Jašunjski manastiri

Манастир Свети Јован у Јашуњи

Јашуњски манастири

Јашуњски манастири се налазе 18 км СИ од Лесковца на обронцима планине Бабичка Гора. Састоје се од 2 целине: женски манастир посвећен Св. Богородици Ваведења и мушки манастир посвећен Св. Јовану Претечи. Удаљени су један од другог око 1,5 км. Уживају статус културног добра од великог значаја.

Манастир Св. Богородице је 1499. године подигла монахиња Ксенија са монахињама Теофом, Мартом и Маријом како стоји у натпису на ктиторској композицији у нартексу цркве. Црква је једноставна, једнобродна грађевина са нартексом и апсидом која је полукружна и споља и унутра. Зидана је од ломљеног камена. Делови најстаријег живописа су сачувани у нартексу цркве.

Манастир Св. Јована Претече је подигао Андроник Кантакузин са браћом 1516/17. године у време султана Селима. Андроник Кантакузин је припадао угледној византијској царској породици Кантакузина који су били у сродству са деспотицом Јерином у чије време је један део породице дошао у Србију. У Србији су заузимали високе положаје. Године 1477. страдао је један број чланова породице, па М. Ћоровић Љубинковић претпоставља да су удовице или сестре или кћери пострадалих Кантакузина подигле манастир Св. Богородице 1499. године недалеко од места на коме ће касније бити подигнут манастир Св. Јована Претече. Легенда повезује ова два манастира заједничком трпезом.

   У ктиторском натпису у јужном делу западног зида наоса цркве помиње се игуман Теодор са братијом, па се претпоставља да је манастир постојао и раније. Такође, у турском попису из 1516. године   се помиње манастир уз село Јашуњу. У прилог тој претпоставци иде и  чињеница  да турски закони нису допуштали  изградњу нових цркава , већ само обнову, или изградњу конака. (истина, некада се «берат» могао  и купити.)

Манастир је подигнут у најтамнијем добу српке средњовековне историје у периоду када је Деспотовина пала под турску власт (1459. ) и када је запустео патријаршијски престо и црква стављена под туторство Васељенског патријарха и охридских архиепископа. Српски народ је имао формално право да остане у својој вери, али тако да не упада у очи исламској власти. Зато се цркве и манастири подижу у дивљини, склоњене из градова и са главних путева. Нема више сјајних владарских задужбина, већ цркве скромних димензија подижу појединци који су се уздигли богатством или угледом у туђој земљи. Црква Св. Јована Претече носи сва обележја времена у коме је подигнута и све особине градитељства поствизантијског доба које се базира на традицији моравског стила. Склоњен међу падине Бабичке горе вековима је био неприступачан. (Тек 2007. године асфалтиран је пут до оба манастира.) Црква је једнобродна грађевина скромних димензија са нартексом и већом апсидом полукружном и споља и унутра. У наосу се на северном и јужном зиду налазе по два пиластра и три лука. Апсида је засведена полуобличастим сводом. Фасада је брижљиво обрађена у мешовитој техници од камена и опеке – 2 реда опеке и ред притесаног камена. Између камена се налазе по 2 вертикално постављене опеке. Кров је био покривен оловним лимом.

 Црква је живописана  1524. године  у време игумана Луке.Тада је осликан наос, а осликао  је Петар Софијски.Нартекс је живописан 1583. године. Осликавање су наставили Роман и отац Живко 1693. године за време Игумана Јована и уз дозволу лесковачког спахије Алајбега. У наосу, у највишој зони, су приказани Богородица, Христ и Старци дана. У другој зони су насликани пророци, у трећој прикази великих празника чији циклус је редукован и у четвртој сцене страдања Христових. Сцене посвећене патрону цркве приказане су на јужном зиду. У апсиди је приказана Богородица са Христом окружена архијерејима. У медаљонима су прикази попрсја архијереја, апостола, светих жена и светих ратника. Занимљивост  представља  најстарији приказ митрополита ефеског Марка Евгенија.
 Фреске у нартексу су временски и стилски посебна целина, као и западна фасада и северни зид цркве.У нартексу  су у темену свода приказани Христ Емануел окружен анђелима и Богородица између арханђела Михајла и Гаврила. Све горње површине су посвећене Богородици, а у нижим зонама  су представе  посвећене патрону цркве, чиме је допуњен  циклус њему посвећен.

