Georgije Sfrances

Izvor: Wikipedia

Georgije Sfrances ili Frances (30. avgust 1401–jesen 1477) bio je dostojanstvenik i diplomata u službi Manojla II Paleologa i njegovog sina, poslednjeg vizantijskog cara Konstantina XI Dragaša. Pred kraj života se zamonašio i sastavio istorijsko-memoarsko-hroničarsko delo Hroniku (Chronicon) u kojoj je obradio period od 1401. do 1477. godine.

Biografija[uredi - уреди]

Mladost[uredi - уреди]

Georgije Sfrances se rodio 30. avgusta 1401. godine u Moreji, kako je u vizantijsko vreme nazivano poluostrvo Peloponez. Pripadao je plemićkoj porodici koja je, sudeći po prezimenu, bila francuskog porekla. Porodično prezime se u početku verovatno izgovaralo Frances što je bio termin kojim su Vizantinci označavali Franka odnosno Francuza. Nakon Četvrtog krstaškog rata 1204. latinsko plemstvo se naselilo širom grčkih krajeva, ali su vremenom neke porodice primile pravoslavlje i pogrčile se. Sfrances je po svemu bio pravi Vizantinac, odan caru Konstantinu i podozriv prema Latinima i Osmanlijama.

Sfrancesova porodica bila je u službi carske dinastije Paleologa. Sfrancesov otac je bio učitelj Tome Paleologa, budućeg morejskog despota, dok je car Manojlo II 1417. primio Georgija u svoju službu kao Tominog paža i pratioca. Naredne 1418. godine car je imenovao mlađeg Sfrancesa za službenika riznice. Manojlo je umro 1425. ali je na samrti razdelio svoju imovinu sinovima uključujući i svoje sluge tako da je Georgija Sfrancesa preporučio svom sinu Konstantinu u čijoj je pratnji Sfrances ubrzo otputovao na Peloponez.

U službi despota Konstantina[uredi - уреди]

Sfrances i Konstantin (rođ. 1405.) su bili približnih godina i Konstantin je od početka prihvatio Sfrancesa kao poverljivog, lojalnog i sposobnog saradnika. Despotu Konstantinu je poveren severozapadni deo Peloponeza (antička Ahaja) gde je preduzeo pohodima radi osvajanja poseda latinske porodice Toko. Prilikom opsade Patre marta 1429. godine Sfrances je zarobljen od gradske posade, ali je omogućio Konstantinu da pobegne i izbegne zarobljavanje. Posle četrdesetak dana teškog sužanjstva, branitelji Patre su oslobodili svog uglednog zarobljenika koji je potom posredovao u sklapanju primirja između Tokovih ljudi i Paleologa. Kada se grad u leto najzad predao Konstantinu, despot je imenovao Sfrancesa za nominalnog namesnika grada. Ubrzo je Sfrances upućen kao diplomata sultanu Muratu II, sizerenu međusobno zavađenih balkanskih vladara. Osmanlije nisu dozvolile jačanju Vizantinaca na Peloponezu i Patra je vraćena porodici Toko, mada je u stvari ostala praktično nezavisna pod vlašću lokalnog mitropolita.

Sfrances je nastavio da često putuje po različitim diplomatskim zadacima. Posetio je Carigrad 1432. gde ga je car Jovan VIII nagradio položajem protovestijara. Car, a zatim i sultan, su tom prilikom odobrili zamenu nekoliko morejskih tvrđava između Konstantina i njegovog brata Teodora II. Kako car Jovan VIII nije imao dece, njegova četiri bratu su se neretko sukobljavala oko pitanja nasleđa prestola. Da bi se izbegli novi sukobi, 1437. pregovorima, u kojima je Sfrances predstavljao svog gospodara, rešeno je da Teodor i Toma ostanu u Moreji, Demetrije i Konstantin uz cara u Konstantinopolju. U novembru 1437. car, despot Demetrije i brojna vizantijska delegacija su se uputili u Italiju kako bi učestvovali na Saboru u Firenci. U toku naredne dve godine (1437.-1439.) Sfrances je boravio u Carigradu uz despota Konstantina koji je tokom bratovljevog odsustva služio kao regent. Tokom ovog perioda, Sfrances se 1438. oženio dalekom carskom rođakom Helenom Paleolog Camplak. Despot Konstantin mu je kumovao na venčanju, a u maju 1439. je i krstio Sfrancesovog sina Jovana. Kumstvo je potvrđeno i 1441. kada se porodici Sfrances rodila ćerka Tamara.

U međuvremenu, 1442. Sfrances je preneo tajnu poruku caru i sultanu koji su se složili da despot Konstantin preuzme porodičnu apanažu sa centrom u Selimbriji na Crnom moru odakle bi mogao da preuzme vlast po smrti Jovana Osmog pre ostalih takmaca. Konstantin je zatim 1445. godine poslao Sfrancesa u Mistru gde je ovaj preuzeo upravu nad okolnim oblastima kao despotov namesnik. "Nikome ranije nisu poverena tolika ovlašćenja u provinciji Mistri", zapisao je Sfrances samozadovoljnim tonom (Hronika, 18, 1.).

