IS-3
| |
| Namjena | Teški tenk |
| Zemlja porijekla |  Sovjetski Savez
|
| Dužina | 9,85 m |
| Širina | 3,2 m |
| Visina | 2,45 m |
| Težina | 46,5 tona |
| Posada | 4 |
| Osnovno naoružanje | 122 mm top D-25T |
| Sekundarno naoružanje | strojnice: 1×DT, 1×DShK |
| Pogon | 12-cil. dizelski V-2JS
520 KS ( kW) |
| Ovjes | torzijske poluge |
| Brzina | 40 km/h |
| Snaga/težina | 11 KS/t |
| Doseg | 190 km |
| Preuzeto sa internet izdanja Hrvatskog vojnika br. 172 24.10.2009. | |
Tenk Josif Staljin 3 ili skraćeno IS-3 je najbolji sovjetski tenk izgrađen za vreme Drugog svetskog rata.Napravljen je kao pandan britanskom tenku Conqeror.Tenk je dobio ime po sovjetskom vođi Josifu Visarionoviču Staljinu.Imao je savršeni oklop, veoma dobar top i dobre manevarske sposobnosti.Ostao je u upotrebi sve do kraja 70-ih godina uprkos manama koje je imao.
U periodu 1945-1946 fabrika Kirov u Čeljabinsku proizvela je oko 2.300 tenkova IS-3.Vodeći projektant tenka IS-3 bio je M.F. Balf.
Tenk je modernizovan 1960. godine pod oznakom IS-3M. Dobio je novi motor 54k-IP, radio stanica 10-RC-26 je zamenjen novom radio stanicom R-113, mesto vozača je opremljeno uređajem za noćno osmatranje TVN-2. Povećan je kapacitet rezervoara.
Razvoj[uredi | uredi kod]
Umesto da se manjim poboljšanjima otklanjaju uočeni nedostaci na teškim tenkovima IS-1 i IS-2, vrh Crvene armije odlučio je da je znatno bolje razviti potpuno novi teški tenk. Jedan od glavnih razloga za takvu odluku bilo je to što je svaka malo veća izmena na telu ili kupoli tenka značila prekid proizvodnje na nekoliko nedelja ili čak meseci, a to je u ratnim uslovima bilo teško prihvatljivo. Projekat novog sovjetskog teškog tenka pokrenut je u fabrici Kirov u Čeljabinsku početkom 1944., a u leto iste godine dobio je službenu dozvolu i razvojnu oznaku Kirovec-1. Naime, u martu 1944. sprovedeno je probno gađanje jednog [S-2 iz topa ZIS-3 kalibra 76,2 mm. Iako je to bio top relativno malog kalibra, te se gađalo s udaljenosti od 500 do 600 metara, top je probio oklop IS-2 čak i sa čeone strane. Granate koje nisu uspele probiti oklop izazvale su teška oštećenja. Kako je Panter koristio top od 75 mm, a Tigar I od 88 mm, znatno veće probojne moći od sovjetskog topa ZIS-3, bilo je jasno da se nešto mora hitno preduzeti. Prva mera bila je promena oklopa na prednjem delu tenka IS-2. No, svi predlozi promene kupole, posebno njenog dizajna, odbijeni su jer bi to bilo značilo prekid proizvodnje. Umesto toga odlučeno je da se pokrene projekat Kirovec-1, kojim će se, između ostalog, obuhvatiti i razvoj nove kupole.
