Fizička hemija

Izvor: Wikipedia

Fizikalna kemija ili fizička hemija je nastala objedinjavanjem znanja iz fizike, kemije, termodinamike i kvantne mehanike da bi se opažene makroskopske pojave opisale na atomskom i molekulskom nivou, dakle, fizikalna kemija se bavi vezom između mikroskopskih i makroskopskih osobina materije. Npr., veličina molekula u tekućini se može odrediti na osnovu mjerenja njenog indeksa prelamanja i gustoće, ili na osnovu toplinskog kapaciteta i površinskog napona.[1]

Fizička hemija, za razliku od hemijske fizike, je predominantno (mada ne uvek) makroskopska ili supra-molekularna nauka. Većina principa na kojima je fizička hemija zasnovana su koncepti vezani za mase, pre nego za same molekularne/atomske strukture. Na primer, hemijska ravnoteža, i koloidi.

Neki od odnosa koje fizička hemija nastoji da riši uključuju efekte:

  • Identiteta jona i električne provodnosti na materijale.
  • Uspostavljanje korelacija između broja faza, broja komponenti i broja stepena slobode uz pomoć pravila faza.[11]

Ključni koncepti[uredi - уреди]

Ključni koncepti fizičke hemije se tiču načina na koji se čista fizika primenjuje na hemijske probleme.

Jedan od ključnih koncepata klasične hemije je da se sva hemijska jedinjenja mogu opisati kao grupe atoma vezanih zajedno, a hemijske reakcije se mogu opisati kao formiranje i raskidanje tih veza. Predviđanje svojstava hemijskih jedinjenja polazeći od opisa atoma i načina na koji su oni vezani, jedan je od glavnih ciljeva fizičke hemije. Da bi se precizno opisali atomi i veze, neophodno je da se zna gde su nukleusi, i kako su elektroni raspoređeni oko njih.[12]

Kvantna hemija, koja je potpolje fizičke hemije se bavi primenom kvantne mehanike na hemijske probleme. Ona pruža oruđa za određivanje jačine i oblika veza,[12] načina kretanja nukleusa, i načina na koji hemijska jedinjenja apsorbuju ili emituju svetlost.[13] Spektroskopija je srodna potdisciplina fizičke hemije koja se specifično bavi interakcijama elektromagnetne radijacije sa materijom.

Još jedna grupa važnih pitanja u hemiji se tiče vrsta reakcija koje se mogu spontano odvijati, kao i mogućih svojstava date hemijske smeše. Ta pitanja su u oblasti izučavanja hemijske termodinamike, koja određuje granice kvantiteta kao što je stepen do kojeg se reakcija može odvijati, ili količina energije koja se može konvertovati u rad u mašini sa unutrašnjim sagorevanjem, i koja pruža veze između svojstava kao što su koeficijent termalne ekspanzije i brzina promene entropije sa pritiskom za gas ili tečnost.[14] To se često može koristiti za procenu izvodivosti dizajna reaktora ili mašine, ili za proveru validnosti eksperimentalnih podataka. U izvesnoj meri, kvazi-ekvilibrijumska i neravnotežna termodinamika mogu da opišu ireverzibilne promene.[15] Međutim, klasična termodinamika se uglavnom bavi sistemima u ekvilibrijumu i reverzibilnim promenama, a ne time šta se zapravo dogodi, ili koliko brzo, daleko od ekvilibrijuma.

Koje reakcije se odvijaju i kojom brzinom je predmet hemijske kinetike, još jedne grane fizičke hemije. Ključna ideja u hemijskoj kinetici je da bi reagensi reagovali i formirali produkte, većina hemijskih vrsta mora da prođe kroz prelazna stanja koja imaju višu energiju nego bilo reaktanti ili produkti i služe kao reakcione barijere.[16] U opštem slučaju, što je viša barijera, to je sporija reakcija. Druga ideja je da se većina hemijskih reakcija odvija kao sekvenca elementarnih reakcija,[17] svaka od kojih sa svojim sopstvenim prelaznim stanjem. Ključna pitanja u kinetici su kako brzina hemijske reakcije zavisi od temperature i koncentracije reaktanata i katalizatora u reakcionoj smeši, kao i kako se katalizatori i reakcioni uslovi mogu podesiti da se optimizuje brzina reakcije.

