Hieronymus Bosch

Izvor: Wikipedia
Hieronymus Bosch

Hieronymus Bosch; navodni autoportret (oko 1516)[1]
Ime po rođenju Jheronimus van Aken
Rođenje 2. oktobar 1453
Smrt 9. august 1516
's-Hertogenbosch, Nizozemska
Nacionalnost nizozemska
Polje slikanje, crtež
Pokret Renesansa
Djela Vrt zemaljskih užitaka
Iskušenje sv. Antuna
Brod luđaka
Uticaj na Pieter Brueghel Stariji
nadrealizam
Joan Miró
Bosch-signature.svg

Hijeronimus Boš (lat. Hieronymus Bosch, zapravo Jeroen van Aken; 's-Hertogenbosch, rođen oko 1450, umro 1516) je bio holandski renesansni slikar. Smatra se da je od 1474. živeo u 's-Hertogenboschu gde je u periodu od 1486. do 1511. bio član Bratstva svete device.

Tipično delo Hijeronimusa Boša- Rajski vrt
Nošenje krsta iz kraja umetnikovog života

Život[uredi - уреди]

Hieronimus Boš se rodio kao „Jheronimus“ ( ili kao Jeroen) - van Aken, ali je veliki dio svojih radova potpisao kao „Bosch“, znači imenom koje je izvedeno od mesta njegovog rođenja 's-Hertogenbosch koje je se kolokvijalno skraćeno zvalo Den Bosch.

O životu Hieronimusa Boša kao i o njegovom obrazovanju na žalost znamo jako malo. Za sobom nije ostavio nikakva pisana dokumanta, pisma ili dnevnike, a to što nam je ostalo su najčešće podaci iz poreskih knjiga Bratstva svete device. Ne postoje nikakvi podaci o karakteru njegove ličnosti ili o njegovim shvatanjima o umetnosti. Datum njegovog rođenja se ne može tačno utvrditi ali se smatra da je rođen oko 1450. godine na osnovu jednog autoportreta koji je naslikao pred svoju smrt 1516. godine koji ga predstavlja kao starca od 60 godina odnosno u poznim godinama.

Boš se rodio i ceo svoj život je proveo u prosperirajućem centru i glavnom gradu holandske provincija Brabant. Njegov deda Jan van Aken (koji je umro 1454. godine) bio je slikar i o njemu prvi trag potiče iz 1430. godine. O njemu se zna da je imao 5 sinova i da su ukupno četvorica (kao i Hieronimus) bili slikari. Otac Hieronimusa Boša, Antonius van Aken (koji je umro oko 1478. godine), bio je umetnički savetnik Bratstva svete device. Hieronimus Boš se prvi put pominje u gradskim spisima 1747. godine, gde je imenovan kao i njegova dva brata i sestra.

U 15. veku je 's-Hertogenbosch bio prosperirajući centar Brabanta (jug današnje Holandije) ali je 1474. godine uništen u ogromnom požaru u kome je stradalo 4.000 kuća i sa čime se kao svedok susreo tada četrnaestogodišnji (verovatno) Hieronimus Boš. On je postao slavni slikar još za svoga života i često je primao posete i iz inostranstva. Godine 1488. postao je član visoko respektovanog Bratstva svete device koje je bilo konzervativna religiozna grupa i u čije članove je ušao preko jednog od gradskih bogataša ili 7.000 njihovih simpatizera iz cele Evrope.

Između 1479. i 1481. godine Boš je uzeo za svoju suprugu Alait Goiarts van den Merven (Aleyt Goyaerts van den Meerven) koja je bila nekoliko godina starija od njega. Preselili su se u obližnji gradić Oiršot gde je njegova supruga nasledila kuću i imanje od njene bogate porodice.

U podacima iz Bratstva svete device je zabeležena smrt 1516. godine a pogreb je bio u crkvi svetog Ivana 9. juna te godine.

Karakteristike dela[uredi - уреди]

Boš je bio autor religioznih slika na kojima je slikao strašni sud, pakao, smrtne grehove itd. Kroz fantastične i groteksne izlive hrišćenskog morala i ako je u osnovi hronološki red njegovog dela nejasan izgleda da je ipak prvo slikao manje slike na kojima je bilo zastupljeno nekoliko likova, kasnije je slikao velike triptihe koji su bili sinteze sa velikim brojem likova i fantastičnim bićima smeštenim u verno predstavljen pejsaž. On je prvi slikar pejsaža raspoloženja.

