Herakleon

Izvor: Wikipedia

Herakleon (oko 160. g.) je bio istaknuti gnostički učitelj iz 2. vijeka koji je živeo na području današnje Italije. Bio je jedan od Valentinovih učenika.

Herakleon živi u isto vrijeme kad i Ptolemej i pripada istoj italskoj valentinskoj školi. Po Klementu Aleksandrijskom (4, 71, 1) bio je najcenjeniji Valentinov učenik.

Herakleonovo poznato delo se zvalo Hypomnemata[1], ali danas nije sačuvano. Origen ga u svome komentaru na Ivanovo Evanđelje citira 48 puta, te se smatra da je ovo Herakleonovo djelo bilo također komentar na Ivanovo Evanđelje.[2] Klement Aleksandrijski takođe citira Herakleona na dva mjesta, ali ne naznačuje koje djelo. U koptskoj zbirci Nag Hammadi pronađen spis »Trodelni traktat« danas se općenitije pripisuje Herakleonu.[2]

Učenje[uredi - уреди]

Herakleon je govorio da »u početku ljudi veruju zbog svedočanstva drugih ... ali onda počinju da veruju na osnovu same istine«.[3]

Herakleon definiše stav prema mučeništvu koji se razlikuje od stava njegovih pravovernih savremenika. On ne deli njihovo oduševljenje za mučeništvo, niti njihove hvale »slavne pobede« zadobijene smrću. Ovaj stav je, po svoj prilici, izazvao Irenejev gnev i tvrdnju da ovi gnostici »pokazuju prezir« prema mučenicima i obezvređuju ono što on smatra »najvišom žrtvom«. [4]

Povodom spora oko kršćanskih mučenika, Herakleon komentariše Isusove reči: »Svakog ko priznaje mene pred ljudima Čovekov sin će takođe priznati pred anđelima Božjim; ali onaj ko me porekne pred ljudima biće poreknut pred anđelima Božjim.« [5] Herakleon objašnjava da ljudi priznaju Hrista na različite načine. Neki priznaju Hrista u veri i u svakodnevnom ponašanju. Međutim, većina ljudi prihvata samo verbalo priznanje (»ja sam hrišćanin«) pred sudom. To priznanje jeste ono što »mnogi« (crkveni hrišćani) smatraju da je jedino priznanje. Ali, ističe Herakleon, »i hipokriti mogu učiniti takvo priznanje«. Ono što se traži od svih hrišćana, kaže on, jeste prva vrsta priznanja; druga vrsta se zahteva od nekih, ali ne od svih. Isusovi učenici kao Matej, Filip i Toma nisu nikad »priznali« pred sudom; ipak, kaže on, oni su priznavali Hrista na viši način, »u veri i ponašanju tokom celog svog života«. [6]

Izvori[uredi - уреди]

  1. Origen, Komentar na Ivanovo Evanđelje 6, 8
  2. 2.0 2.1 Tomislav J. Šagi-Bunić - Povijest kršćanske literature (svezak I) (scribd)
  3. Heracleon, Frag. 39, u: Origen, Commentarium in Johannes
  4. Elejn Pejgels - Gnostička evanđelja (scribd)
  5. Jevanđelje po Luki 12 :8—12.
  6. Clemens Alexandrinus, Stromata 4.71 i dalje.

Eksterni linkovi[uredi - уреди]