Javno vlasništvo

Izvor: Wikipedia

Javno vlasništvo intelektualne svojine, pravni institut anglosaksonskog prava, sastoji se od znanja i inovacija (naročito kreativnih dela - pisanih, likovnih, muzičkih, kao i pronalazaka) u odnosu na koje nijedna osoba ili drugi pravni subjekat ne može (ili ne želi) da uspostavi ili održava vlasničke interese.

Ovo telo informacija i kreativnosti se smatra delom opšteg kulturnog i intelektualnog nasleđa čovečanstva, koje u principu svatko može da koristi ili iskorišćava.

Kada nešto nije u javnom vlasništvu, to može biti posledica vlasničkih interesa, izraženih na primer pravom na kopiranje ili patentom. Domet do kojeg pojedinci mogu koristiti ili iskorišćavati stavke za koje postoje vlasnički interesi je obično ograničen. Ipak, kada isteknu ograničenja prava na kopiranje ili drugih intelektualnih svojina, dela prelaze u javno vlasništvo na opštu upotrebu.

Izostanak pravne zaštite[uredi - уреди]

Kreativna dela se nalaze u javnom vlasništvu ako ne postoje zakon koji uspostavlja vlasnička prava ili je sadržaj posebno isključen iz postojećih zakona. Slično tome, dela stvorena pre nego što su takvi zakoni stupili na snagu su generalno u javnom vlasništvu, kao što su dela Vilijema Šekspira i Ludviga van Betovena i Arhimedovi pronalasci (međutim, prevodi dela Arhimeda, Šekspira i ostalih, mogu biti podložni pravu na kopiranje). Takođe, dela Vlade Sjedinjenih Država su izuzeta od zakona o pravu na kopiranje.

Nekreativna dela ne mogu biti zaštićena pravom na kopiranje i često se nalaze u javnom vlasništvu. Na primer, većina matematičkih formula ne podležu pravu na kopiranje ili patentiranju u većem delu sveta (mada se njihova primena u obliku računarskih programa može patentirati). Činjenice su u javnom vlasništvu (mada je skorašnja sudska praksa povećala ograničenja nalik na pravo na kopiranje nad bazama podataka za koje kritičari tvrde da su tek činjenice). Intuitivno organizovane zbirke podataka, kao što su azbučni spiskovi nalik na telefonske imenike, se nalaze u javnom vlasništu. Kreativna organizovanja kao što su kategorizovani spiskovi mogu biti zaštićena pravom na kopiranje.

Istek[uredi - уреди]

Većina prava na kopiranje i patenata ima konačan rok; kada on prođe, delo ili pronalazak prelaze u javno vlasništvo. U najvećem delu sveta, patenti ističu 20 godina nakon što su podneti. Registrovani zaštitni znak ističe ubrzo nakon što postane generički pojam. Prava na kopiranje su složenija; generalno, ističu u svim zemljama (sem Kolumbije, Gvatemale, Meksika, i Samoe) kada su ispunjeni svi sledeći uslovi:

  • Delo je stvoreno i prvi put objavljeno pre 1. januara 1923. godine ili najmanje 95 godina pre 1. januara tekuće godine, šta god je kasnije.
  • Poslednji preživeli autor je umro najmanje 70 godina pre 1. januara tekuće godine.
  • Nijedna država potpisnica Bernške konvencije nije odredila trajno pravo na kopiranje za to delo.
  • Ni Sjedinjene Države ni Evropska Unija nisu donele neku uredbu o produženju trajanja prava na kopiranje od prošlog ažuriranja ovih uslova. (Ovo mora biti uslov zato što tačne cifre u ostalim uslovima zavise od zakona u datom trenutku.)

Ovi uslovi se temelje na preseku zakona o pravu na kopiranje Sjedinjenih Država i Evropske unije, jer njih priznaje većina ostalih država potpisnica Bernške konvencije. Znajte da produženje prava na kopiranje po tradiciji SAD-a ne vraća pravo na kopiranje delima u javnom vlasništvu (otud 1923. godina), dok po Evropskoj tradiciji vraća zato što je harmonizacija u EU bila utemeljena na trajanju prava na kopiranje u Nemačkoj, gde je već bilo produženo na doživotno plus 70. Takođe znajte da se dela koja stvara agencija Vlade Sjedinjenih Država nalaze u javnom vlasništvu od trenutka stvaranja.