Изучавањем фреска највише се бавио академик Г. Суботић који је дао и њихову валоризацију. Фреске у цркви Св. Јована Претече су изузетно важне за разумевање уметности периода од пада Деспотовине до обнављања Патријаршије јер има веома мало споменика монументалног сликарства тога доба. Фреске су јединствене у свом изразу јер се у њима не могу наслутити правци 16. века, нити се уочавају традиције прошлог 15. века. Рађене су у традицији академског смиреног израза из средине 14. века.Одликују се једноставношћу и рафинираношћу форме.

Манастир је изгорео 1788. године када су изгорели и сви објекти око цркве. Манастир је обновљен, али је поново страдао у 1. и 2. српском устанку.

С циљем да открије остатке старијих објеката (по народном предању на овом месту и у овој цркви се причестила српска војска пре одласка на Косовски бој 1389. године), археолошка ископавања вршена у четири наврата: 1973. године, у периоду од 1986. до 1988. године, као и у периоду од 14. септембра до 23. октобра 2007. године, открила су два хоризонта коришћења и две градитељске фазе. На основу трагова и списа Народног музеја у Лесковцу и Археолошког института у Београду, а на основу археолошких истраживања порте манастира: „ отворене су три сонде површине 112,5м. • У првој сонди је откопан само слој рушења дебљине од 0,12м у јужном до 0,47м у северном делу сонде. Једини јасно уочен и прецизно дефинисан објекат је основа пећи. Пећ је неправилног облика, фланкирана директно на стену, која је са јужне стране профилисана. За прецизно датовање пећи недостају археолошки артефакти. У другој сонди се могу дефинисати два стратиграфска слоја: млађи слој из 19. и 20. века у коме се јавља слој интензивног шута до релативне дубине од 0,80м до 1,00м, и старији слој дебљине од 0,55м до 1,40м светло сиве боје у коме су откривени фрагменти позносредњевековне кухињске керамике из 16. и 17. века. Поред керамике пронађен је и дубровачки новац из 17.века и средњовековни оловни печат. • У сонди два су такође, откривени темељи пет зидова старијих конака. На основу начина градње констатоване су две фазе. Зидови 1 и 3 пружају се у правцу исток – запад. Сачувана су три реда темеља који је на спољњем лицу зидан од крупноломљеног, а на унутрашњем од ситније ломљеног камена. Темељ је укопан у слој шута од уломака ћерамиде и запечене земље дебљине 1,5м. Зид 2 се пружа у правцу север – југ и везује се за зид 1 са јужне стране. У градњи зида се уочавају две фазе: старија у којој је зид грађен од ломљеног и тесаног камена повезаног блатом и млађа од ломљеног камена у техници сувозида. На зиду 2 извршена је доградња ширине 0,6м у правцу југа од ломљеног камена у техници сувозида, која је истовремена са млађом фазом градње зида. Истоветне две фазе градње констатоване су и код зида 4 који се пружа у правцу исток – запад. Зид 5 се са западне стране везује за зид 2 и пружа се према западу. По начину градње – камен повезан блатом истовремен је са зидом 2 и чини са њим целину. • У сонди три је након савременог шута дебљине о,15м до 0,50м откривен културни слој из позноримског доба. Ископани су темељи два зида под правим углом – зид 1 видљиве дужине 2,10м, ширине 0,80м и висине 0,65м у правцу северозапад-југоисток и зид 2 видљиве дужине 0,33 у правцу југозапад-североисток. Темељи припадају касноантичком профаном објекту и грађени су од ломљеног камена у техници сухозида. Спољне и унутрашње лице зида 1 грађено је од крупније ломљеног и притесаног камена, а у унутрашњости зида налази се ситнији камен. На основу налаза комада запеченог ћерпича и фрагмената тегула и imbrex-a у слојевима рушења од црвенозапечене земље, претпоставља се да су зидови у горњим зонама били грађени од ћерпича, а кров покривен тегулама и imbrexima. Велики број кухињске керамике, фрагменти обода стаклених посуда, више гвоздених и неколико бронзаних новчића могу прелиминарно датовати овај културни слој у другу половину 4. и 5. века. Темељ је укопан у здравицу светломрке боје, па се може констатовати да овај слој представља најстарији хоризонт насељавања. У северном делу сонде слој је оштећен укопавањем гроба 1 који представља део манастирске некрополе. Археолошка ископавања у 2007. години су открила постајање три стратиграфска слоја. Најстари слој откривен је у сонди три у кв. Н7 и потиче из позноримског доба – 4. и 5. век. Други стратиграфски слој са остацима конака из сонде два у кв. Б6 и Б7 припада времену оснивања (16. век) и првим вековима живота манастира (17. и прва половина 18. века). Најмлађи слој потиче с краја 18. и из 19. века.