Herma

Izvor: Wikipedia
Demostenova herma na atenskoj tržnici, izradio Polieukt, oko 280. pne., Gliptoteka u Minhenu.
Za kompoziciju za klavir Iannisa Xenakisa, v. Herma (Xenakis).

Herma (starogrčki: ἑρμῆς, pl. starogrčki: ἑρμαῖ / hermai) naziv je za skulpturu koja se sastoji od glave, ponekad zajedno s torzom, te koja je postavljena na jednostavno ali izduženo, često pravokutno postolje, na kome su ponekad, na odgovarajućoj visini, urezane i muške genitalije. Taj oblik skulpture razvio se u antičkoj Grčkoj, odakle su ga preuzeli i Rimljani, a kasnije je obnovljen u doba renesanse, u vidu terminalnih figura i Atlanta.

Poreklo[uredi - уреди]

U najranije doba grčka božanstva su se poštovala u obliku gomile kamenja ili bezobličnog stuba od kamena ili drveta. U mnogim delovima Grčke naslagane gomile kamenja mogle su se pored puteva, a naročito na mestima gde su se putevi ukrštali i gde su prolazile linije razgraničenja. Poštovanje koje se u religijskom smislu iskazivalo tim gomilama kamenja na raskršćima vidi se i po običaju da svaki prolaznik na postojeću gomilu dobaci jedan kamen ili da je poprska uljem.[1] Kasnije su takvim stubovima dodavani glava i falos, a sam stub bio je četvrtastog oblika (broj 4 bio je u obredu povezan s bogom Hermesom).[2]

Upotreba[uredi - уреди]

Arhajska glava Hermesa s bradom, sa jedne herme, početak 5. veka pne.

U staroj Grčkoj kipovi su imali apotropejsku funkciju i postavljani su, u svrhu zaštite, na raskršćima, državnim granicama i linijma razdvajanja zemljišta, ispred hramova, blizu grobnica, u vežbalištima, palaestrama, bibliotekama, porticima, na javnim mestima, u uglovima ulica, kao i u glavnim ulicama, gde su služili kao znakovi, na kojima su bile urezane razdaljine.[3] Hermes je, pre no što je postao zaštitnik putnika i trgovaca, bio faličko božanstvo i povezan s plodnošću, srećom, putevima i granicama. Njegovo ime potiče od reči herma, koja označava kvadratni ili pravougaoni stub od kamena, terakote ili bronze; na vrhu je bila izvajana glava Hermesa, obično prikazanog s bradom,[4] a reljef s prikazom muških genitalija ukrašavao je stub na odgovarajućoj visini. Međutim, glave nisu bile ograničene samo na prikaz Hermesa, pa se često javljaju i predstave drugih bogova, heroja i čak istaknutih smrtnika. Za te slučajeve postoje složenice, kao npr. Hermatena (herma boginje Atene), Hermares, Hermafrodit, Hermanubis, Hermalkibijad itd. Herme su bile naročito brojne i posebno poštovane u Atini, gde su postavljane ispred kuća kao apotropeji za sreću. [5] Atinjani bi o herme trljali maslinovo ulje ili bi ih njime prskali i ukrašavali bi ih venicima.[6] To se sujeverje nastavilo i posle, kako se vidi po primeru Porcellina, firentinske figure vepra od bronze (ali i mnogih drugih sličnih primera širom sveta), čiji se nos sija jer je ljudi stalno dodiruju za sreću.

Na rimskim i renesansnim verzijama (termini) često je prikazano i telo od struka na gore. Taj oblik korišćen je i za poprsja znamenitih javnih ličnosti, posebno književnika, kao npr. Sokrata i Platona. Sapfa se pojavljuje na grčkim hermama, a anonimne ženske figure često se koriste počev od renesanse, kad su herme često postavljane uza zidove kao dekoracija.

Suđenje Alkibijadu[uredi - уреди]

Glavni članak: Hermokopidi

Jedne noći 415. pne., baš pre no što će atinska flota krenuti prema Siciliji, sve atinske herme bile su oštećene. Mnogi ljudi su smatrali da će taj čin svetogrđa dovesti u pitanje uspeh ekspedicije.[5][7] Premda to nikada nije bilo dokazano, Atinjani su u to vreme verovali da se radilo o sabotaži, koju su organizovali simpatizeri Sirakuze ili Sparte iz same Atine. Alcibiadovi neprijatelji, koristeći gnev Atinjana kao izgovor, optužili su ga za bezbožništvo, a u te su optužbe uključili i skrnavljenje drugih svetih predmeta i izrugivanje obredima u okviru svetih misterija.[5] Alkibijad, koji je već bio određen za jednog od zapovednika u sicilijskih ekspediciji, odbacio je sve optužbe ponudio da se pojavi na suđenju, ali Atinjani nisu želeli da odlažu pohod, a njegovi su suparnici želeli iskoristiti Alkibijadovo odsustvo za to da okrenu narod protiv njega, u trenutku kada on neće moći da se brani. Čim je atinska flota otplovila, Alkibijadovi politički protivnici podneli su optužbe protiv njega, i on je bio osuđen na smrt u odsustvu, i za oštećivanje hermi i za navodno povezan zločin skrnavljenja Eleusinskih misterija.

Reference[uredi - уреди]

Eksterni linkovi[uredi - уреди]