Pokrenuta su dva projekta, koje su vodila dva odvojena tima stručnjaka. Jedan su tim vodili J. Y. Kotin (vođa tima) i A. S. Ermolaev (glavni projektant), a drugi N. L. Dukhov (vođa tima) i M. F. Balđi (glavni projektant). Prvi je tim svoj prijedlog temeljio na razvojnim vozilima Objekt 244, 245 i 248. Glavna odlika tih projekata bila je neobično rešenje prednjeg oklopa tela vozila. On se sastojao od dve ploče zavarene pod oštrim uglom, koji se je širio prema ostatku tela. To će se rešenje posle koristiti na svim sovjetskim tenkovima, od T-55 pa sve do T-80. Sovjetski inženjeri su to rešenje nazvali "štukin nos", a na Zapadu su ga zvali jednostavno "pajk". U odnosu na druge tenkove toga doba, koji su svi redom koristili ravan ili blago nagnut čeoni oklop, napravljen od jedne ploče, "štukin nos" je pružao znatno povećanje oklopne zaštite. Radio operater je premešten u kupolu kako bi se mesto vozača moglo pomaknuti u sredinu vozila, odakle je vozač imao znatno bolju preglednost. Osim toga, projektanti su mogli još jedino redizajnirati prednji deo tela u piramidalni oblik, kod kojega je jedna stranica prolazila tačno ispred vozača i time ga dodatno štitila jer je tako nastala kosina izazivala dodatno rikošetiranje protivtenkovskih projektila. Posle će se na bočne stranice dodati rezervni članci gusenica i time još malo povećati nivo oklopne zaštite. Krajnji rezultat bio je znatno povećanje oklopne zaštite prednjeg dela tela i istodobno smanjenje mase. Projektanti su odlučili da će za IS-3 radije odabrati zavareno nego liveno telo, delomično zato što su tako ubrzavali samu proizvodnju. Još važniji razlog bio je nemogućnost dobivanja proizvodnih kapaciteta u livnicama u kojima su se proizvodile kupole za tenkove IS-2 i T-34 (kojih nikada nije bilo dovoljno). To i nije bio tako velik nedostatak jer je sovjetska teška industrija do sredine 1944. uspela znatno unaprijediti proces varenja i najtvrđeg čelika, koji je omogućavao spajanje debelih ploča.
Drugi se tim, predvođen Dukhovom i Balđijem, više posvetio razvoju kupole, za koju je odabrao postupak livenja, delimično zbog jednostavnosti izrade, a delimično jer su na raspolaganju imali pogone u kojima se proizvodila kupola tenka IS-2. Posebna pažnja je posvećena boljem oblikovanju kupole kako bi se smanjila visina tenka, povećao nagib bočnih stranica, te dobilo dovoljno prostora za ugradnju velikog topa D-25T kalibra 122 mm. Krajnji rezultat je bila revolucionarna okrugla, ili bolje rečeno loptasta kupola, koja je samo na stražnjem delu imala ravnu ploču, a posadi je pružala dotad nedostignut nivo zaštite. Naime, zbog kompaktnosti izrade iz jednog dela, ali i zakrivljenosti bočnih strana, tako izrađena kupola izaziva rikošetiranje tokom udara protivtenkovskog projektila, koji u 99% slučajeva udara pod uglom. Debljina oklopa kupole na osnovici bila je 220 mm, a prema vrhu se smanjila na 110 mm, uz istovremeno povećanje zakošenja koje je pružalo dodatnu zaštitu. Zbog toga je isti princip oblikovanja kupole primijenjen na tenku T-55, te se zadržao i na naisavremenijim ruskim tenkovima. Loptasti oblik kupole donio je još jednu prednost znatnim povećanjem korisnog prostora u kupoli na onim mestima gde je bio najpotrebniji, uz istovremeno smanjenje ukupne veličine, a time i mase kupole. Smanjenje mase dopustilo je projektantima da povećaju debljinu oklopa čeonog dela kupole na 250 mm, što je bio velik napredak ako se u obzir uzme da je IS-2 ima debljinu oklopa od samo 100 mm.
Oba su projekta prikazana tadašnjem ministru za tenkovsku industriju, V. A. Mališevu. Prezentacije su obavili osobno Kotin i Dukhov. Nakon pomnog proučavanja oba predloga, Mališev je zaključio da ih treba doraditi tako da se objedine najbolja rešenja. Naložio je da se na telo prvog predloga postavi kupola drugog. Kako su proračuni pokazali da masa "hibrida" ne bi bila ništa veća od zadanih specifikacija, novi je projekt u oktobar 1944. dobio službenu oznaku Objekt 703. istog je meseca prezentiran zapovjedniku Crvene armije maršalu Georgiju Žukovu i načelniku glavnog štaba maršalu Aleksandru Vasiljevskom. Prezentacija novog tenka, posebno rešenja kupole, toliko ih je oduševila da su odmah od Staljina zatražili da lično potpiše zapovest za početak njegove seriiske proizvodnje, kako bi se novi teški tenk sovjetske vojske našao u završnim bitkama u Nemačkoj.