Istek u Britaniji[uredi - уреди]

Dela britanske vlade su ograničena bilo Krunskim ili Parlamentarnim pravom na kopiranje. Objavljena dela pod Krunskim pravom na kopiranje postaju javno vlasništvo na kraju godine 50 godina nakon što su objavljena, osim ako je autor držao pravo na kopiranje i dodelio ga Kruni. U tom slučaju, trajanje prava na kopiranje je uobičajeno, život autora plus 70 godina. Neobjavljena dela pod Krunskim pravom na kopiranje postaju javno vlasništvo na kraju godine 125 godina nakon što su prvobitno stvorena. Međutim, po zakonu koji je stvorio ovo pravilo i time ukinuo tradiciju uobičajenog prava o večnom pravu na kopiranje za neobjavljena dela, nijedno neobjavljeno delo neće preći u javno vlasništvo dok ne prođe 50 godina od stupanja zakona na snagu. Budući da je zakon stupio na snagu 1. avgusta 1989, po ovoj odredbi nijedno neobjavljeno delo neće preći u javno vlasništvo do 2039. godine. Dokumenti pod Parlamentarnim pravom nakopiranje prelaze u javno vlasništvo na kraju godine 50 godina nakon što su objavljeni. U slučaju da su ispinjeni određeni uslovi, Vlada se odriče Krunskog prava na kopiranje za neke svoje radove.

Istek u Komonveltu[uredi - уреди]

Ove cifre oslikavaju najskorija produženja prava na kopiranje u Sjedinjenim Državama i Evropi. U 2004, Kanada i Australija još uvek nisu donele slična 20-godišnja produženja. Otuda je kod njih rok isticanja prava na kopiranje još uvek 50 godina posle smrti autora. Kao rezultat toga, likovi kao što je Miki Maus i dela u rasponu od Petra Pana do priča H. F. Lovkrafta se u obe države nalaze u javnom vlasništvu. (Status Lovkraftovih dela po pravu na kopiranje je diskutavilan, jer ne postoje zahtevi za obnovu prava na kopiranje, koji su bili neophodni po tada važećim zakonima. Takođe, dve suprotstavljene stranke su nezavisno prisvajale pravo na kopiranje za njegova dela.)

Kao i većina ostalih zemalja Britanskog Komonvelta , Kanada i Australija prate opšte princip Ujedinjenog Kraljevstva o pravu na kopiranje za vladine radove. Obe imaju verziju Krunskog prava na kopiranje koje traje 50 godina od izdavanja. Novi Zeland takođe ima Krunsko pravo na kopiranje, ali u mnogo dužem trajanju (100 godina od datuma izdavanja). Irska takođe ima rok od 50 godina za radove vlade, ali budući da više nije monarhija, to pravo se ne zove Krunsko. Indija ima rok zaštite vladinih radova od 60 godina, koji se poklapa sa njihovim ponešto neuobičajenim trajanjem prava na kopiranje od 60 godina posle smrti autora.

Primeri trajanja prava[uredi - уреди]

Primeri izuma na koje su istekli patenti uključuju one Tomasa Edisona. Primeri dela na koje je isteklo pravo na kopiranje uključuju dela Karla Kolodija i većinu dela Marka Tvena.

Primeri dela pod trajnom zaštitom prava na kopiranje uključuju mnoge radove J. M. Barrie-ja o Petru Panu; ovo je dozvolila Britanska vlada i važi samo u Ujedinjenom Kraljevstvu. Druga dela, kao što su ona Kompanije Volta Diznija se nalaze pod -{de jure}- trajnom zaštitom prava na kopiranje budući da Ustav Sjedinjenih Država zahteva da prava na kopiranje traju „ograničeno vreme“ (član -{I}-, odeljak 8, klauzula 8). Rokovi su međutim već više puta retroaktivno produženi, što je dovelo do sve dužih trajanja prava na kopiranje. Kritičari primećuju da su se produženja dešavala baš pre isticanja rokova za značajna dela Diznija i drugih, zaključujući da takva produženja trajanja prava na kopiranje dovode do -{de facto}- trajnog prava na kopiranje.

Odricanje od interesa[uredi - уреди]

Zakoni mogu učiniti neke tipove dela i pronalazaka potpuno nepodesnim za monopol; takva dela odmah po objavljivanju prelaze u javno vlasništvo. Mnoge vrste mentalnih tvorevina nisu nikad zaštićene, kao na primer statistike bejzbola.

Na primer, Zakon o autorskim pravima Sjedinjenih Država, 17 U.S.C. § 105, stavlja sva dela stvorena od strane Vlade Sjedinjenih Država u javno vlasništvo, jedan od uslova za odobravanje patenata na pronalaske jeste da su patente prijave u javnom vlasništvu, patentni zakon isključuje pronalaske za koje je očigledno da proističu iz ranijih dela, a sporazum koji je Nemačka potpisala na kraju Prvog svetskog rata stavio je zaštitne znake kao što su „aspirin“ i „heroin“ u mnogim oblastima u javno vlasništvo.