Činjenica da se brzina odvijanja hemijske reakcije često može specificirati sa samo nekoliko koncentracija i temperatura, bez potrebe za poznavanjem svih pozicija i brzina molekula u smeši, je specijalni slučaj još jednog ključnog koncepta fizičke hemije. To je da u meri u kojoj inžinjer to treba da zna, sve što se događa u smeši sa velikim brojem čestica (možda reda veličine Avogadrove konstance, 6 x 1023) se često može opisati sa samo nekoliko promenljivih kao što su pritisak, temperatura, i koncentracija. Precizni razlozi za to su opisani u statističkoh mehanici,[18] specijalizovanoj oblasti fizičke hemije koja se takođe smatra i delom fizike. Statistička mehanika takođe pruža načine da se predvide svojstva koja se mogu uočiti u svakodnevnom životu polazeći od molekularnih svojstava bez zavisnosti od empirijskih korelacija baziranih na hemijskim sličnostima.[15]

Istorija[uredi - уреди]

V. također: Istorija hemije
Fragment M. Lomonosovovog manuskripta 'Fizička Hemija' (1752)

Prema legendi, prvi fizički hemičar je bio Arhimed kada je merenjem gustine utvrdio da kruna njegovog vladara nije od čistog zlata.

Temelje modernoj fizičkoj hemiji postavili su Arenijus, van Hof, Ostvald i Nernst 1890. godine. U engleskom govornom području pionirskim radovima istakao se Gibs koji je 1867. objavio čuveni članak „O ravnoteži heterogenih susptanci“ ("On the Equilibrium of Heterogeneous Substances") u kojem je uveo pojmove slobodne energije, hemijskog potencijala, pravila faza, osnovne koncepte moderne fizičke hemije.[19]

Termin „fizička hemija“ je skovao Mihail Lomonosov 1752. godine kad je dao predavanje na kursu sa naslovom "Kurs istinske fizičke hemije" (ruski: „Курс истинной физической химии“) studentima na Petrogradskom univerzitetu.[20] U predgovoru ovih predavanja on je dao definiciju: "Fizička hemija je nauka koja mora da objasni uz pomoć fizičkih eksperimenata razlog za ono što se događa u kompleksnim telima putem hemijskih operacija".

Moderna fizička hemija potiče iz period između 1860-tih i 1880-tih sa radom na hemijskoj termodinamici, elektrolitima u rastvorima, hemijskoj kinetici i drugim predmetima. Jedna od prekretnica je objavljivanje Gibsove publikacije: On the Equilibrium of Heterogeneous Substances 1876. godine. Taj rad je uveo nekoliko temeljnih koncepta u fizičkoj hemiji, kao što su Gibsova energija, hemijski potencijali, Gibsovo pravilo faza.[21] Ostale prekretnice obuhvataju naknadno imenovanje i akreditacija entalpije naučniku Heike Kamerlingh Onnes i makromolekularnih procesa.

Prvi naučni žurnal sa specifičnim fokusom na polju fizičke hemije je bio nemački žurnal, Zeitschrift für Physikalische Chemie, koji su 1887. osnovali Wilhelm Ostwald i Jacobus Henricus van 't Hoff. Zajedno sa Svante August Arrhenius,[22] oni su bili vodeće figure u fizičkoj hemiji tokom kasnog 19. i početkom 20. veka. Sva trojica su nagrađena Nobelovom nagradom za hemiju u periodu 1901-1909.

Razvoji u naknadnim dekadama obuhvataju primenu statističke mehanike na hemijske sisteme i rad na koloidima i površinskoj hemiji, gde je Irving Langmuir napravio mnogobrojne doprinose. Još jedan važan korak je bio razvoj kvantne mehanike u obliku kvantne hemije iz 1930-tih, gde je Linus Pauling bio jedno od vodećih imena. Teoretski razvoji su išli ruku uz ruku sa razvojem eksperimentalnih metoda, gde su upotrebe raznih formi spektroskopije, kao što su infracrvena spektroskopija, mikrotalasna spektroskopija, EPR spektroskopija i NMR spektroskopija, verovatno najvažniji razvoji tokom 20. veka.