Oduševljenje visokih sovjetskih oficira imalo je itekako realnog uporišta jer je po mnogim tehničkim rešenjima Objekt 703, ili, kako će ga uskoro označiti, IS-3, bio znatno napredniji ne samo od IS-2 već i od T-34.
Opis tenka[uredi | uredi kod]
IS-3 je po svim odlikama bio mnogo napredniji tenk od IS-2. Posebno rješenje prednjeg dijela tijela pružalo je znatno veću razinu oklopne zaštite za vozača nego kod IS-2. Jedinim nedostatkom smatrao se loše rešen poklopac vozačkog odeljka koji se otvara nadesno. Nedostatak je bio što su projektanti, zbog nedovoljnog prostora ispred vozača, njegov periskop ugradili u poklopac. Da bi otvorio poklopac, vozač je prvo morao maknuti periskop. Osim što to baš i nije bila laka operacija u oštrim ruskim zimama, kad bi se periskop često smrznuo i dodatno pričvrstio za poklopac, njegovo stalno micanje dovodilo je do povećanog broja oštećenja. Uz to, vozač je kroz periskop imao jako ograničeno polje vida direktno ispred vozila, bez mogućnosti motrenja bočnih strana. Iako se to možda ne čini važnim kad se vozite u tenku mase 46,5 tona, ipak nije tako jer su vozači, ne mogavši tačno odrediti širinu tenka, zapinjali za drveće ili objekte, ili čak slijetali s puta. Osim toga, svako neželjeno zapinjanje za neki čvrsti objekt moglo je dovesti do pucanja ili smicanja gusjenice, što bi neminovno izazvalo zaustavljanja tenka povećalo mogućnost njegova uništavanja.
Vatrena moć[uredi | uredi kod]
IS-3 je od svog prethodnika naslijedio top D-25T kalibra 122 mm s gasnom kočnicom. Za razliku od kupole tenka IS-2, koja je projektovana za ugradnju topa S-18 kalibra 85 mm, pa je ugradnja D-25 dovela do destabilizacije kupole, kod IS-3 projektanti su od početka kupolu prilagodili ugradnji topa kalibra 122 mm, prilagodivši je oblikom i veličinom. Potkraj 1944. i početkom 1945. godine, D-25T je bio jedan od naisavremenijih tenkovskih topova. Koristio je poluatomatski princip rada koji je u slučaju IS-3 omogućavao brzinu paljbe od dve do tri granate u minuti. Iako je unutrašnjost kupole IS-3 u odnosu na IS-2 znatno povećana, ipak je zadržan isti borbeni komplet od samo 28 granata. Raspored kompleta bio osamnaest razornih i deset probojnih granata. To znači da su sovjetski planeri početkom 1945. zaključili da je nemačka vojna industrija pred kolapsom te da će Ščuke (kako su ih prozvali sovjetski vojnici) više vremena provoditi u borbi protiv pešadije i drugih "mekanih" ciljeva nego u okršajima sa tenkovima. Na kupolu je postavljena teški mitraljez DŠK kalibra 12,7 mm, a uz topovsku cev spregnuti mitraljez kalibra 7,62 mm.
Pokretljivost[uredi | uredi kod]
Osim topa, IS-3 je od IS-2 nasledio i dizel motor V-2is snage 520 KS, što je bilo dovoljno za skromnu maksimalnu brzinu od 40 km/h. Projektanti su se znatno više brinuli o autonomiji pa su tenk opremili rezervoarima ukupne zapremine 450 litara. Dva su spremnika postavili u unutrašnjost tela, bočno u odnosu na motor. Dodatna četiri cilindrična spremnika, u stvari metalne bačve, postavljeni su na stražnji deo tenka, po dva na svaki bok. Svaki je nosio 90 litara, a bili su spojeni s unutrašnjim rezervoarima. U slučaju iznenadnog napada ili zapaljenja tenka, ti dopunski spremnici su se mogli odbaciti. To je bilo još jedno rešenje koje će projektanti tenkova primeniti na sve posleratne sovjetske tenkove, s tom promenom što će dopunske spremnike premestiti na sam kraj vozila.