Čarls Darvin je otkrio teoriju evolucije. Ovako apstraktne ideje se nikad nisu mogle patentirati. Darvin je načinio otkriće ali ga nije objavio duže od decenije (pogledajte razvoj Darvinove teorije). Mogao je večno da ga zadrži za sebe. Kada je objavio ideju, sama ideja je postala javno vlasništvo. Međutim, prenosnik njegovim ideja u obliku knjige naslovljene Poreklo vrsta, je zaštićena pravom na kopiranje.

Pravo na kopiranje[uredi - уреди]

U prošlosti, u nekim nadležnostima (kao što su na primer Sjedinjenje Države), ako bi delo bilo objavljeno bez obaveštenja o pravu na kopiranje, ono bi odmah spadalo u javno vlasništvo. To više nije tačno. Svako delo podrazumevano dobija pravo na kopiranje i zakon o autorskim pravima generalno ne obezbeđuje neka posebna sredstva za „napuštanje“ prava da bi delo moglo biti u javnom vlasništvu (u SAD, -{„Computer Software Rental Amendments Act“}- iz 1990. obezbeđuje mehanizam za registrovanje računarskih programa u javnom vlasništvu u Kongresnoj bibloteci, ali ostaje neobjašnjeno na koji način se delo uopšte može staviti u javno vlasništvo).

Držilac prava na kopiranje može se izričito, dajući licencu u tom smislu, odreći svih vlasničkih prava na delo, čime ga efektivno stavlja u javno vlasništvo. Pogodna licenca bi dala dozvolu za činjenje svih radnji koje su zabranjene ili ograničene zakonom o pravu na kopiranje. Takva licenca se ponekad naziva licencom za slobodnu upotrebu ili odgovarajućom javnom vlasništvu.

Patent[uredi - уреди]

S druge strane, gledajući patente, objavljivanje detalja izuma pre podnošenja zahteva za patent obično stavlja izum u javno vlasništvo i isključuje kasnije patentiranje od strane drugih. Na primer, jednom kada neki magazin objavi matematičku formulu ona više ne može biti korišćena kao osnova zahteva za softverski patent. Postoji međutim i izuzetak za ovo: u zakonu Sjedinjenih Država (ne i u Evropskom), izumitelj može da podnese zahtev do godinu dana posle objavljivanja (sem naravko ako ga je neko drugi pretekao u objavljivanju).

Još jedan način za odricanje od delova pronalaska jeste doktrina (na engleskom) -{prosecution history estoppel}- (u slobodnom prevodu „istorija postupka zaustavlja“). Kada istraživač preispituje patentnu prijavu, onaj tko je podneo prijavu može radi dobijanja odobrenja odustati od nekih tvrdnji. Bar u teoriji, podnosilac može jednostrano odustati od skoro svih tvrdnji patenta i dobiti prazan patent. Ako podnosilac tokom konstrukcije tvrdnji tuži bilo koga za narušavanje patenta, istorija postupka će biti korišćena za određivanje raspona tvrdnji patenta.

Poslovna tajna[uredi - уреди]

Kada se propisno čuvaju, poslovne tajne su večne. Vlasnik neke firme može da sačuva Odgovor na Život, Vaseljenu i Sve ostalo tajnim. Međutim, jednom kada se otkrije javnosti, tajna postaje javno vlasništvo.

Zaštitni znak[uredi - уреди]

Zaštitni znak je obnovljiv. Ako vlasnik zaštitnog znaka želi da nastavi svoj posao, može da plaća naknadu za registraciju i aktivno koristi i brani zaštitni znak doveka.

Međutim, zaštitni znak ili robna marka može da postane opšti pojam za neki tip proizvoda ili usluge ako ga ljudi koriste tako što ne shvataju da je u pitanju zaštićeno ime. Poznati primeri kod nas su „imalin“ i „kalodont“, a „aspirin“ je poznat širom sveta.

Jednom kada zaštitni znak postane opšte poznat, isto je kao da je u javnom vlasništvu. U Sjedinjenim Državama je svakom dozvoljeno da bocu sa pilulama 2-acetoksibenzoidne kiseline označi sa „aspirin“.

