Francuska invazija Rusije

Izvor: Wikipedia
Napoleonova invazija Rusije
Deo Napoleonovi ratovi
Napoleon se povlači iz Moskve
Napoleon se povlači iz Moskve
Vreme: 24. jun - 12. decembar 1812.
Lokacija: Rusija
Uzrok rata: {{{uzrok}}}
Rezultat: odlučujuća ruska pobeda
uništenje francuske vojske
Promene u teritoriji: {{{teritorija}}}
Sukobljene strane
Flag of Francuska Prvo francusko carstvo
Šablon:Country data Napoleonova Italija
Šablon:Country data Kraljevina Napulj
Flag of the Duchy of Warsaw.svg Varšavsko vojvodstvo
Flag of Francuska Rajnska konfederacija
Šablon:Country data Bavarska Bavarska
Flag of Saksonija Saksonija
Šablon:Country data Vestfalija Kraljevina Vestfalija
Early Swiss cross.svg Švajcarska konfederacija
 Austrijsko carstvo
 Pruska
 Ruska Imperija
Zapovednici
{{{zapovednik1}}}
Jačina
800.000 900.000
Gubici
300.000 Francuza,
95.000 Poljaka,
80.000 Nemaca,
50.000 Italijana
289.000[1] Rusa,
stotine hiljada civila
{{{podaci}}}

Napoleonova invazija Rusije 1812, predstavlja prekretnicu Napoleonovih ratova. Napoleon je sa 691.500 vojnika krenuo 24. juna 1812. u invaziju Rusije. Ruska vojska se suprostavila sa strategijom spržene zemlje i izbegavanjem velikih bitaka. Napoleon je zauzeo ispražnjenu Moskvu, ali bez snabdevanja i bez odlučne pobede nad ruskom vojskom morao se povlačiti iz Rusije u toku zime. Pohod na Rusiju sveo je snage Francuza i njihovih saveznika na oko 3% početne jačine. Ta invazija ima veliku ulogu u ruskoj kulturi, što se očituje Tolstojevim delom „Rat i mir“, kao i sovjetskom identifikacijom francuske invazije sa nemačkom invazijom 1941—1945. Napoleonova invazija je u Rusiji poznata kao Otadžbinski rat. Ponekad se označava i kao „rat 1812."

Velika armija[uredi - уреди]

Francuska Velika armija od 691.501 vojnika je 24. juna 1812. prešla reku Njemen i krenula prema Moskvi. Bila je to dotada najveća sakupljena armija u evropskoj istoriji. Velika armija je bila podeljena na:

Pored toga 80.000 gardista je regrutovano za odbranu granica Varšavskog vojvodstva. Zajedno sa njima ukupne francuske snage na ruskoj granici i u Rusiji bile su gotovo 800.000 vojnika. Toliki broj vojnika jako je rastegao carstvo, jer je 300.000 francuskih vojnika bilo u Španiji, a preko 200.000 u Nemačkoj i Italiji.

Od Velike armije većinu su činili Francuzi. Bilo ih je 450.000. Saveznici su činili ostatak. Tako je bilo 34.000 Austrijanaca, 95.000 Poljaka, 90.000 Nemaca (24.000 Bavaraca, 20.000 Saksonaca, 20.000 Prusa, 17.000 Vestfalaca i nekoliko hiljada iz malih porajnjskih država.), 30.000 Italijana, 25.000 Napolitanaca i ostali.

Ruska armija[uredi - уреди]

Prema modernim procenama, ruska armija je 1812. imala u početku manje vojnika od francuske Velike armije. Oko 280.000 ruskih vojnika je bilo raspoređeno na poljskoj granici. Car Aleksandar I Romanov je prethodno nameravao da izvrši invaziju Varšavskog vojvodstva. Ukupno su Rusi imali 500.000 vojnika (procene se kreću od 350.000 do 710.000 vojnika). Ruska vojska je bila podeljena u tri armije:

Postojale su i dve rezerve od 65.000 i 47.000 vojnika. Ako se to sabere Rusi su na frontu imali 392.000 vojnika nasuprot Napoleonove Velike armije. Osim toga Rusija je sklopila mir sa Švedskom i Turskom, pa je oslobodila dodatnih 100.000 vojnika za rat protiv Napoleona. Činjeni su napori da se popuni ruska vojska, pa je do septembra imala oko 900.000 vojnika, ne računajući neredovne kozačke jedinice, kojih je bilo 70.000 do 80.000.

Marš na Moskvu[uredi - уреди]

Hrabrost generala Rajevskoga

Invazija je započela 23. juna 1812. Napoleon je poslao poslednju mirovnu ponudu u Sankt Peterburg pre započinjanja operacija. Nikad nije dobio odgovor, tako da je izdao naređenje da se krene na ruski deo Poljske. U početku se suočavao sa jako slabim otporom, pa je napredovao brzo kroz rusku teritoriju. Glavnokomandujući ruskih snaga Barklaj de Toli je odbijao da se bori, iako je Pjotr Bagration inzistirao na borbi. Nekoliko puta je pokušao da uspostavi jake obrambene pozicije, ali svaki put francuska prethodnica je bila prebrza, pa ne bi na vreme završio pripreme. Zbog toga je bio prinuđen da se povlači.