Dalji razvoj u fizičkoj hemiji se može pripisati otkrićima u nuklearnoj hemiji, posebno u separaciji izotopa (pre i tokom Drugog svetskog rata), nedavnim otkrićima u astrohemiji,[23] kao i razvojem algoritama za proračune u polju „aditivnih fizikohemijskih osobina“ (praktično svih fizikohemijskih osobina, kao što su tačka ključanja, kritična tačka, površinski napon, vodeni napon, itd. - više od 20 osobina - može se precizno izračunati iz same hemijske strukture, nezavisno od toga da li je molekul sintetisan), i u toj oblasti je koncentrisan praktični značaj savremene fizičke hemije.

Žurnali[uredi - уреди]

Neki od žurnala koj se bave fizičkom hemijom su:

Jedan od starijih žurnala koji su se bavio hemijom i fizikom je Annales de chimie et de physique. On je žapočet 1789. godine, i objavljivan je pod tim imenom tokom perioda 1815–1914.

Grane fizičke hemije i srodne teme[uredi - уреди]

Vidite još[uredi - уреди]

Reference[uredi - уреди]

  1. Atkins, P.W.. Physical Chemistry. Oxford University Press. ISBN 0-19-879285-9. 
  2. R. Hill, The Mathematical Theory of Plasticity, Oxford University Press (1998)
    Jacob Lubliner, Plasticity Theory, Macmillan Publishing, New York (1990)
    L. M. Kachanov, Fundamentals of the Theory of Plasticity, Dover Books
    A.S. Khan and S. Huang, Continuum Theory of Plasticity, Wiley (1995)
    J. C. Simo, T. J. Hughes, Computational Inelasticity, Sprinɡ
  3. [1] "Konstrukcijski elementi I", Tehnički fakultet Rijeka, Božidar Križan i Saša Zelenika, 2011.
  4. White, Harvey E. (1948). Modern College Physics. van Nostrand. ISBN 0442294018. 
  5. Dondur, dr. Vera (1982). Hemijska kinetika. Beograd: Univerzitet u Beogradu, Prirodnomatematički fakulteti, Fakultet za fizičku hemiju. ISBN 86-87139-04-9. 
  6. Dragojević, Milosav; M. Popović, S. Stević, V. Šćepanović (1999). Opšta hemija (2. izdanje izd.). Beograd: Univerzitet u Beogradu, Tehnološko-metalurški fakultet. (COBISS). 
  7. Torben Smith Sørensen (1999). Surface chemistry and electrochemistry of membranes. CRC Press. str. 134. ISBN 0-8247-1922-0. http://books.google.co.in/books?id=v1oU13xAl6AC&pg=RA1-PA134. 
  8. Arnold Sommerfeld (1952/1956). Thermodynamics and Statistical Mechanics, Academic Press, New York.
  9. Perrot, Pierre (1998). A to Z of Thermodynamics. Oxford University Press. ISBN 0-19-856552-6. 
  10. McQuarrie, Donald, et al. Colligative properties of Solutions" General Chemistry Mill Valley: Library of Congress, 2011.
  11. Predel, Bruno; Hoch, Michael J. R; Pool, Monte. Phase Diagrams and Heterogeneous Equilibria : A Practical Introduction. Springer. ISBN 3-540-14011-5. 
  12. 12.0 12.1 Atkins, Peter and Friedman, Ronald (2005). Molecular Quantum Mechanics, p. 249. Oxford University Press, New York. ISBN 0-19-927498-3.
  13. Atkins, Peter and Friedman, Ronald (2005). Molecular Quantum Mechanics, p. 342. Oxford University Press, New York. ISBN 0-19-927498-3.
  14. Landau, L. D. and Lifshitz, E. M. (1980). Statistical Physics, 3rd Ed. p. 52. Elsevier Butterworth Heinemann, New York. ISBN 0-7506-3372-7.
  15. 15.0 15.1 Hill, Terrell L. (1986). Introduction to Statistical Thermodynamics, p. 1. Dover Publications, New York. ISBN 0-486-65242-4.
  16. Schmidt, Lanny D. (2005). The Engineering of Chemical Reactions, 2nd Ed. p. 30. Oxford University Press, New York. ISBN 0-19-516925-5.
  17. Schmidt, Lanny D. (2005). The Engineering of Chemical Reactions, 2nd Ed. p. 25, 32. Oxford University Press, New York. ISBN 0-19-516925-5.
  18. Chandler, David (1987). Introduction to Modern Statistical Mechanics, p. 54. Oxford University Press, New York. ISBN 978-0-19-504277-1.
