Izotiocijanat

Izvor: Wikipedia
Opšta struktura izotiocijanata

Izotiocijanat je hemijska grupa –N=C=S, formirana supstitucijom kiseonika u izocijanatnoj grupi sumporom.[1] Mnogi prirodni biljni izotiocijnati se formiraju enzimskom konverzijom glukozinolata. Prirodini izotiocijanati, poput alil izotiocijanata, su takođe poznati kao ulje semfa. Veštački izotiocijanat, fenil izotiocijanat, se korisiti za sekvenciranje aminokiselina u Edmanovoj degradaciji.[2]

Sinteza i reakcije[uredi - уреди]

Opšti metod za formiranje izotiocijanata se sastoji od reakcije između primarnog amina (e.g. anilina) i ugljen disulfida u vodenom rastvoru amonijaka. Dolazi do precipitacije amonijum ditiokarbamatne soli, koja se zatim treatira olovo nitratom da bi se formirao izotiocijanat.[3] Jedan alternativni metod je zasnovan na tosil hloridom posredovanoj dekompoziciji ditiokarbamatnih soli koje se stravaraju u prvom koraku prethodnog postupka.[4]

Sinteza fenil izotiocijanata

Izotiocijanati se takođe mogu formirati putem termički indukovanih fragmentacinih reakcija 1,4,2-oksatiazola.[5] Ova sintetička metodologija je korištena pri polimerno podržanoj sintezi izotiocijanata.[6]

Izotiocijanati su slabi elektrofili. Slično reakcijama ugljen dioksida, nukleofili napadaju ugljenik.

Reakcija acetofenon enolata sa fenil izotiocijanatom.

U ovoj sintezi[7] ultimatni reakcioni produkt je tiazolidin. Reakcija je stereosektivna, te se formira samo Z-izomer.

Usled njihovog elektrofilnog karaktera, izotiocijanati su podložni hidrolizi.

Reference[uredi - уреди]

  1. Clayden Jonathan, Nick Greeves, Stuart Warren, Peter Wothers (2001). Organic chemistry. Oxford, Oxfordshire: Oxford University Press. ISBN 0-19-850346-6. http://www.organic-chemistry.org/books/reviews/0198503466.shtm. 
  2. Edman, P.; Högfeldt, Erik; Sillén, Lars Gunnar; Kinell, Per-Olof (1950). "Method for determination of the amino acid sequence in peptides". Acta Chem. Scand. 4: 283–293. doi:10.3891/acta.chem.scand.04-0283. 
  3. Dains FB; Brewster RQ; Olander CP (1926), "Phenyl Isothiocyanate", Organic Syntheses 6, http://www.orgsyn.org/orgsyn/orgsyn/prepContent.asp?prep=CV1P0447 ; Coll. Vol. 1 
  4. Wong, R; Dolman, SJ (2007). "Isothiocyanates from tosyl chloride mediated decomposition of in situ generated dithiocarbamic acid salts". The Journal of Organic Chemistry 72 (10): 3969–3971. doi:10.1021/jo070246n. PMID 17444687. 
  5. O’Reilly, RJ; Radom, L (2009). "Ab initio investigation of the fragmentation of 5,5-diamino-substituted 1,4,2-oxathiazoles". Organic Letters 11 (6): 1325–1328. doi:10.1021/ol900109b. PMID 19245242. 
  6. Burkett, BA; Kane-Barber, JM; O’Reilly, RJ; Shi, L (2007). "Polymer-supported thiobenzophenone : a self-indicating traceless 'catch and release' linker for the synthesis of isothiocyanates". Tetrahedron Letters 48 (31): 5355–5358. doi:10.1016/j.tetlet.2007.06.025. 
  7. Ortega-Alfaro, M. C.; López-Cortés, J. G.; Sánchez, H. R.; Toscano, R. A.; Carrillo, G. P.; Álvarez-Toledano, C. (2005). "Improved approaches in the synthesis of new 2-(1, 3-thiazolidin-2Z-ylidene)acetophenones". Arkivoc 2005 (6): 356–365. 

Vidi još[uredi - уреди]