Mnogi ljudi pokušavaju da dešifruju njegovu simboliku u kojoj traže vezu sa magijom, sektama, alhemijom i slično.

Njegovo delo obuhvata veliki broj religiozno-alegorijskih prikaza i moralizujuće žanr-slike sa erotskim detaljima (triptih Vrt uživanja, oko 1510), koje su izvedene u fantastično vizionarskom stilu. Njegove groteskno-satirične figure često žure ispred finih pejzaža svetlih boja u pozadini (Kola sa senom, oko 1490). Kao inspiracija služile su mu Biblija i Legenda aurea, pri čemu je dao novu interpretaciju hrišćanske ikonografije (na primer Nošenje krsta, 1480/90). Bošov rad veoma su cenili njegovi savremenici. Tako je 1504. od Filipa Lepog dobio porudžbinu za oltarsku sliku Strašnog suda izrađenu oko 1505. godine. Njegova simbolika bila je razumljiva u srednjem veku ali je u novom dobu dobila je nova tumačenja. Posebnu pažnju u savremenoj umetnosti dali su joj nadrealisti. Utvrđevanje vremena nastanka Bošovih slika veoma je komplikovano zbog široko rasprostranjene prakse kopiranja slika u njegovo doba.

Interpretacija[uredi - уреди]

Detalj slike "Ivan evanđelista na Patmosu" sa vidljivim podpisom umetnika

U prethodnim vekovima često se verovalo da su Bošova dela inspirisana srednjevekovnom jeresi i tamnom okultnom praksom. Drugi su pak sudili da su njegova dela stvorena samo radi zabave i provokacije, slično kao groteske u renesansnoj umetnosti u Italiji. U prvim beleškama o njegovim delima iz 1560. godine bilo je zabeleženo da je on praktično „pronašao nestvarne prikaze“. Dok su dela starih majstora bila zasnovana u duševnom svetu svakodnevnice, Boš je sa njima konfrontirao svoj pogled.

U 20. veku su istraživači i istoričari umetnosti sve manje videli Bošove vizije kao fantastične i akceptirali su da njegova dela reflektuju ortodoksnu veru njegovoga doba. Njegova prezentacija grešnoga ljudstva odražava shvatanje nebeskog i pakla iz tadašnje didaktičke literature i propovedanja. Važnu ulogu u interpretaciji dela su odigrali na početku 20. veka nadrealisti Huan Miro, Maks Ernst i Salvador Dali koji su takođe u delima Hieronimusa Boša našli jako važna polazišta za svoje delo.

Diskusije o autorstvu[uredi - уреди]

Tačan broj dela koja pripadaju Hieronimusu Bošu je predmet mnogobrojnih debata jer je on potpisao samo svojih sedam dela i nije sigurno da su sva dela koja mu se pripisuju zaista slikana njegovom rukom. Poznato je da je u 16. veku nastalo mnogo kopija i mnogo varijacija na njegova dela. On je svojim delima uticao na bezbrojne svoje naslednike i sledbenike.

Posle godina istraživači i istoričari umetnosti su mu pripisivali sve više i više dela ali sa sigurnošću se samo 25 dela mogu smatrati da su njegova.

Neka od dela[uredi - уреди]

  • Sedam smrtnih grehova (Eskurial)
  • Lađa sa ludacima (Luvr Pariz)
  • Nošenje krsta (Gent, Museum voor schone Kunsten)
  • Vađenje kamena ludosti (Prado, Madrid)

Triptisi

  • Triptih kola sena (Prado, Madrid)
  • Iskušenje sv. Antonija ( Lisabon, Museu Nacional de Arte Antiga)
  • Vrt uživanja (Prado, Madrid)
  • Strašni sud (Beč, Galerie der Akademie Bildenten Künste)

Literatura[uredi - уреди]

  1. Istorija slikarstva NOLIT, Beograd, 1973.
  2. Enciklopedija likovnih umjetnosti, L.Z. FNRJ, Zagreb 1959.
  3. Mala prosvetina enciklopedija, Beograd, 1959.
  4. Svet umenia, IKAR, Bratislava 2002.
  5. Spozname umenie R. Dickensova a M. Griffildova, B. Bystrica 2004.
  6. Dejiny umenia, Mladé letá Bratislava 2001.
  7. Svetové dejiny umenia, B.F. Groslier, Larusse, Praha 1996.

Izvori[uredi - уреди]

  1. Gibson, 15-16

Eksterni linkovi[uredi - уреди]