  19. G. Wedler: Lehrbuch der Physikalischen Chemie, Wiley-VCH, 2004, ISBN 3-527-31066-5, S. 977ff.
  20. Alexander Vucinich (1963). Science in Russian culture. Stanford University Press. str. 388. ISBN 0-8047-0738-3. http://books.google.com/books?id=YoE1wsA6USQC&pg=PA388. 
  21. Josiah Willard Gibbs, 1876, "On the Equilibrium of Heterogeneous Substances", Transactions of the Connecticut Academy of Sciences
  22. Laidler, Keith (1993). The World of Physical Chemistry. Oxford: Oxford University Press. str. 48. ISBN 0-19-855919-4. 
  23. Herbst, Eric (May 12, 2005). "Chemistry of Star-Forming Regions". Journal of Physical Chemistry A 109 (18): 4017–4029. doi:10.1021/jp050461c. PMID 16833724. 
  24. Mirskiy, Anton G. (2009). Thermochemistry and Advances in Chemistry Research. Nova Science Pub Inc. ISBN 1606923765. 
  25. House, James E. (September 13, 2007). Principles of Chemical Kinetics, Second Edition (2. edition izd.). ISBN 978-0-12-356787-1. 
  26. Jeffrey I. Steinfeld, Joseph S. Francisco, William L. Hase (August 20, 1998). Chemical Kinetics and Dynamics (2nd Edition izd.). Prentice Hall. ISBN 0-13-737123-3. 
  27. Atkins, P.W.; Friedman, R. (2005). Molecular Quantum Mechanics (4th izd.). Oxford University Press. ISBN 978-0-19-927498-7. 
  28. William L. Masterton, Cecile N. Hurley Chemistry: Principles and Reactions, Cengage Learning (2008) ISBN 0-495-12671-3 p. 379
  29. Wayne, C. E.; Wayne, R. P. Photochemistry, 1st ed.; Oxford University Press: Oxford, United Kingdom, reprinted 2005. ISBN 0-19-855886-4.
  30. Prutton, Martin (1994). Introduction to Surface Physics. Oxford University Press. ISBN 0-19-853476-0. 
  31. [2], Sadoway, Donald. 3.091SC; Introduction to Solid State Chemistry, Fall 2010. (Massachusetts Institute of Technology: MIT OpenCourseWare)
  32. Crouch, Stanley; Skoog, Douglas A. (2007). Principles of instrumental analysis. Australia: Thomson Brooks/Cole. ISBN 0-495-01201-7. 
  33. Herrmann, R.; C. Onkelinx (1986). "Quantities and units in clinical chemistry: Nebulizer and flame properties in flame emission and absorption spectrometry (Recommendations 1986)". Pure and Applied Chemistry 58 (12): 1737–1742. doi:10.1351/pac198658121737. 
  34. Peter Jomo Walla (8 July 2014). Modern Biophysical Chemistry: Detection and Analysis of Biomolecules. Wiley. str. 1–. ISBN 978-3-527-68354-3. http://books.google.com/books?id=ej__AwAAQBAJ&pg=PA1. 
  35. Ashby, Michael; Hugh Shercliff; David Cebon (2007). Materials: engineering, science, processing and design (1st izd.). Butterworth-Heinemann. ISBN 978-0-7506-8391-3. 
  36. Hammett, Louis P. (1940) Physical Organic Chemistry New York: McGraw Hill.
  37. Hammond, George S. (1997). "Physical organic chemistry after 50 years: It has changed, but is it still there?". Pure and Applied Chemistry 69 (9): 1919–22. doi:10.1351/pac199769091919. 
  38. Brittain, H. G. (1995). Physical characterization of pharmaceutical solids. New York: M. Dekker. str. 254. ISBN 0-8247-9372-2. 
  39. Carstensen, Jens Thurø (1993). Pharmaceutical principles of solid dosage forms. Lancaster, Pa: Technomic Pub. str. 211. ISBN 0-87762-955-2. 
  40. Martin, Alfred N.; Patrick J Sinko (2006). Martin's physical pharmacy and pharmaceutical sciences: physical chemical and biopharmaceutical principles in the pharmaceutical sciences. Phila: Lippincott Williams and Wilkins. str. 533–560. ISBN 0-7817-5027-X. 
  41. Orr, Clyde; Webb, Paul W. (1997). Analytical methods in fine particle technology. Norcross, Ga: Micromeritics Instrument Corp. ISBN 0-9656783-0-X. http://micromeritics.com/Library.aspx. 