Oblasno ime[uredi - уреди]

Oblasna imena (-{Domain name}-) moguće je kupovati i prodavati. Ponekad ih ljudi oglašavaju kao njihovu „intelektualnu svojinu“. Početkom 2000. oblasno ime -{„business.com“}- je prodato za rekordnih 8 miliona dolara. U to vreme, ljudi su se grabili za oblasna imena ne pitajući za cenu.

Oblasno ime nikada ne postaje javno vlasništvo. Vrlo je verovatno da ne pripada svom „vlasniku“. Najviša oblasna imena, kao što je -{.com}-, su vlasništvo -{ICANN}--e (-{Internet Corporation for Assigned Names and Numbers}- - Internet korporacija za dodeljena imena i brojeve). „Vlasnik“ je iznajmio ekskluzivna prava na oblasno ime na određeno vreme, što ispada otprilike isto kao iznajmljivanje nekretnine. Stoga ako „vlasnik“ kasnije „napusti“ oblasno ime, samo nekorišćeno oblasno ime još uvek pripada -{ICANN}--i.

Oblasno ime ili upućuje na internet lokaciju ili je nekorišćeno ili neregistrovano. Mogu ga koristiti neki ljudi, ne mogu ga koristiti svi ljudi.

Licenciranje[uredi - уреди]

Valja znati da postoje mnoga dela koja nisu u javnom vlasništvu, ali za koja je vlasnik nekih vlasničkih prava odlučio da ista ne sprovodi ili da neki podskup tih prava prepusti javnosti. Na primer, imamo Zadužbinu za slobodni softver koja stvara softver pokriven pravom na kopiranje i licencira ga bez novčane nadoknade javnosti za većinu upotreba pod klasom tzv. „-{copyleft}-“ licenci, zabranjujući jedino vlasničku preraspodelu. Vikipedija čini manje-više istu stvar sa svojim sadržajem pod GNU Licencom za slobodnu dokumentaciju. Ponekad se u svakodnevnom govoru takva dela pogrešno nazivaju delima u „javnom vlasništvu“.

Takođe valja znati da dok neka dela (posebno muzička) mogu biti u javnom vlasništvu, zakon u SAD smatra prepise ili izvedbe tih dela izvedenim radovima, te time podležu sopstvenim pravima na kopiranje.

Uloga u društvu[uredi - уреди]

-{Creative Commons}-, organizacija koja promoviše korišćenje javnog vlasništva i -{copyleft}- šema licenciranja, piše:

„Javni pristup literaturi, umetnosti, muzici i filmu je od suštinskog značaja za očuvanje i nadgradnju našeg kulturnog nasleđa. Mnoga od najvažnijih dela američke kulture su crpela kreativni potencijal javnog vlasništva. -{It's a Wonderful Life}- Frenka Kapre je klasičan primer filma koji nije doživeo veliku popularnost dok nije dospeo u javno vlasništvo. Druge ikone kao što su Snežana (od sedam patuljaka), Pinokio, Deda Mraz i Ujka Sem su izrasli iz likova u javnom vlasništvu.“ ([1])

Javno vlasništvo i Internet[uredi - уреди]

Izraz „javno vlasništvo“ često nije dobro shvaćen i stvorio je značajne pravne sukobe. Istorijski, većina stranaka koja je pokušavala da se uhvati u koštac sa problemima javnog vlasništva spada u jedan od dva tabora:

  1. Poslovne i druge organizacije koje mogu da posvete ljudstvo rešavanju pravnih sukoba kroz pregovore i sudski sistem.
  2. Pojedinci i organizacije, korisnici materijala pokrivenih doktrinom pravične upotrebe, smanjivanjem potrebe za značajnim državnim ili korporativnim resursima za traženjem pojedinačnih prestupnika.

Sa pojavom Interneta postalo je međutim moguće da bilo tko sa pristupom svetskoj mreži da „pošalje“ dela zaštićena pravom na kopiranje ili drugim licencama besplatno i lako. Ovo je pogoršalo od ranije utemeljo ali pogrešno verovanje da ako je nešto dostupno kroz besplatan izvor, to mora biti u javnom vlasništvu. Jednom kada su takvi materijali dospeli na mrežu, mogu se savršeno kopirati među hiljadama ili čak milionima računara vrlo brzo i u suštini bez troškova.

