Hipolit (Euripid)

Izvor: Wikipedia
Hippolytus
Hippolytus Sir Lawrence Alma Tadema.jpg
Hipolitova smrt, slika Sir Lawrencea Alma-Tademe
Napisao: Euripid
Zbor Trezenske žene
Likovi Afrodita
Hipolit
Gosti
Dadilja
Fedra
Tezej
Glasnik
Artemida
Radnja Ispred kraljevske palače u Trezeni

Hipolit (grčki: Ιππόλυτος / Hippolytos) je starogrčka tragedija koju je napisao Euripid, a koja se temelji na mitu o Hipolitu, sinu Tezejevom. Prvi put je izvedena na Dionizijskom festivalu u Ateni 428. pne. kada je osvojila prvu nagradu.

Opis[uredi - уреди]

Hipolit (Ἱππόλυτος στεφανοφόρος) je drama koja je dobila ime po tome što Hipolit u prvom prizoru nosi venac Artemidi, a prikazana je 428. godine. Pesnik je ovom dramom postigao pobedu. Afrodita ljuta što joj Tezejev sin Hipolit, strastven lovac i poštovalac Artemide, ne iskazuje dužnu počast, pobudi u Fedri, drugoj Tezejevoj ženi, strastvenu ljubav prema njenom pastorku Hipolitu. Uzalud se Fedra trudi da obuzda svoja osećanja; napokon otkrije svoju tajnu staroj dadilji, a ona posreduje kod Hipolita. Mladić je, međutim, grubo odbija, a Fedra, bojeći se sramote ako se sve otkrije, počini samoubistvo. U ruci mrtve žene nalazi Tezej list u kome ona za svoju smrt okrivljuje Hipolita. Tezej zamoli Posejdona, koji mu je jednom obećao da će mu ispuniti tri želje, da mu ubije sina. Kad je Hipolit, braneći se, odbio da iznese pravu istinu i tako dokaže svoju nevinost, pošalje ga otac u progonstvo. Na putu, dok se vozio kraj mora, pošalje Posejdon strašnu neman, te su se konji uplašili, a Hipolit ispadne iz kola i zadobije smrtne rane. Uto sama Artemida otkrije Tezeju pravu istinu; otac se gorko kaje za svoj prenagljeni čin, a Hipolit, koga teško ranjena donose na pozornicu, umirući oprašta ocu.

Pesnik je izvrsno prikazao s jedne strane strastvenu, patološku ljubav žene koja pazi na svoj dobar glas, a s druge je sjajno ocrtao značaj nepokvarenog, ponosnog i pravdoljubivog mladića. Protiv ljubavne strasti, grešne naklonosti prema pastorku, ona nema volje ni moralne snage, jer joj je duša slaba, ali ima stida i dostojanstva, i zato vodi računa o svom ugledu i ugledu kuće.

Euripid je napisao dva Hipolita. U prvom, nesačuvanom, Fedra se usudila iskazati mladiću svoju ljubavnu strast te je gotovo pomahnitala od svojih uzaludnih pokušaja. Na tu mračnu tragiku, datu bez moralnih predrasuda, publika je žestoko reagovala smatrajući pesnikovu koncepciju tragedije nemoralnom. Stoga je Euripid napisao i drugu verziju, ovu koja nam je sačuvana, u kojoj su Fedrine ljubavne patnje ocrtane mnogo većom snagom, a ona sama predstavljena kako im se pokušava snažno odupreti. Obe redakcije uživale su u antici veliku slavu. Rimski književnik Seneka u svojoj je Fedri bliži prvoj Euripidovoj redakciji. Senekina Fedra zajedno s drugom, sačuvanom redakcijom Euripidovog Hipolita poslužila je kao uzor za Racinovu Fedru, jednu od najboljih tragedija francuskog klasicizma.