Kraj Vizantijskog carstva[uredi - уреди]

Car Jovan VIII Paleolog je preminuo 31. oktobra 1447. godine i Sfrances je ubrzo ponovo upućen Muratu II kako bi obezbedio sultanov pristanak da Konstantin nasledi vizantijski presto. Konstantin XI je od 1442. bio po drugi put udovičen, ali sada kada je postao car smatralo se da bi bilo neophodno da se po treći put oženi. Oktobra 1449. Sfrances je otposlat na istok na dvorove Gruzije i Trapezuntskog carstva kako bi isprosio dostojnu nevestu za novog cara. U vreme kada je iz Gruzije pristigao u Trapezunt u februaru 1451. godine Sfrances je saznao za smrt sultana Murata II. Sultanova udovica Mara Branković, za koju se pričalo da ima velikog uticaja na mladog Mehmeda II, upravo je bila poslata sa svim počastima sa osmanskog dvora svojim starim roditeljima u Srbiju. Sfrances je predložio Konstantinu XI ženidbu sa Marom koja bi pomogla da se olakša težak položaj Carstva svedenog gotovo samo na svoju prestonicu. Car je sa entuzijazmom prihvatio predlog, ali je Mara ubrzo obelodanila da posle izbavljenja iz turskog harema, u znak zahvalnosti Bogu, više nema nameru da se udaje. Za utehu, Sfrances je ugovorio carev brak sa ćerkom gruzijskog kralja Georgija VIII. Kada se vratio u Konstantinov grad Sfrances je počastvovan novim dostojanstvom, ovoga puta velikog logoteta.

Svadba Konstantina i gruzijske princeze planirana za proleće 1452. nikada se nije odigrala, pošto je Mehmed počeo sa blokadom Grada. Tokom opsade Carigrada 1453. godine Sfrances je bio jedan od zapovednika odbrane. U trenutku kada je 29. maja 1453. godine započeo turski prodor u Grad, Sfrances se nalazio na dužnosti, tako da kasnije nije mogao da posvedoči o poslednjim časovima Konstantina XI.

Nakon pada Carigrada, Sfrances i njegova porodica su dopali turskoga ropstva. Georgije Sfrances je u septembru 1453. godine uspeo da otkupi svoju slobodu, ali je njegovo dvoje dece prodato sultanu. U decembru, Sfrancesov sin Jovan je ubijen sultanovom rukom zbog navodnog učešća u zaveri. U isto vreme, Sfrances je otputovao u Moreju i despot Toma Paleolog ga je nagradio poveljom u kome mu je prepustio prihode jednog peloponeskog sela. Odatle je u jesen 1454. otputovao u Trakiju i u Jedrenim je otkupio i svoju suprugu. Najzad, u septembru 1455. i Sfrancesova ćerka je preminula od epidemije koja je zavladala među ženama u sultanovom saraju.

Nakon nekoliko godina, Mehmed II se okrenuo i osvajanju Moreje, poslednje vizantijske enklave. U sukobu sa bratom Tomom, despot Demetrije je pozvao u pomoć sultana kome je takav poziv došao u pravi čas. U proleće 1460. Mehmed Osvajač je prisilio Demetrija na predaju u Mistri, oženio despotovu ćerku, a njega poslao u izgnanstvo u Jedrene. Despot Toma i plemstvo iz njegove pratnje, uključujući i Sfrancesa, pobegli su na mletački Krf u toku leta 1460. godine. Iako je sultan nudio Tomi posed na osmanskoj teritoriji, despot i njegovi ljudi se nisu usudili da se odazovu na Mehmedove ponude, već su počeli da traže trajno utočište u Italiji.

Poslednje godine[uredi - уреди]

Već na Krfu Sfrances je počeo da razmišlja o prihvatanju monaškog zaveta, ali se u lokalnom manastiru sv. Ilije nije slagao sa tamašnjim kaluđerima. Usred života u oskudici rešio se na put u Italiju, gde je u Rimu papa Pije II despotu Tomi Paleologu (umro 1465.),a docnije i njegovoj deci, odobrio skromnu apanažu. Zaštitnik vizantijskih izbeglica u Rimu bio je učeni kardinal Visarion, Grk katoličke veroispovesti i titularni latinski patrijarh Konstantinopolja. Tokom leta 1466. Sfrances je nešto više od mesec dana proveo u Rimu u društvu Tominih sinova, obišao je brojna hrišćanska svetilišta, ali nije uspeo da dobije bilo kakvu konkretnu pomoć. Sfrances se već smatrao starim, bolesnim i psihički slomljenim i krajem 1467. je putovao Jeleni Paleolog, tašti Leonarda III Toka, vladara ostrva Leukas. Ali, ni ovde Sgrances nije mogao da dobije redovnu novčanu potporu pošto je i porodica Toko spala na posed nekoliko ostrva u Jonskom moru.

