Grčko-italijanski rat
| Grčko-italijanski rat | |||||
|---|---|---|---|---|---|
| Segment Drugog svetskog rata | |||||
| |||||
| |||||
| Sukobljene strane | |||||
 Italija  Albanija |
 Grčka | ||||
| Komandanti i vođe | |||||
| Ugo Kavalero | Aleksandros Papagos | ||||
| Žrtve i gubici | |||||
| 39,000 | nepoznat broj | ||||
Grčko-italijanski rat je bio sukob između fašističke Italije i Grčke, koju su Italijani napali iz Albanije. Trajao je od 28. oktobra 1940. do 6. aprila 1941. i označio je početak balkanske kampanje Drugog svetskog rata. Završen je nemačkim napadom na Grčku nakon katastrofalnog poraza italijanske vojske.
Rat[uredi | uredi kod]
Italijanski generalštab je izradio tri plana. Plan “E” koji je sadržao napad na Jugoslaviju sa istovremenim merama obezbeđenja prema Grčkoj; plan “C” za napad na Grčku sa istovremenim merama obezbeđenja prema Jugoslaviji, i najzad, plan koji je predviđao mere ako se ništa ne desi. U isto vreme se u ministarstvu rata pripremao plan za demobilizaciju dve armije od 600.000 ljudi.
Odluka za napad na Grčku donesena je 8. oktobra, a napad je počeo 28. oktobra 1940. Ujutro u tri časa, grčkom diktatoru Metaksasu uručen je italijanski ultimatum. Do šest sati istog jutra imao je da se povinuje. Međutim, italijanske trupe su upale u Grčku već u 5:30. Hitler je tada bio na putu. Prvo je otišao kod Franka da pridobije Španiju da se priključi osovini. To mu nije uspelo. Vraćao se kući preko Višija gde je Petena hteo da privoli na veću poslušnost. Za njim je jurilo Musolinijevo pismo u kojem mu saopštava da ima nameru da napadne Grčku. Kad je Hitler pročitao pismo, predložio je razgovor u Firenci, i to 28. oktobra. Kad je Hitler tog dana izašao iz voza u Firenci, Musolini je trijumfujući uzviknuo: “Fireru, mi marširamo!”
Zahvaljujući pre svega svojoj avijaciji, koja je od Grčke bila šest puta brojnija, Italijani su prvih dana postizali uspehe. Sa jednom oklopnom divizijom i dve ojačane pešadijske divizije napali su sa jugozapada. Na severoistoku, nalazile su se tri ojačane italijanske pešadijske divizije. Na centralnom delu fronta je jedna brdska divizija pokušala da se probije kroz planine Pinda, da bi stigla do mesta Metsovon. Odatle su, naime, išli prohodniji putevi na kojima su mogli uspešnije primeniti svoje tenkove. Borbe u centru su na kraju bile odlučujuće. Tada načelnik grčkog generalštaba general Aleksandar Papagos izdaje naređenje koje je podsećalo na borbu starih Grka protiv Persijanaca. U noći između 9. i 10. novembra grčki vojnici su se popeli uz padine Pinda i tako ostavili centar potpuno nezaštićen. Kada je svanulo jutro, Grci su krenuli u juriš niz obronke vičući: ”Vetar! Vetar!” i napali bok alpske divizije “Julija”. Ostavljajući ranjenike i puno ratnog materijala, ostatak italijanske divizije morao je da se povuče u Albaniju. Uticaj ove Grčke pobede odrazio se i na ostale delove fronta. Stanje na frontu se ubrzo promenilo, i to toliko da su Grci ubrzo, već 14. novembra, mogli da pređu u kontra ofanzivu. Napadi grče vojske su prvo počeli u graničnom području prema Jugoslaviji. Gotovo bez ikakvog zastoja napredovale su grčke trupe i na zapadnom frontu. Italijanima je sve više pristizalo pojačanje pa je ubrzo grčka protiv-ofanziva zaustavljena. Predah je trajao sve do 8. decembra kada su Grci ponovo prešli u napad. Italijani su potiskivani sve dalje na zapad.
U Rimu je još 22. novembra nastala totalna panika. Musolini je 5. decembra, preko italijanskog poslanika u Berlinu, uputio hitan zahtev da od Nemaca iznudi bilo kakvu pomoć.
U međuvremenu su Grci sve dalje napredovali. Na severoistoku su zauzeli grad Pogradec, u centru su bili pred saobraćajnim čvorom Klisura, na jugozapadu su ovojili albansku luku Himara. U Italiji je opet započela mobilizacija tek demobilisanih ljudi.
U Berlinu je sve više rasla zabrinutost zbog grčkih uspeha, pogotovo što je britanska avijacija davala izvesnu podršku grkoj vojsci. Nemci su počeli da se plaše za rumunska naftonosna polja. Sledio je period tajnih pregovora između Metaksasa i Hitlera, koji je, međutim, odbio nemačke uslove posredovanja.
Hitleru je tada bilo jasno da će ipak morati da računa sa ratom na Balkanu. Već 18. novembra je dao Vrhovnoj komadi naredbu da izradi operativni plan za napad na severnu Grčku i eventualno na celu zemlju.
Na albanskom frontu se u međuvremenu grčki napad odvijao sporije. Trupe su se našle suviše daleko od svojih baza, tako da je snabdevanje postalo otežano. Osim toga Grci su iscrpeli svoje rezerve, dok su na strani Italijana stalno pristizale nove. Ipak je uspeh, koji je toliko bio potreban Musoliniju izostao. Kada je 19. januara 1941. rešio da krene u Nemačku na razgovor sa Hitlerom, saznao je da je razbijena njegova najbolja divizija “Toskanski vukovi”.
U januaru 1941. iznenada je umro grčki general Metaksas, ali se to nije posebno odrazilo na grčku vojsku. Početkom marta Italijani su pokrenuli ofanzivu i pokušali uzvratiti, ali su ubrzo zaustavljeni. Crta bojišta nakon ovoga se stabilizovala i ostaće nepromenjena do početka nemačkog napada na Grčku.
Italijanska katastrofa[uredi | uredi kod]
Razlozi italijanske katastrofe su mnogi: totalna nespremnost vojske za rat, totalna podcenjenost grčke vojske, premale snage za invaziju na jako teško prohodnom terenu, neiskorištavanje početne inicijative i ono što je italijanske vojnike pratilo svagde na bojištima – razmjerno nizak borbeni moral.