Ovi činiocu su učvrstili pogrešno stanovište da „dostupan besplatno“ znači „u javnom vlasništvu“. Moglo bi se tvrditi da budući što je Internet javno dostupno područje, koje nije licencirano ni kontrolisano od strane bilo kojeg pojedinca, kompanije ili vlade, sve što se nalazi na Internetu u javnom vlasništvu. Ovaj prividan dokaz zapostavlja činjenicu da prava licenciranja ne zavise od sredstava raspodele ili korisnikovog načina nabavke (Ako vam neko da ukradenu robu, ona je i dalje ukradena, čak i ako vi toga niste bili svesni). Potera za kršenjem prava na kopiranje koje se temelji na pogrešnoj ideji da „informacije žele da budu slobodne“ (pogledajte fusnote dole) je postala osnovna žiža industrija čija se finansijska struktura bazira na kontrolisanju distribucije takvih medija. Mada ovo ima zakonskog osnova, javna podrška za napore ovih kompanija je ozbiljno potkopana verovanjem da dobijaju „šta im sleduje“ za decenije precenjivanja licenciranih medija. Ironično, mnogi stvaraoci takvih dela, prvenstveno pisci i muzičari, se nalaze sa obe strane sukoba, budući da su se oni često borili sa distributerima medijuma zbog neodgovarajuće nadoknade za njihov rad a istovremeno te nadoknade zavise od prihoda distributera.

Dodatna komplikacija je da je postalo izuzetno popularno objavljivati isključivo na Internetu. Sudeći barem po zakonu SAD, originalna dela autora su pokrivena pravom na kopiranje čak iako nemaju u sebi uključeno formalno obaveštenje. Međutim, takvi zakoni su doneti u vreme kada je naglasak bio na materijalima koji se ne mogu tako jednostavno i jeftino reprodukovati kao digitalni medijumi, niti se vodilo računa o krajnjoj nesposobnosti utvrđivanja koji skup elektronskih bitova je original. Tehnički, bilo šta postavljeno na Internet (bio to blog ili e-pismo) može se smatrati kao materijal zaštićen pravom na kopiranje, osim ako je drugačije naglašeno (mnogi od onih koji putem Interneta pružaju neke sadržaje pokušavaju da odbrane prava na kopiranje zadržavajući sva prisvojna i reproduktivna prava na sav materijal postavljen na njihov server, ali potencijal za sukob tvrdnji još uvek nije bio temeljno testiran). Tradicionalne metode dokazivanja originalsnosti dela, kao što je fizičko slanje zapečaćenog primerka svog rada sebi dobijajući time datirani pečat od vladine ustanove (tj. lokalne Pošte), su nebitne za ovaj novi izvor kreativnih radova.

Mnogi ljudi koriste Internet da bi doprinosili javnom vlasništvu ili učinili dela u javnom vlasništvu pristupačnija za više ljudi. Na primer, Projekat Gutenberg koordinira trud ljudi koji prepisuju dela u javnom vlasništvu u elektronsku formu.

Javno vlasništvo i autorska djela u Hrvatskoj[uredi - уреди]

Za autorska djela u Hrvatskoj od 27. srpnja 1999. (NN 76/99) vrijedi pravilo [život autora + 70], što znači da 70 godina poslije autorove smrti njegova djela postaju javnim dobrom. Što se tiče obrada, prijevoda i sličnih modifikacija, na njih se primjenjuje isto pravilo.

Međutim, ovaj se zakon odnosi samo na djela pod zaštitom u vrijeme njegovog stupanja na snagu, a prema prethodnom zakonu rok trajanja imovinskih prava bio je [život autora + 50]. Zbog toga su u Hrvatskoj javno dobro objavljena djela svih autora koji su preminuli do 31. prosinca 1948., uključujući i taj dan.

Djela koja nisu objavljena nisu javno dobro, nego kad na njima prestane autorsko pravo [život autora + 70], nakladnik koji ih objavi ima pravo [godina objavljivanja + 25], naravno takvo pravo vrijedi samo za prvo objavljivanje.

Fusnote[uredi - уреди]

  1. Kao odgovor na često zastupan koncept „informacije su slobodne“, tehnološki kolumnista Nikolas Petrelej (-{Nicholas Petreley}-) je napisao: „Oni koji iz principa žele da informacije budu slobodne bi trebalo da stvore neke informacije i oslobode ih“ („-{Those who want information to be free as a matter of principle should create some information and make it free.}-“). Ova izjava ukratko ilustruje sukob između kulturalne želje da originalni materijal bude lako i jeftino (ili slobodno) dostupan i prava stvaraoca originalnog dela da dobiju nadoknadu za svoj rad.

Takođe pogledajte[uredi - уреди]

Izvori[uredi - уреди]

/* na engleskom */

  • Fishman, Stephen, The Public Domain: How to Find & Use Copyright-Free Writings, Music, Art & More. ISBN 0-87337-433-9

Vanjske veze[uredi - уреди]

/* na engleskom */

Poveznice[uredi - уреди]