Genetička varijabilnost

Izvor: Wikipedia

Genetička varijabilnost predstavlja sposobnost genetičkog materijala da se menja čime se postiže njegova ogromna raznovrsnost. Postizanje varijabilnosti u svim fazama delovanja gena i na svim nivoima živog sveta (jedinka, populacija, vrsta i dr.)osnovni je cilj nasleđivanja i upravo su tome prilagođeni glavni genetički mehanizmi. Nasleđivanje nije » kruto « umnožavanje postojećih osobina već održavanje sposobnosti prilagođavanja promenljivim uslovima životne sredine.

Izvori genetičke i fenotipske varijabilnosti su:

Osnovna razlika između mutacija i kombinacija je u tome što mutacije dovode do stvaranja novih alela (gena), a kombinacije predstavljaju raspoređivanje već postojećih gena roditelja pri obrazovanju njihovih potomaka.

Kombinacije i rekombinacije[uredi - уреди]

Pri nastanku brojnih gameta i zigota ostvaruje se velika raznovrsnost u kombinovanju ćelijskih hromozoma, koji nose čitave grupe gena. Broj kombinacija zavisi od broja hromozoma u ćeliji – što je broj hromozoma veći, veći je i broj njihovih kombinacija. Hromozomi se međusobno kombinuju pri :

  1. razdvajanju homologih hromozoma u anafazi mejoze I pri obrazovanju gameta (u spermatogenezi i oogenezi);23 para hromozoma čoveka se kombinuju po principu slučajnosti tako da mogu dati 223= 8 000 000 genotipski različitih gameta
  2. oplođenju, kada se, u stvari, kombinuju kompletni genomi sadržani u gametima; broj mogućih kombinacija hromozoma pri nastanku zigota čoveka je 223 x 223= 246 (približno to iznosi 70 triliona).

Navedenim načinima kombinuju se slobodni geni smešteni na različitim hromozomima. Geni koji se nalaze na jednom istom hromozomu (vezani geni) ne mogu se kombinovati navedenim načinima. Kombinacija vezanih gena odvija se na poseban način nazvan rekombinacija (ponovna kombinacija). Rekombinacije se vrše procesom krosing-overa (engl. crossing-over) u pahitenu profaze mejoze I. Homologi hromozomi se međusobno približe, a zatim njihove nesestrinske hromatide razmene delove. Posle razmene delova hromatide koje su u tome učestvovale sadrže delove i majčinog i očevog hromozoma.

Videti takođe:

Literatura[uredi - уреди]

  • Tucić, N, Matić, Gordana: O genima i ljudima, Centar za primenjenu psihologiju, Beograd, 2002.
  • Marinković, D, Tucić, N, Kekić, V: Genetika, Naučna knjiga, Beograd
  • Tatić, S, Kostić, G, Tatić, B: Humani genom, ZUNS, Beograd, 2002.
  • Matić, Gordana: Osnovi molekularne biologije, Zavet, Beograd, 1997.
  • Ridli, M: Genom - autobiografija vrste u 23 poglavlja, Plato, Beograd, 2001.
  • Prentis S: Biotehnologija, Školska knjiga, Zagreb, 1991.
  • Dumanović, J, marinković, D, Denić, M: Genetički rečnik, Beograd, 1985.
  • Kosanović, M, Diklić, V: Odabrana poglavlja iz humane genetike, Beograd, 1986.
  • Švob, T. i sradnici: Osnovi opće i humane genetike, Školska knjiga, Zagreb, 1990.

Spoljašnjre veze[uredi - уреди]