Mučen hroničnom reumom, Sfrances se 1. avgusta 1468. godine zamonašio i uzeo novo ime Grigorije, a isto je učinila i njegova supruga Jelena, sada monahinja Evpraksija. Poznato nam je i da je Sfrances u nekoliko navrata teško bolovao, i u jesen 1476. godine je kao posledica bolesti izgubio sluh i ostao trajno vezan za krevet. Poslednji zapis koji je Sfrances uneo u svoju Hroniku se odnosi na događaje iz leta 1477. godine. Delo je ostalo bez bilo kakvog zaključka što upućuje na zaključak da je autor preminuo nedugo zatim.

Sfrancesova Hronika[uredi - уреди]

Dve verzije i dva autora[uredi - уреди]

Sfrancesovo delo stiglo je do nas u dve verzije, dužoj, koja se u nauci nazivala Duga hronika (Chronicon Maius) i kraćoj, poznatoj kao Kratka hronika (Chronicon Minus). Tokom 19. veka smatralo se da je Duga hronika orginalno Sfrancesovo delo, a da je Kratka hronika njen kasniji sažetak. Međutim, čitav problem je rešen 1946. kada je J. R. Loenerc (J.R. Loenertz) objavio rezultate svojih istraživanja. Loenerc je uporedio dve verzije Hronike, njihove jezičke i literarne odlike i zaključio je da je Kratka hronika u stvari prvobitan oblik dela koje je sastavio Georgije Sfrances u 15. veku.

Za autora Duge hronike danas se smatra mitropolit Monemvasije Makarije Melisurg iz 16. veka. Nakon poraza osmanske flote kod Lepanta 1571. godine, Makarije i njegov brat Teodor su podigli ustanak protiv turske vlasti na Peloponezu. Nakon propasti ustanka braća Melisurgi su pobegli u habzburgški Napulj i zatražili podršku španskog kralja Filipa II za dalju borbu protiv Turaka. Makarije se u Napulju počeo predstavljati kao potomak vizantijske plemićke porodice Melisena i u tom cilju je preradio Sfrancesovu Hroniku kako bi promovisao već zaboravljenu vizantijsku prošlost. Bivši mitropolit je umro u Napulju 1585. godine i sahranjen je kao Makarije Melisen. Ostao je upamćen kao vešt falsifikator vizantijskih dokumenata. Iako je Makarije Melisurg-Melisen ranije smatran za plagijatora, danas se njegova Duga hronika smatra za najvažnije književno delo napisano na novogrčkom u 16. veku, u doba koje Grci obično nazivaju Mračnim dobom.

Chronicon Minus[uredi - уреди]

Kratka hronika se može podeliti grubo na dva dela, kratak uvod i glavninu. Kratak uvod (period između 1401. i 1412.) opisuje povratak Manojla II sa Zapada, rođenje Konstantina XI i dinastičke borbe među sinovima Bajazita I. Glavni deo Hronike izlaže u analitičkom maniru, iz godine u godinu, najvažnije dogaćaje od 1413. do 1477. godine. Međutim, Sfrancevo delo, iako nevelikog obima, pretstavlja mnogo više od proste hronologije. Na prvom mestu, Hronika nosi snažan lični pečat autora. Sfrances otkriva svoje lične nenjsuglasice i neraspoloženje prema brojnim vizantijskim dostojanstvenicima ili i samim članovima dinastije Paleologa (npr. prema Dimitriju Paleologu). Pored toga, kao što bi se i očekivalo, pokazuje neprijateljstvo prema Turcima, naročito Mehmedu Osvajaču, koji bi se mogao nazvati najvećim negativcem u Hronici, i Latinima. Sa druge strane i sam autor je samokritičan i kaže da "nema ni jednog greha koji nisam počinio delom ili mišlju" (Hronika, 48, 1.).

Sfrances je izgleda želeo da izloži svoja sećanja na poslednje decenije vizantijskog sveta i sudbinu onih koji su preživeli pad Carigrada i docnije i Morejske despotovine. U njegovom delu nema teoretisanja o svrsi istorije ili uzrocima propadanja i konačnog pada Vizantije. I u pogledu strukture i jezika Sfrances se razlikuje od kanona vizantijske istoriografije. U Hronici nema citata iz antičkih autora, već isključivo iz Biblije. Autor ne koristi antičke, arhaične termine kako bi označio toponime ili imena naroda. Isto tako i jezik kojim se koristi je govorni jezik 15. veka obogaćen rečima preuzetih u grčkom iz osmanskog turskog i staroitalijanskog.

Hronika Georgija Sfrancesa je delo koje nam pruža bogate vesti o istoriji, shvatanjima, dvorskom životu, diplomatiji i spoljnoj politici Vizantinaca 15. veka. Sfrances je u isto vreme i poslednji vizantijski autor ali je i među prvim istoričarima novog, postvizantijskog (turkokratskog) doba.

Literatura[uredi - уреди]

  • The Fall of the Byzantine Empire, A Chronicle by George Sphrantzes 1401-1477, Translated by Marios Philippides, The University of Massachusetts Press, Amherst 1980.