Kako je francuska armija dalje napredovala, suočavala se sa problemima snabdevanja, a pogotovo zbog ruske strategije spržene zemlje. Rastao je politički pritisak na Barklaja da se uđe u bitku sa Francuzima. Osim toga generali su se suprostavljali njegovoj strategiji vođenja rata, pa je on smenjen, a na čelo ruske vojske je postavljen Mihail Kutuzov. Iako je Kutuzov drugačije govorio on je nastavio da izbegava bitku na isti način kao i Barklej, jer je smatrao da je besmisleno da žrtvuje armiju u bici. Posle neodlučne bitke kod Smolenska 16.-18. avgusta 1812. konačno je Kutuzov uspeo da uspostavi obrambenu poziciju na Borodinu.

Bitka kod Borodina odigrala se 7. septembra i predstavljala je najkrvaviji dan u Napoleonskim ratovima, a moguće i u celoj ljudskoj istoriji. Ruska vojska je 8. septembra bila prinuđena da se povuče pored Moskve, ostavljajući Moskvu nebranjenom. Kutuzov je naredio evakuaciju Moskve. Rusi su posle toga uspeli da ojačaju armiju dovlačeći pojačanja, pa su imali oko 904.000 vojnika sa oko 100.000 u neposrednoj blizini Moskve.

Francuzi u Moskvi

Zauzimanje Moskve[uredi - уреди]

Napoleon je ušao u napuštenu Moskvu u kojoj nije mogao da nađe ništa što bi koristilo snabdevanju njegove armije. Napoleon se oslanjao na klasična pravila rata čiji je cilj zauzimanje neprijateljske prestonice (iako je u to vreme Sankt Peterburg bio prestonica), pa je očekivao da ruski car ponudi kapitulaciju. Ali - to se nije desilo. Rusi nisu nameravali da se predaju. Kada se Napoleon pripremao da uđe u Moskvu bio je iznenađen da nije došla nijedna delegacija iz grada. Obično se dešavalo da bi gradske vlasti dočekale Napoleona i predale mu ključeve grada u pokušaju da se spasi stanovništvo. Napoleon nije našao u Moskvi nikoga. Rusi su potpuno napustili Moskvu. Prilikom normalne predaje nekoga grada, gradske vlasti bi sklopile sporazum sa okupatorom o tome gde da se smesti vojska i kako da se hrani. Napoleon je bio razočaran. Grad je pre napuštanja imao 270.000 stanovnika. Kada su se Rusi povlačili iz Moskve spalili su sve što je moglo biti od koristi Francuzima. U Kremlju je još uvek bila trećina stanovništva, a to su bili strani trgovci, sluge i ljudi koji nisu mogli da beže.

Paljenje Moskve[uredi - уреди]

"U 1812", rad Ilariona Prjanišnikova

Kako je veliki deo francuske vojske ušao u Moskvu započela je borba u kojoj se svaki vojnik borio za sebe i tražio je hranu samo za sebe. Nastao je potpuni haos, u kome su se izgubile veze oficira i vojnika. Sve to je doprinelo vatri, ali nije njen glavni uzrok. Čak i pre nego što je Kutuzov naredio gradonačelniku Moskve Fjodoru Rastopčinu da zapali sve što bi bilo Francuzima od koristi, Fjodor je izvršio pripreme da zapali sve što bi Francuzi mogli da koriste: zalihe hrane, skladišta žita, trgovine i zalihe tekstila. Pre nego što je napustio grad Rastopčin je naredio policijskom superintendantu da zapali ne samo zalihe, nego i sve što se može zapaliti. Dve trećine Moskve je bilo od drvenih kuća, pa je Moskva temeljito izgorela. Procena je da je četiri petine Moskve bilo potpuno uništeno. Francuzi su tako ostali bez skloništa u gradu. Pre napuštanja Moskve i Napoleon je dao naređenje da se zapali Kremlj i sve javne zgrade. Osim toga francuska Velika armija je bila nezadovoljna uslovima i time da se ne vidi znak pobede, pa je počela sa pljačkom i toga što je ostalo od Moskve.

Dijagram Šarla Minara pokazuje jačinu francuske vojske za vreme marša na Moskvu i natrag. Na donjem grafu je pokazana temparatura pri putu natrag.