Operativna upotreba[uredi | uredi kod]
.jpg)
Prva probna serija IS-3 teških tenkova dovršena je, uprkos svim požurivanjima iz vrha Crvene armije, tek sredinom maja 1945. Iako neki zapadni izvori navode da su korišćeni u borbama na samom kraju borbi u Evropi tokom Drugog svetskog rata ni jedan sovjetski izvor to ne potvrđuje. Upitno je takođe da li su IS-3 poslani na Daleki istok u borbe protiv japanskih snaga takođe tamo stigli pre okončanja sukoba. Crvena armija je za delovanje na Dalekom istoku, preciznije u Mandžuriji, predvidela jedan tenkovski puk opremljenu tenkovima IS-3. Navodno su prvi primerci na bojišnice stigli u avgustu 1945. te su teoretski i mogli učestvovati u nekim bitkama.
Priče o borbenoj upotrebi teških tenkova IS-3 u zadnjim borbama u Nemačkoj javile su se nakon pobedničke parade, koja je 7. septembra 1945. održana u Berlinu. Nakon defilea sovjetskih, francuskih, britanskih i američkih pešadijskih i padobranskih jedinica došao je red na prikaz oklopnih vozila. Na čelu kolone bila su 32 američka tenka M24 Čefi i 16 oklopnih transportera M8. Potom su išla francuska oklopna vozila, a potom 24 britanska tenka Komet i 30 oklopnih automobila, sve već viđeno mnogo puta. A onda su se, na veliko iznenađenje zapadnih oficira, pojavila ni više ni manje nego 52 potpuno nova IS-3. Pojava novoga sovjetskog teškog tenka, i to tako napredne konstrukcije, bila je pravi šok za Saveznike. Tenkovi su pripadali 71. gardiiskoj teškoj tenkovskoj brigadi, koja je u istoriji ostala upamćena kao prva jedinica koja se sukobila s nemačkim teškim tenkovima Tigar II.
Zanimljivo je da je sovjetska javnost prvi put imala priliku videti IS-3 na vojnoj paradi tek 7. novembra 1946. Razlog nije bio političke prirode (skrivanje od javnosti) već činjenica da su svi do tada proizvedeni IS-3 poslani u istočnu Nemačku (koja će postati DDR) kao protivteža savezničkim snagama koje su okupirale zapadni deo Nemačke (koji će postati Zapadna Nemačka). U to vreme, zapadni analitičari su smatrali da je IS-3 najbolji tenk na svetu i da oni u svom naoružanju nemaju ništa što bi mu moglo parirati, pa je stalno pristizanje novih količina kod savezničkih zapovednika unosilo popriličan nemir. IS-3 se proizvodio do sredine 1946. i dotad je zahuktala sovjetska teška industrija uspjela proizvesti 2311 komada, što je po zapadnim analitičarima bilo više nego dovoljno da svlada zapadne snage. Američki M4 Šerman imao je masu od 30 tona i top kalibra 75 mm, a britanski Comet masu od 33 tone i top kalibra 77 mm. Oba tenka su uz to koncepcijski bila znatno lošije rešenje od IS-3.
Ono što zapadni analitičari nisu znali bilo je to da se sovjetski vojni vrh nije baš previše pouzdavao u IS-3. Problem je bio u njihovoj hroničnoj nepouzdanosti, nasleđenoj još od IS-1 i IS-2, koja se tokom rata nije uspela otkloniti. Najviše je problema bilo s preslabim motorom V-2JS snage 520 KS koji je često morao raditi punom snagom pa se zbog toga često kvario. Osim toga, primarni cilj sovjetske vojne industrije tokom Drugog svetskog rata bio je proizvesti što više oružja, u ovom slučaju tenkova, a kvalitet je bio manje važan. Tako je i kvalitet motora bio vrlo slab. Ništa bolje nije bilo ni s transmisijom, koja se kvarila jednako često kao i motor. Zbog stalnog požurivanja iz vrha Crvene armije prvi IS-3 patili su i od ozbiljnih nedostataka na telu i kupoli.