Literatura[uredi - уреди]

  • P. Atkins, J. de Paula (2013). "Physikalische Chemie" 5.. Weinheim: Wiley-VCH. ISBN 3-527-33247-2. 
  • Gerd Wedler: Lehrbuch der Physikalischen Chemie. Wiley-VCH, 2004, ISBN 3-527-31066-5.
  • T. Engel, P. Reid: Physikalische Chemie. Pearson Studium, 2006, ISBN 978-3-8273-7200-0
  • W. Bechmann, J. Schmidt: Einstieg in die physikalische Chemie für Nebenfächler. Teubner, 2005, ISBN 3-8351-0035-1
  • W. J. Moore, D. O. Hummel, G. Trafara, K. Holland-Moritz: Physikalische Chemie. Walter de Gruyter, 1999, ISBN 3-11-010979-4.
  • Kurt Schwabe: Physikalische Chemie. Band 1. Akademie Verlag|Akademie-Verlag, Berlin 1973.
  • Bunsen-Magazin der Deutschen Bunsen-Gesellschaft für Physikalische Chemie
  • Chemical Physics / Chemical Physics Letters (engl.) ISSN 0009-2614
  • ChemPhysChem (engl.) – A European Journal of Chemical Physics and Physical Chemistry ISSN 1439-4235
  • Peter Jomo Walla (8 July 2014). Modern Biophysical Chemistry: Detection and Analysis of Biomolecules. Wiley. str. 1–. ISBN 978-3-527-68354-3. http://books.google.com/books?id=ej__AwAAQBAJ&pg=PA1. 
  • Atkins, P.W.; Friedman, R. (2008). Quanta, Matter and Change: A Molecular Approach to Physical Change. ISBN 978-0-7167-6117-4. 
  • Pullman, Bernard; Pullman, Alberte (1963). Quantum Biochemistry. New York and London: Academic Press. ISBN 90-277-1830-X. 
  • Scerri, Eric R. (2006). The Periodic Table: Its Story and Its Significance. Oxford University Press. ISBN 0-19-530573-6.  Considers the extent to which chemistry and especially the periodic system has been reduced to quantum mechanics.
  • Kostas Gavroglu, Ana Simões: NEITHER PHYSICS NOR CHEMISTRY.A History of Quantum Chemistry, MIT Press, 2011, ISBN 0-262-01618-4
  • McWeeny, R.. Coulson's Valence. Oxford Science Publications. ISBN 0-19-855144-4. 
  • Karplus M., Porter R.N. (1971). Atoms and Molecules. An introduction for students of physical chemistry, Benjamin–Cummings Publishing Company, ISBN 978-0-8053-5218-4
  • Szabo, Attila; Ostlund, Neil S. (1996). Modern Quantum Chemistry: Introduction to Advanced Electronic Structure Theory. Dover. ISBN 0-486-69186-1. 
  • Landau, L.D.; Lifshitz, E.M.. Quantum Mechanics:Non-relativistic Theory. Course of Theoretical Physic. 3. Pergamon Press. ISBN 0-08-019012-X. 
  • Askeland, Donald R.; Pradeep P. Phulé (2005). The Science & Engineering of Materials (5th izd.). Thomson-Engineering. ISBN 0-534-55396-6. 
  • Callister, Jr., William D. (2000). Materials Science and Engineering – An Introduction (5th izd.). John Wiley and Sons. ISBN 0-471-32013-7. 
  • Eberhart, Mark (2003). Why Things Break: Understanding the World by the Way It Comes Apart. Harmony. ISBN 1-4000-4760-9. 
  • Gaskell, David R. (1995). Introduction to the Thermodynamics of Materials (4th izd.). Taylor and Francis Publishing. ISBN 1-56032-992-0. 
  • Gordon, James Edward (1984). The New Science of Strong Materials or Why You Don't Fall Through the Floor (eissue izd.). Princeton University Press. ISBN 0-691-02380-8. 
  • Mathews, F.L.; Rawlings, R.D. (1999). Composite Materials: Engineering and Science. Boca Raton: CRC Press. ISBN 0-8493-0621-3. 
  • Lewis, P.R.; Reynolds, K.; Gagg, C. (2003). Forensic Materials Engineering: Case Studies. Boca Raton: CRC Press. 
  • Wachtman, John B. (1996). Mechanical Properties of Ceramics. New York: Wiley-Interscience, John Wiley & Son's. ISBN 0-471-13316-7. 