Povlačenje[uredi - уреди]

Sedeći na pepelu spaljenoga grada, ali bez ruske kapitulacije, Napoleon je započeo veliko povlačenje. U bici kod Malojaroslaveca Kutuzov je prisilio francusku armiju da krene istim onim Smolenskim drumom, sa kojim je ranije došla u Rusiji. A na tome pravcu odavno nije bilo nikakvih zaliha hrane. To je bio još jedan primer strategije spržene zemlje. Kutuzov je blokirao francusku armiju sprečavajući je da koristi drugačije pravce, na kojima bi našla hrane i drugoga snabdevanja. Blokirao je južno krilo da spreči Francuze da krenu drugim putem, a koristio je i partizansku taktiku da bi stalno udarao Francuze na mestima gde su najslabiji. Laka ruska konjica, uključujući kozake napadala je i razbijala izolovane francuske jedinice.

Snabdevanje francuske armije postalo je nemoguće. Izostanak trave slabio je preostale konje. Većina konja je već bila ubijena da bi se nahranili vojnici. Bez konja francuska konjica je prestala postojati, tako da su i konjanici morali pešačiti. Zbog nedostatka konja morali su ostaviti i sve topove iza sebe, jer ih nije imao ko vući. Zbog nestanka konja morali su ostaviti i kola za snabdevanje. Francuska je još nekako i mogla kasnije da nadoknadi gubitak artiljerije, ali gubitak vojnih kola za snabdevanje stvorio je velike logističke probleme koju godinu kasnije, jer su hiljade najboljih vojnih kola ostavili u Rusiji. Nastupila je glad i bolesti, a dezerterstvo se raširilo. Većinu dezertera bi ruski seljaci ili zarobili ili pogubili. Pod tim okolnostima jako oslabljena Velika armija je bila poražena u bitkama kod Vjazme i Krasnoja, a pojedini francuski korpusi su bili poraženi u odvojenim bitkama. Prelazak reke Berezine je predstavljao konačnu katastrofu francuske vojske. Dok su se ostaci Velike armije borili da pređu preko pontonskih mostova dve ruske armije su im na Berezini nanele ogromne gubitke.

800 zaplenjenih Napoleonovih topova nalazi se u Moskovskom Kremlju.

Početkom decembra 1812. Napoleon je saznao da je general Klod de Male pokušao državni udar u Francuskoj. Napoleon je zbog toga napustio ostatke svoje Velike armije i na sankama je požurio u Pariz. Ostavio je maršala Žoašena Mira kao glavnokomandujućeg. Mira je kasnije dezertirao da bi spasio Napuljsku kraljevinu, a kao zapovednika je ostavio Ežena de Boarnea. Narednih nedelja još su više smanjeni ostaci Velike armije, a 14. decembra 1812. su napustili ruski teritorij. Samo oko 22.000 Napoleonovih vojnika je preživelo invaziju Rusije. Ruski gubici u nekoliko otvorenih bitaka su bili slični francuskim, ali ruski civilni gubici su bili veći od vojnih. Oko milion ljudi je ubijeno, od toga pola Rusa, pola Francuza. Vojni gubici su bili oko 300.000 Francuza, 70.000 Poljaka, 50.000 Italijana, 80.000 Nemaca i možda oko 450.000 Rusa. Osim toga Francuzi su izgubili 1.000 topova i 200.000 konja.

Orlovski spomenik u Smolensku postavljen prilikom stogodišnjice ruske pobede nad Napoleonom

Istorijska procena[uredi - уреди]

Ruska pobeda nad francuskom vojskom 1812. predstavljala je veliki udar Napoleonovim ambicijama o dominaciji u Evropi. Kao što je bitka kod Trafalgara bila prekretnica na moru, tako je ruski pohod predstavljao prekretnicu Napoleonskih ratova, koji je vodio Napoleonovu porazu. Za Rusiju pojam Otadžbinski rat predstavlja simbol za ojačanje njihovog nacionalnog identiteta. Imaće veliki efekat na ruski patriotizam 19. veka. Indirektni rezultat patriotskog pokreta je bila jaka težnja za modernizacijom zemlje, što će dovesti do niza revolucija, počevši sa pobunom dekabrista, pa do februarske revolucije 1917.

Napoleon nije bio potpuno poražen u Rusiji. Već sledeće godine Napoleon je sakupio 400.000 francuskih vojnika i još četvrt miliona savezničkih vojnika da bi zadržao kontrolu nad Nemačkom. Konačno je poražen tek u bici kod Lajpciga 16.-19. oktobra 1813. Ali i nakon te bitke još se borio i tokom 1814. Ruski pohod je sa druge strane otkrio da Napoleon nije nepobediv. Kada su to osetili nemački nacionalisti su se na podsticaj pruskih i ruskih nacionalista pobunili u celoj Rajnskoj konfederaciji. Odlučna nemačka kampanja protiv Napoleona nije mogla da počne bez poruke o Napoleonovom porazu u Rusiji.

Reference[uredi - уреди]

  1. Bogdanovich, --History of Patriotic War 1812--, Spt., 1859–1860, Appendix, pp. 492–503.}-

Literatura[uredi - уреди]

Vanjske veze[uredi - уреди]