusobno podjednako udaljene, a zatim pita dete u kom redu ima više predmeta. Nakon toga preuredi jedan od redova, tako što ga produži, pa ponovo pita dete: "U kom redu ima više predmeta?"

Sa četiri ili pet godina, dete misli da su odrasli moćni i sveznajući. Osim toga, ono je verovatno primetilo poštovanje koje su njegovi roditelji ukazali ispitivaču kada su stigli u laboratoriju. Kako će dete reagovati kad vidi da je ispitivač razmakao predmete u jednom redu, a zatim postavio potpuno isto pitanje kao trenutak ranije: "U kom redu ima više predmeta?" Moglo bi da rezonuje ovako: "Hmmm. Isto pitanje mi je i malopre postavio. Odrasli nisu glupi, a ovo je posebna vrsta odraslog koji mnogo zna. Obojica vidimo da se broj predmeta nije promenio. Sigurno sam prošli put pogrešno razumeo pitanje. Mislio sam da me pita o broju predmeta u redu, ali me je očigledno pitao o dužini, s obzirom na to da je nju promenio." Tako dete daje odgovor koji misli da se od njega očekuje.

Naravno, u ovo ne možemo biti sigurni. Pokušaji da se do odgovora dođe ispitivanjem deteta najverovatnije neće pružiti ubedljive dokaze, i to iz istog razloga iz kog je sumnjiv prvobitni Pijažeov eksperiment! Zbog toga je Melerov i Beverov eksperiment stekao priznanje. Rezonovanje tipa "šta on zapravo hoće?", koje je maločas opisano, svojstveno je deci starijoj od dve ili tri godine. Melerovi i Beverovi mlađi ispitanici shvatali su pitanja u eksperimentu doslovno, i pravilno su brojali predmete.

Ono što je prvobitni Pijažeov eksperiment zaista pokazao bilo je to da četvorogodišnja i petogodišnja deca umeju racionalno da rezonuju o motivacijama i očekivanjima druge osobe. To je važno i korisno otkriće. Ali nije ono do kog je Pijaže mislio da je došao.

Da bi potvrdili da deca starija od dve godine imaju dobar osećaj za broj, Meler i Bever izmenili su Pijažeov test tako da se izbegne oslanjanje na jezik. Njihova ideja bila je zapanjujuće jednostavna. Umesto čaša i flaša, detetu su pokazali dva reda bombonica M&M. U jednom redu bilo je šest bombonica, a u drugom četiri. Nekada bi redovi bili iste dužine; nekad bi bio duži red od šest, a nekad od četiri bombonice. Umesto da ga pitaju u kom redu ima više slatkiša, detetu bi jednostavno rekli da može da izabere jedan red i pojede ga. Ishod je bio tačno onakav kakav bi svaki roditelj predvideo. Dete bi bez izuzetka zgrabilo red od šest slatkiša, bez obzira na njegovu dužinu. Dobro je znalo koji red sadrži više članova i, štaviše, shvatalo je da broj ne zavisi od rasporeda. Rezultat je bio podjednako ubedljiv i sa dvogodišnjacima i sa četvorogodišnjacima.

Do istog zaključka dovela je još jedna varijacija prvobitnog Pijažeovog eksperimenta. Ovog puta su Džejms Mekgerigl (James McGarrigle) i Margaret Donaldson (Margaret Donaldson) sa Edinburškog univerziteta izveli eksperiment u malom lutkarskom pozorištu. Kao i Pijaže, počeli su time što su obrazovali dva reda sa istim brojem predmeta i pitali dete u kom redu ima više predmeta. Pošto bi dete tačno odgovorilo, ispitivač bi se pravio da gleda na drugu stranu, a za to vreme plišani meda razmakao bi predmete u jednom redu. Kad bi se okrenuo, ispitivač bi uzviknuo: "Oh, bože, šašavi meda je zbrkao redove. Da li možeš ponovo da mi kažeš u kom redu ima više predmeta?" Deca izmedu dve i pet godina bez izuzetka davala su tačan odgovor. S obzirom na to da je meda produžio jedan red, što ispitivač nije video, dete je verovatno smatralo razumnim to što mu odrasla osoba ponovo postavlja isto pitanje. Ali, kad bi ispitivač ponovio postupak sa istim detetom, s tim što bi sam razmakao predmete, četvorogodišnja i petogodišnja deca odgovarala bi mu isto kao Pijažeu, zasnivajući odgovor na dužini.

Brojni eksperimenti sprovedeni 80-tih i 90-tih godina pokazali su da ni ovo nije tačno. Prvi od njih izveli su Prentis Starki (Prentice Starkey) i njegovi saradnici na Pensilvanijskom univerzitetu, 1980. godine. Starkijevi ispitanici bile su bebe stare između šesnaest i trideset nedelja. Bio je pravi izazov pronaći način da se utvrdi šta tako mladi ispitanici misle.

Ispitivači su se oslonili na merenje bebinog nivoa koncentacije. Kao što svaki roditelj zna, bilo kakva novina, kao što je nova igračka, jedno vreme okupira bebinu pažnju. Zatim pažnja počinje da popušta ili se usmerava na neku drugu novinu. Zahvaljujući video-tehnologiji, Starki i njegovi saradnici bili su u mogućnosti da prate bebinu pažnju snimajući njen pogled. Bebu je najčešće majka držala u krilu, okrenutu ka aparaturi za izvođenje eksperimenta.

U jednom eksperimentu, bebi su prikazivani slajdovi. Na jednom slajdu videle su se dve tačke, jedna do druge. Kada su se prvi put pojavile, privukle su bebinu pažnju, i ona je neko vreme gledala u njih. Kad je bebina pažnja počela da opada, a pogled da joj luta, slajd je zamenjen novim koji se veoma malo razlikovao od prvog. Beba je nakratko pogledala. Slajd je ponovo promenjen. Svaki sledeći slajd minimalno se razlikovao od prethodnog. Sa svakim ponavljanjem, bebini pogledi - kako je izmereno s video-kasete -postajali su sve kraći. Zatim su se, bez upozorenja, na ekranu pojavile tri tačke, umesto dve. Bebino interesovanje istog trenutka se povećalo, i sliku je posmatrala duže (od 1.9 do 2.5 sekunde u jednom izvodenju eksperimenta). Dete je nesumnjivo uočilo prelazak s dve na tri tačke. Druga grupa beba, kojoj su prikazani slajdovi obrnutim redom, primetila je prelazak s tri na dve tačke.

Sju Elen Antel (Sue Ellen Antell) i Danijel Kiting (Daniel Keating) sa Merilendskog univerziteta upotrebili su istu metodu kako bi pokazali da samo nekoliko dana stare bebe takođe uočavaju razliku između dva i tri.

Izvori[uredi - уреди]

  1. Munari, Alberto (1994). "JEAN PIAGET (1896–1980)". Prospects: the quarterly review of comparative education XXIV (1/2): 311–327. 
  2. (An Exposition of Constructivism: Why Some Like it Radical, 1990)