Zbog toga je već 1946. Crvena armija osnovala posebnu komisiju koja se bavila jedino utvrđivanjem svih nedostataka na IS-3 i pronalaženjem rešenja za njihovo otklanjanje i daljnje poboljšanje tenka. Komisija je na kraju predložila program UKN (Ustranenie Konstruktivnikh Nedostatkov). Na osnovi UKN-a od 1948. do 1952. svi proizvedeni IS-3 prošli su proces modernizacije. Ugrađeni su ponovo proizvedeni motori i menjači znatno višeg kvaliteta, promenjena je konstrukcija kvačila i prenosnika. Neki izvori navode da su novi motori imali snagu 600 KS. Postavljene su i nove, jače gusenice. Zamenjen je i radio 10-RK znatno modernijim 10-RT. Negativna strana modernizacije bila je povećanje mase na 48,8 tona. Kako (verovatno) nisu ugrađivani jači već samo kvalitetniji motori povećanje mase značilo je novo povećanje opterećenja, pa je problem s nepouzdanošću motora ostao na skoro istom nivou. Potkraj pedesetih godina 20. veka, svi IS-3 ponovno su poslani na modernizaciju. Pritom bi tenkovi koji su prošli kroz proces modernizacije dobili oznaku IS-3M. Ugrađeni su sistemi za noćno osmatranje i teški mitrljaljez SŠKM kalibra 12,7 mm. Najveća izmena bila je ugradnja motora V-54K-is s tenka T-54. I novi motor je imao snagu od 520 KS, ali se smatrao znatno pouzdanijim od starog V-2is. Iako su IS-3M po borbenim mogućnostima tek nešto slabiji od tada naisavremenijeg sovjetskog tenka T-54/55, i na nivou mogućnosti većine Zapadnih, Crvena armija je odlučila sve IS-3 poslati u rezervu.
Sovjetski IS-3 su ipak korišćeni u borbama, jer su postrojbe opremljene njima učestvovale u gušenju revolucija u Mađarskoj (1956.) i Čehoslovačkoj (1968.).
IS-3 je odabran i za naoružavanje novih evropskih savezničkih država. Tako su već 1946. dva primjerka poslana novonastaloj poljskoj voisci, koja je, nakon testiranja, ipak odlučila da ih neće kupiti. Jedan je tenk poslan i čehoslovačkoj voisci, s istim rezultatom. Znatno veći kupac bila je kineska vojska, koja je navodno dobila 100 IS-3, ali tek nakon okončanja Koreiskog rata.
Potkraj pedesetih godina 20. veka, 100 IS-3 je kupila i egipatska vojska. Prvi egipatski IS-3 prikazan je na vojnoj paradi 23. juna 1956., ali je većina isporučena u razdoblju od 1962. do 1967. godine. Razlog za odlaganje isporuke bio je što su svi egipatski tenkovi pre isporuke prošli modernizaciju pa su zapravo isporučeni kao IS-3M. Ipak su stigli na vreme da se uključe u Šestodnevni rat. U tom su ratu egipatski IS-3M ostvarili znatne borbene uspehe i pokazali se kao dostojni protivnici izraelskim tenkovima zapadne proizvodnje. Zapravo se pokazalo da dobro obučena i dovoljno hrabra posada IS-3M može uništiti bilo koji tenk. Tako je jedna posada uspela sama uništiti nekoliko protivničkih tenkova. Problem je bio što velika većina egipatskih posada nije bila ni dobro obučena ni dovoljno hrabra da do kraja iskoristi borbene mogućnosti svojih tenkova. Na otvorenim pustinjskim područjima problem je bio premala brzina IS-3 koji nije mogao tako brzo menjati položaj kao izraelski tenkovi. Nekoliko tenkova je uništeno ili onesposobljeno hrabrim akcijama izraelskih vojnika koji su ubacivali ručne granate kroz otvorene poklopce na kupoli, što bi ih posade otvarale kako bi smanjile temperaturu u unutrašnjosti. Na kraju rata izraelska vojska je uspela zarobiti 73 IS-3, koji su bili ili lakše oštećeni ili potpuno ispravni. Nakon modernizovanja i ugradnje novih motora (uzetih s zarobljenih ili uništenih tenkova T-55) izraelska vojska je svoje IS-3 uspešno koristila tekom sedamdesetih godina 20. veka.
Vidi još[uredi | uredi kod]
Izvori[uredi | uredi kod]
|
Ovaj materijal je preuzet sa službenih stranica časopisa Hrvatski vojnik. Wikipedia ima dozvolu za korištenje materijala s te stranice pod GFDL licencom, uz uvjet isticanja izvora. |
