Ironija sudbine (film)

Izvor: Wikipedia
Ironija sudbine
Režija Eldar Rjazanov
Igor Petrov
Scenario Emil Braginski
Eldar Rjazanov
Uloge Andrej Mjagkov
Barbara Brilska
Jurij Jakovljev
Muzika Mikael Tariverdiev
Premijera 1975.
Jezik ruski
Trajanje 184 min.
Država  SSSR
Kompanija
Distributer Mosfiljm
Hronologija
Prethodni: Naredni:
Ironija sudbine 2

Ironija sudbine (ru. Ирония судьбы) je sovjetski film snimljen 1975. Film se prikazuje za svaku novu godinu već 30 godina. Mnogi ga smatraju najpopularnijim sovjetskim filmom. U decembru 2007. je u bioskopima prikazan nastavak filma, Ironija sudbine - nastavak.

Radnja[uredi - уреди]

Osnov zapleta je gotovo uniformnost arhikteture stambenih blokova širom SSSR-a za vreme Brežnjeva. Film počinje kratkim animiranim segmentom u kojem se pokazuje kako se planeta zagađuje istim ružnim zgradama.

Grupa prijatelja po ustaljenom običaju odlazi 31. decembra u saunu, baš kao što rade pred svaku novu godinu. Tokom boravka u sauni Ženja ih obaveštava da je baš tog dana odlučio da se oženi, a prijatelji odlučuju da to proslave i ubrzo su svi pijani. Posle saune odlaze na aerodrom da isprate Pavlika u Lenjingrad, ali greškom stavljaju potpuno pijanog Ženju na let za Lenjingrad umesto Pavlika. Ženja po sletanju nije primetio da više nije na Moskovskom aerodromu, uzima taksi, koji ga odvodi u Lenjingradsku ulicu koja se zove baš kao i njegova u Moskvi, u kojoj je ista zgrada, a čak i ključ otključava stan sa istim brojem. Ženja leže u krevet, gde ga zatiče Nadja, kojoj upravo treba da stigne dečko za koga je ona namerna da se uda. Za to vreme Žanjina verenica sedi u stanu u Moskvi potpuno sama čekajući ga.

Kulturne napomene važne za shvatanje filma[uredi - уреди]

Film prilično verno oslikava realnost života u sovjetskim mikrodistriktima (pandan novobeogradskim blokovima) u kojima je uobičajeno živelo od 8 do 12.000 stanovnika. Mikrodistrikti su rađeni po relativno malom broju šema i planova te u većini sovjetskih gradova postoje potpuno isti mikordistrikti, čak su i stanovi u njima često opremani istim nameštajem. Gotovo u svakoj zgradi je jedan ključ mogao da otvori više stanova. Nije imalo ni smisla menjanti bravu, jer su proizvodile u velikim serijama sa istim ključem. Stoga, zaplet u filmu je veoma realističan i slični događaji su se zaista dešavali što je verovatno uticalo da film postane gotovo kultan u zemljama bivšeg Sovjetskog Saveza.

Videti još[uredi - уреди]

Eksterni linkovi[uredi - уреди]