IP telefon

Izvor: Wikipedia
1140E VoIP Phone

Internet Voice tehnologija, poznata i kao (eng. "Voice over Internet Protocol (VoIP)"), ili, u prevodu, "glas preko Internet protokola", pokazala je u poslednjih godinu dana da bi mogla da postane ozbiljan konkurent konvencionalnoj telefoniji. VoIP telefoni koriste različite protokole poput Session Initiation Protocol (SIP) ili Skinny Client Control Protocol (SCCP) kojeg koristi Skajp.

Princip rada[uredi - уреди]

VoIP tehnologija omogućava obavljanje telefonskih poziva upotrebom tzv. broadbend Internet veze (Internet velike brzine), umesto regularne - analogne - telefonske linije. Neki VoIP servisi omogućavaju pozivanje samo korisnika istih servisa, dok drugi, napredniji, omogućavaju i pozivanje svih lokalnih, međunarodnih ili mobilnih telefonskih brojeva. Isto tako, dok neki servisi rade samo preko računara ili specijalnih VoIP telefona, postoje servisi sa kojima mogu da se koriste i klasični telefoni preko specijalnog adaptera.

Princip rada tehnologije je relativno jednostavan: audio informacija se razbija u IP paketiće i usmerava preko Interneta ili privatne mreže, da bi se na prijemnom kraju ponovo dešifrovala u audio signal. Upotreba je izuzetno jednostavna, naročito ako se koriste usluge kompanije Skajp, a pozivi su šifrovani "sa- kraja-na-kraj", kako bi se sačuvala privatnost razgovora.

Neophodno je da korisnik poseduje Internet vezu velike brzine, što se može ostvariti preko kablovskog modema ili brzinskih servisa kao što su DSL i LAN. Korisnik može da priključi na računar jeftini mikrofon i obične zvučnike ili da upotrebi običan telefon povezan na adapter. U poslednje vreme pojavio se veliki broj novih telefona koji su VoIP tehnologiju učinili zaista praktičnom. Tako se, pored klasičnih modela, već mogu naći i bežični VoIP telefoni.[1]

VoIP Istorijat[uredi - уреди]

Još od ranih početaka razvoja Interneta (osamdesetih godina prošlog veka) uočeno je da korisnici ovaj novi vid umrežavanja računara najviše koriste u svrhe komunikacije. Taj trend se i kasnijom ekspanzijom razvoja interneta održao do današnjih dana. Istraživanja pokazuju, da i danas kao i pre desetak godina preko 90% korisnika interneta koristi u svrhe komunikacije, a preostalih 10% kao pretraživanje (popularno nazvano surfovanje) ili razmenu podaka bilo u lične ili poslovne svrhe. U prvim danima interneta komunikacija se odvijala putem elektronske pošte, a odmah zatim i putem IRC-a (eng. Internet Relay Chat servisa) tj. komunikacije u realnom vremenu putem kucanja poruka koje se razmenjuju sa trenutno aktivnim korisnicima. Početkom devedesetih godina prošlog veka taj vid komunikacije, a najviše zaslugom pojavljivanja naprednih operativnih sistema tipa windows 95, se preneo i na komunikaciju glasom i slikom (web kamere) putem raznih servisa (najrasprostranjeniji je tada bio microsoft Netmeeting). No, nedovoljno razvijena infrastruktura, kao i slab protok podataka (mala brzina protoka) su doveli do toga da je ovaj vid komunikacije bio praktično dostupan samo korisnicima u razvijenim zemljama sveta.

1996. godine su mnogi nezavisni proizvođači elektronskih komponenti shvatili da je i postojeći vid brzine protoka podataka dovoljan ukoliko se postigne bolji nivo kompresije zvuka ljudskog glasa. Tako da su se tada mnoge kompanije (Teksas Instruments, Cisko, Motorola, Intel i sl.) uključile u razvoj ove tehnologije. Kako se kvalitet transporta ljudskog glasa putem Internet Protokola (Voice Over Internet Protokol ili VoIP) poboljšavao, mnogi provajderi usluga telekomunikacija su brzo shvatili prednost novih tehnologija. Tako da su se već tada telefonski pozivi iz npr. Evrope konvertovali u VoIP i kao internet podatak prenosli do servera koji je najbliži biranoj destinaciji, a tada bi se ponovo konvertovali u telefonski poziv. Na ovaj način vršene su velike uštede u komunikaciji, a to je bio i dodatni podsticaj za razvoj ove tehnologije.[2]

Prednosti u odnosu na klasičnu telefoniju[uredi - уреди]

VoIP koristi postojeću internet infrastrukturu. Signal se sa analognog telefona pretvara u digitalni podatak. Kad korisnik pozove inostrani broj, sistem pristupa najbližoj centrali, gde se opet konvertuje u glas i pretvara u lokalni poziv. Služeći se VoIP-om, dakle, korisnici uvek "ostaju" u lokalu.

Elementi VoIp telefona[uredi - уреди]

Izvori[uredi - уреди]

Vidi još[uredi - уреди]