Historija Švicarske

Izvor: Wikipedia
Historija Švicarske
Rana historija (prije 1291.)
Stara Švicarska Konfederacija
Rast (12911516)
Reformacija (15161648)
Ancien Régime (16481798)
Prijelazni period
Napoleonska era (17981814)
Restauracija (18141847)
Švicarska
Federacija (18481914)
Svjetski ratovi (19141945)
Moderna historija (1945–danas)
Teme
Vojna historija

Konfederacija[uredi - уреди]

Švajcarska, ili kako je zvanično poznata, Helvetska konfederacija, predstavlja možda i najbolji primer razvoja federalnih odnosa na tlu Evrope. Poznato je da je Švajcarska danas savezna država, sastavljena od čuvenih kantona. Do ustanovljavanja današnjeg uređenja, Švajcarska je prešla dug put.

Poreklo Švajcarske leži u odbrambenom savezu iz 1291. godine, kada su tri prakantona (Švic – koji je i dao ime savezu, Uri i Untervald) praktično formirali konfederaciju. Treba napomenuti da su ovi kantoni bili formalno i nominlno deo Nemačkog carstva još duži vremenski period, ali je njihova faktička samostalnost nesporna.

Bitka kod Laupena (1339) između švajcarskih snaga i armije vojvoda od Savoje (naslikao Dibold Šiling Stariji) oko 1480.

Ugovor kojim je osnovan ovaj savez-konfederacija na nemačkom nosi ime Bundesbrief, a prevodi se kao Federalna povelja, što ukazuje na to da je karakter ovog saveza već tada bio ozbiljniji i trajniji. Otuda se ovaj savez naziva i Večitim savezom. Cilj formiranja je, slično grčkim konfederalnim tvorevinama (vidi Ahajski savez), bio vojno-odbrambeni jer su Habzburzi predstavljali stalnu pretnju ovim teritorijama.

Svoju vojnu ulogu savez je odigrao uspešno jer se tokom 14.2.a oslobodio kako Habzburgovaca tako i sizeranstva Nemačkog carstva. Od pobede 1499. godine nad nemačkim carem Maksimilijanom II savez stiče potpunu samostalnost, zasnovanu na afirmiranoj vojnoj snazi i principu neutralnosti. Savez stalno raste tako da početkom 16.2.a već broji 13 kantona i određeni broj zavisnih područja koja još nisu bila dobila status kantona.

Unutrašnje uređenje Švajcarske konfederacije u ovom periodu je sledeće: vrhovni organ je Diet, skupština saveza, koja se sastajala povremeno i u različitim mestima. Kantoni su slali različit broj predstavnika, obično sa vezanim mandatom, a svaki kanton je imao po jedan glas.

Sledeći važan korak ka centralizaciji je taj što Cirih preuzima neformalnu ulogu direktorijalnog kantona koji je zadužen za sazivanje skupština, predstavljanje saveza prema inostranstvu i druga manje bitna pitanja. Cirih ipak ostaje samo primus inter pares, što znači da nije došlo do jačanja suprematije federalne države.

Bitno je i sledeće – za odlučivanje se zahtevala jednoglasnost koja je generalno mogla da vodi u neefikasan rad. Iako su švajcarski kantoni u načelu bili složni, ovo je teorijski velika mana sa stanovišta federalizma. Dalje, kantoni su odluke Dieta sprovodili sami, preko svojih organa. Nikavih organa konfederacije po kantonima nije bilo, pa time ni nekakve zajedničke jurisdikcije. Ovo opet dovodi do toga da su članice zapravo bile suverene. Istorijski gledano, sistem je funkcionirao usled toga što su kantoni sprovodili samo one odluke za koje su glasali (usled jednoglasnosti). Formalno gledano, nije bilo mogućnosti da se to prinudno sprovede.

Na unutrašnju suverenost kantona ukazuje i šarenilo uređenja u njima, kao i odsustvo uniformnosti zakona. Nije bilo federalnog ustava sa kojim bi kantoni usaglašavali svoje zakonodavstvo. Jedino iznad bile su odluke Dieta, za koje su i sami kantoni glasali. Preneseno gledajući, moglo bi se reći i da su ih sami i doneli, te suverenost čak kantona i tu ostaje neokrnjena. Spoljni poslovi su bili praktično jedina stvar gde je suverenost kantona bila ograničena.

