Finska suđenja odgovornima za rat

Izvor: Wikipedia

Finska suđenja odgovornima za rat (finski:Sotasyyllisyysoikeudenkäynti) je bilo suđenje finskim zvaničnicima za vreme Drugog svetskog rata, odgovornim za započinjanje ili nastavak agresivnog rata protiv SSSR-a tokom Produženog rata 1941-1944. godine.

Pozadina suđenja[uredi - уреди]

Moskovsko primirje sadržalo je sledeći član:

Član 13.: Finska će sarađivati sa Savezničkim silama u hapšenju u suđenju optuženima za ratne zločine.

Finci su smatrali da će suđenja biti sprovedena za tradicionalno predviđene ratne zločine. Međutim, kako je to pokazala Moskovska deklaracija od 30. oktobra 1943. godine, Saveznici su planirali da sprovedu postupke i za druga dela.

Na pregovorima između Komunističke partije Finske i Andreja Ždanova, predsednika Savezničke kontrolne komisije, postavilo se pitanje uklanjanja sa položaja Vaino Tanera, predsednika Socijaldemokratske partije. U svojim ličnim zabeleškama Ždanov je zapisao:"Ako se Taner ukloni, Socijaldemokratska partija će se raspasti..." što bi efektivno omogućilo komunističku kontrolu levice.

Saveznička kontrolna komisija i Komunistička partija Finske insistirale su na suđenjima tokom proleća i leta 1945. godine. Posle Londonskog sporazuma i definisanja zločina u njemu, postalo je jasno da nije moguće da Finska ostane jedina zemlja koja se borila na nemačkoj strani čijim liderima neće biti suđeno. Parlament Finske je 11. septembra izglasao zakon kojim je omogućeno suđenje odgovornima za rat. Vrhovni sud Finske i vodeći pravni eksperti protestovali su usled konflikta ovog zakona i ustava Finske, ali nisu govorili o njegovoj političkoj opravdanosti. Finska javnost smatrala ga je ruganjem vladavini prava. Juho Kusti Paasikivi, premijer Finske u to vreme izjavio je da su uslovi primirja u vezi sa ovim pitanjem protivni svim zakonima.

Nekoliko dana kasnije odsek za ratne zločine britanskog Forin ofisa izdao je saopštenje da britanska vlada ne bi želela da sprovodi postupak protiv finskog političkog vođstva za zločine protiv mira.

Suđenje[uredi - уреди]

Međutim, za razliku od drugih država koje su oglašene krivima, Finskoj je dozvoljeno da suđenja budu u Finskoj po finskim zakonima koji bi se primenjivali retroaktivno i sa finskim sudijama. Pravo je bilo tako koncipirano da su suđenja bila moguća protiv političara i finskog ambasadora za vreme rata u Berlinu, Toivo Mikael Kivimakija.

Suđenje je počelo 15. novembra. Saveznička kontrolna komisija koja je imala pravu vlast nad Finskom postavila je komitet koji je nadgledao suđenje. Komitet je intervenisao veći broj puta do okončanja suđenja u februaru 1946.

Često se spekuliše da je Josif Staljin lično sprečio da finski maršal i budući predsednik Karl Gustav Emil Manerhajma bude optužen na suđenjima.

Kompletan spisak optuženih i njihovih presuda:

Reakcije na suđenje[uredi - уреди]

Mnogi Finci vide ovo suđenje kao montirani proces, izveden u cilju toga da SSSR kompromituje finske zvaničnike iz vremena rata, i kao eks post fakto pravo koje je bilo protivno finskom ustavu.

Javnost je dodatno bila ogorčena time što sovjetsko vođstvo, odgovorno za Zimski rat, nije uopšte bilo optuženo, što je čitavom suđenju davalo prizvuk pobedničke pravde.

Presuda Vaino Taneru nije uništila socijaldemokrate, već naprotiv, učinila ga je mučenikom i pojačala anti-komunistički stav u partiji. Simpatizeri komunista izbačeni su iz partije a oko kontrole sindikata povela se velika borba.

Čak se i Paasikivi žalio svom savetniku da su ove presude jedan od najvećih prepreka za poboljšanje odnosa između Finske i Sovjetskog saveza.

Dalji događaji[uredi - уреди]

Posle Pariskog mira koji je u SSSR-u ratifikovan 29. avgusta 1947. godine, Saveznička kontrolna komisija je napustila Finsku 26. septembra 1947. godine. Predednik Paasikivi pustio je na uslovnu slobodu Kukonena i Reiniku u oktobru i Remsija u decembru pošto su odslužili pet šestina kazne. Ostalima je odobren uslovni otpust u skladu sa finskim zakonodavstvom pošto su odslužili polovinu kazne. Paasikivi je pomilovao Rujtija 19.5. 1949. godine, koji je bio u bolnici usled lošeg zdravlja, a takođe i Rangela, Tanera, Linkomiesa i Kivimakija koji su još bili na uslovnom otpustu. Tog dana, Paasiviki je upisao u svoj dnevnik:"(To je bilo)...najplemenitije delo u kojem sam učestvovao u proteklih pet godina."

Vidi još[uredi - уреди]

Izvori[uredi - уреди]

Bibliografija[uredi - уреди]