  • Walker, P., ur. (1993). Chambers Dictionary of Materials Science and Technology. Chambers Publishing. ISBN 0-550-13249-X. 
  • Adkins, C.J. (1968/1975). Equilibrium Thermodynamics, second edition, McGraw-Hill, London, ISBN 0-07-084057-1.
  • Bailyn, M. (1994). A Survey of Thermodynamics, American Institute of Physics Press, New York, ISBN 0-88318-797-3.
  • Max Born (1949). Natural Philosophy of Cause and Chance, Oxford University Press, London.
  • George H. Bryan (1907). Thermodynamics. An Introductory Treatise dealing mainly with First Principles and their Direct Applications, B.G. Teubner, Leipzig.
  • Herbert Callen (1960/1985). Thermodynamics and an Introduction to Thermostatistics, (1st edition 1960) 2nd edition 1985, Wiley, New York, ISBN 0-471-86256-8.
  • Eu, B.C. (2002). Generalized Thermodynamics. The Thermodynamics of Irreversible Processes and Generalized Hydrodynamics, Kluwer Academic Publishers, Dordrecht, ISBN 1-4020-0788-4.
  • Ralph H. Fowler, Edward A. Guggenheim (1939). Statistical Thermodynamics, Cambridge University Press, Cambridge UK.
  • Josiah Willard Gibbs (1875). On the equilibrium of heterogeneous substances, Transactions of the Connecticut Academy of Arts and Sciences, 3: 108–248.
  • Grandy, W.T., Jr (2008). Entropy and the Time Evolution of Macroscopic Systems, Oxford University Press, Oxford, ISBN 978-0-19-954617-6.
  • Edward A. Guggenheim (1949/1967). Thermodynamics. An Advanced Treatment for Chemists and Physicists, (1st edition 1949) 5th edition 1967, North-Holland, Amsterdam.
  • Haase, R. (1971). Survey of Fundamental Laws, chapter 1 of Thermodynamics, pages 1–97 of volume 1, ed. W. Jost, of Physical Chemistry. An Advanced Treatise, ed. H. Eyring, D. Henderson, W. Jost, Academic Press, New York, lcn 73–117081.
  • Kondepudi, D., Ilya Prigogine, I. (1998). Modern Thermodynamics. From Heat Engines to Dissipative Structures, John Wiley & Sons, ISBN 0-471-97393-9.
  • Lebon, G., Jou, D., Casas-Vázquez, J. (2008). Understanding Non-equilibrium Thermodynamics, Springer, Berlin, ISBN 978-3-540-74251-7.
  • J. R. Partington (1949). An Advanced Treatise on Physical Chemistry, volume 1, Fundamental Principles. The Properties of Gases, Longmans, Green and Co., London.
  • Brian Pippard (1957). The Elements of Classical Thermodynamics, Cambridge University Press.
  • Max Planck (1897/1903). Treatise on Thermodynamics, translated by A. Ogg, Longmans, Green & Co., London.
  • Max Planck (1923/1926). Treatise on Thermodynamics, third English edition translated by A. Ogg from the seventh German edition, Longmans, Green & Co., London.
  • James Serrin (1986). New Perspectives in Thermodynamics, edited by J. Serrin, Springer, Berlin, ISBN 3-540-15931-2.
  • Tschoegl, N.W. (2000). Fundamentals of Equilibrium and Steady-State Thermodynamics, Elsevier, Amsterdam, ISBN 0-444-50426-5.
  • László Tisza (1966). Generalized Thermodynamics, M.I.T Press, Cambridge MA.
  • Clifford Truesdell (1980). The Tragicomical History of Thermodynamics, 1822–1854, Springer, New York, ISBN 0-387-90403-4.
  • Химическая энциклопедия НИ «Большая российская энциклопедия», М., 1998;
  • Некрасов, В. В. «Основы общей химии» в 2-х т., том 1, М.: «Химия», 1973. — 656 c.
  • Вайс Е. Ф., Буйкр Е. В., Салмина А. Б. «Физическая химия» 2008

Vanjske veze[uredi - уреди]