Napoleonovo doba[uredi - уреди]

Ovakav sistem ostaje na snazi sve do burnog Napoleonovog doba.Švajcarska je iako verski podeljena izbegla unutrašnje sukobe u vreme Reformacije i Tridesetogodišnjeg rata. Stalna konstanta ovog perioda ostaju konfederalizam (koji je faktički ako ne i formalno sve više ublažavan), jaka samosvojnost kantona i republikansko uređenje.

Posle pada pod Napoleonovu vlast 1798. godine, Švajcarska dobija svoj prvi ustav, kojim je uvedena Helvetska Republika. Konfederalno uređenje je bilo ukinuto i država je postala unitarna, a kantoni su postali obične administrativne jedinice. Ovaj potez je naišao na snažan unutrašnji otpor, ali treba primetiti da to ukazuje na to da je Švajcarska smatrana u Evropi kao jedna celina. Konfederacija je ovde vremenom gubila međunarodnopravna svojstva, što je proces koji traje gotovo od samog osnivanja.

Već 1802. godine ovaj ustav je zamenjen novim koji je ublažio unitarni režim. U samoj Švajcarskoj traju sukobi u shvatanjima između unitarista i federalista što Napoleon koristi da donese tzv. Posredničke akte kojima uvodi federalno uređenje, sa nekim konfederalnim elementima i velikim ovlašćenjima kantona. Sistem nije stigao da se pokaže u praksi. Godine 1815, posle Bečkog kongresa Švajcarska dobija svoju fizionomiju sa 22 kantona i konfederalno uređenje. Kantoni skalpaju kratki Federalni pakt od samo petnaestak članova, koji suprotno imenu vraća jako konfederalno uređenje. Slab Diet je jedini organ, a centralna vlast je sasvim beznačajna. Ovo je bio uvod u dalje sukobe koji su okončani 1848. godine donošenjem federalnog ustava.

Helvetska Republika[uredi - уреди]

Helvetska Republika je Napoleonska vazalna država, koja je postojala od 1798. do 1803.

Za vreme borbi protiv Austrije u Francuskim revolucionarnim ratovima revolucionarne vojske su okruživale Švajcarsku. Francuzi su zauzeli Švajcarsku konfederaciju 5. marta 1798. i tada je konfederacija prestala postojati. Helvetska Republika je proglašena 12. aprila 1798. i osim toga donesene su sledeće odluke:

ukinuta su feudalna prava ukinut je suverenitet kantona uspostavljena je centralizovana država po uzoru na Francusku. Tim navodnim "progresivnim" idejama Švajcarci su se suprostavljali, posebno u centralnim delovima konfederacije. Francuzi su slomili ustanak u Nidvaldenu. Unutar konfederacije nije bilo jedinstva o budućnosti Švajcarske. Bilo je više pokušaja državnog udara, ali Francuzi su ostali na vlasti. Okupatorska vojska je pljačkala mnoge gradove i naselja. Helvetska Republika je zbog lokalnog otpora, ali i zbog finansijskih teškoća postala primer propale države. Nestabilnost države dostigla je vrhunac od 1802. do 1803. Napoleon je 1802. već pokušao da ublaži centralistički poredak. U Švajcarsku je 1803. došlo još francuskih vojnika. Napoleon je 19. februara 1803. doneo Posrednički ukaz. U suštini radilo se o kompromisu između staroga i novoga poretka. Ukinuo je centralizovanu državu. Uveo je federalno uređenje sa nekim konfederativnim elementima. Takvo stanje je trajalo do Bečkog kongresa 1815. kada Švajcarska dobija ponovo konfederalno uređenje. U modernoj Švajcarskoj postoje ostaci Helvetske Republike i pojedinim aspektima nekih kantona i ustava.


Administrativna podela ( Kanton )[uredi - уреди]

Prijašnji suvereni kantoni postali su obične administrativne jedinice, a da bi se oslabio stari poredak za pojedine kantone su stvorene nove granice. Ukazom iz 1798. stvoreno je 19 kantona

  • Argau (bez Badena i Friktala)
  • Kanton Baden
  • Kanton Bazel
  • Kanton Belinzona
  • Kanton Bern
  • Kanton Friburg
  • Kanton Lema
  • Kanton Lint
  • Kanton Lugano
  • Kanton Lucern
  • Kanton Oberland
  • Kanton Recija
  • Kanton Sentis
  • Kanton Šafhauzen
  • Kanton Soloturn
  • Turgau
  • Valdšteten
  • Vale
  • Kanton Cirih

Eksterni linkovi[uredi - уреди]