Ferdinand I od Bugarske

Izvor: Wikipedia
Ferdinand I
Kralj Bugarske
Ferdinand of Bulgaria.jpg
Vladavina 7. jul, 1887. – 3. oktobar, 1918. (&0000000000000031.00000031 godina, &0000000000000088.00000088 dana)
Puno ime Ferdinand Maximilian Karl Leopold Maria von Sachsen-Coburg und Gotha
Sahranjen/a Crkva Svetog Avgustina, Koburg
Prethodnik Alexander
Nasljednik Boris III
Suprug/a Marie Louise of Bourbon-Parma
Eleonore of Reuss-Köstritz
Potomstvo Boris III
Princ Kiril od Bugarske
Princeza Evdokija
Princeza Nadežda
Kraljevska kuća Dinastija Sachsen-Coburg-Gotha
Otac August von Sachsen-Coburg und Gotha
Majka Clémentine d'Orléans

Ferdinand I od Bugarske (26. februar, 1861. — 10. septembar, 1948.), rođen kao Ferdinand Maximilian Karl Leopold Maria von Sachsen-Coburg und Gotha, bio je knez Bugarske (7. jul, 1887. — 22. septembar, 1908.) a kasnije i kralj (22. septembar, 1908. — 3. oktobar, 1918). Bavio se, takođe, pisanjem, botanikom, entomologijom i filatelijom.

Biografija[uredi - уреди]

Ferdinand je rođen 26. februara, 1861. godine u Beču, u grani Koháry vojvodske porodice Sachsen-Coburg und Gotha. Kao sin princa Augusta i princeze Clémentine d'Orléans, ćerke francuskog kralja Louis-Philippa I, bio je u rodbinskim vezama sa Leopoldom I i Leopoldom II, kraljevima Belgije, kraljicom Victorijom, Ferdinandom II, caricom Charlotte od Meksika, itd. Zapravo, porodica Sachsen-Coburg und Gotha tokom 19. veka se nalazila na brojnim dvorovima Evrope.

Knez Bugarske[uredi - уреди]

Ferdinand od Bugarske

Prvi izborni knez Bugarske, Alexander I Battenberg je abdicirao 1886. godine, samo sedam meseci nakon što je izabran.[1] Ferdinanda je Velika narodna skupština izabrala za kneza 7. jula, 1887. godine po gregorijanskom kalendaru.[1] U pokušaju da se Bugarska sačuva od okupacije Rusa, tron je najpre ponuđen vojvodama iz Danske i kralju Rumunije.[2] Njegovo stupanje na tron praćeno je nevericom mnogih kraljevskih kuća Evrope. Kraljica Victoria, njegova rođaka, prokomentarisala je svom premijeru: "On je potpuno neodgovarajući... nežan, ekscentričan i feminiziran... Trebalo bi ga odmah sprečiti."[3] Na iznenađenje mnogih, Ferdinand je imao generalno uspešnu vladavinu u prve dve decenije.[3]

Privatni život[uredi - уреди]

Ferdinand je bio biseksualac, ali se veruje da je u prvoj polovini života više naginjao ženskom polu.[4]

Sklopio je interesni brak[5] sa princezom Marie Louise od Bourbon-Parme, ćerkom Roberta I od Parme i princeze Marije Pije od Bourbona-Dve Sicilije, 20. aprila, 1893. godine i sa njom je imao četvoro dece:

Marie Louise je umrla 31. januara, 1899. godine na porođaju sa najmlađom ćerkom. Ferdinand nije nameravao ponovo da se ženi, sve do smrti svoje majke, 1907. godine. Kako bi ispunio dinastičke dužnosti i obezbedio majčinsku figuru svojoj deci, Ferdinand se oženio sa Eleonore Caroline Gasparine Louise, vojvotkinjom od Reuss-Köstritza, 28. februara, 1908.[6]

Ferdinand je često boravio na Capriju, koji je tada bio poznato letovalište za bogate gej muškarce Evrope.[7]

Nakon pada Stambolovljeve vlade, maja 1894 i kasnijeg atentata (jul, 1895) odnosi sa Rusijom su se popravili. Februara, 1896. Ferdinand je krstio svog naslednika, Borisa u pravoslavnoj crkvi, što je izazvalo negativne reakcije kod njegovih austrijskih rođaka, posebno kod cara Franza Josefa I.

Prvi svetski rat i abdikacija[uredi - уреди]

Bugarska vojska je napala Srbiju, 11. oktobra, 1915. godine, nakon potpisivanja sporazuma sa Austro-Ugarskom i Nemačkom, koji je garantovao Bugarskoj teritorije koje je tražila na račun Srbije. Ferdinanad nije podržavao ni Franza Josefa I, niti Wilhelma II, cara Nemačke, ali je želeo da uzme teritorije zbog poniženja koje je doživeo u Balkanskim ratovima.

U početku rata stvari su se razvijale u njegovu korist. Srbija je gubila i Bugarska je dobila teritorije Makedonije. Naredne dve godine bugarska vojska se borila protiv Saveznika u Grčkoj. Deo vojske je učestvovao u usvajanju Rumunije, 1916. godine.

U jesen 1918. bugarska vojska je pretrpela veliki poraz od strane saveznika u Grčkoj. Sa rasturenom vojskom, Ferdinand je abdicirao, kako bi osigurao tron svom sinu, 3. oktobra, 1918.[8] Pod novim vođstvom Bugarska se predala i izgubila je ne samo teritorije koje je osvojila u ovom ratu, već i teritorije koje je pridodala nakon Balkanskih ratova.[8]

Egzil i smrt[uredi - уреди]

Nakon abdikacije, Ferdinand je otišao u Coburg, u Nemačkoj. Uspeo je da spasi veliki deo svog bogatstva i živeo je udobno.[9] Svoj egzil je video kao deo rizika kraljevanja.[9] Zapisao je, "Kraljevi u egzilu su filozofičniji od običnih osoba; ali naša filozofija je rezultat tradicije i odgoha, i ne zaboravite da je ponos važan deo koji čini monarha. Disciplinovani smo od dana našeg rođenja i učeni da izbegavamo spoljne znake emocija. Skeleton uvek sedi sa nama za stolom. On može značiti ubistvo, može značiti abdikaciju, ali uvek služi da nas podseti na neočekivano. Prema tome, mi smo pripremljeni i ništa ne dolazi kao katastrofa. Glavna stvar u životu je izdržati bilo koji uslov telesnog ili duhovnog egzila sa dostojanstvom. Ako neko večera sa tugom, ne treba da pozove ceo svet da ga vidi kako jede."[10] Bio je zadovoljan što je obezbedio tron svom sinu. Nije bio nesrećan u egzilu i provodio je puno vremena baveći se umetnošću, baštovanstvom, prirodom i putujući. Ipak, živeo je dovoljno dugo da vidi pad svega što je cenio u životu. [10] Njegov najstariji sin i naslednik, Boris III je umro u nerazjašnjenim okolnostima nakon posete Hitleru u Nemačkoj, 1943. Sin Borisa III, Simeon II je zbačen sa prestola 1946. godine, čime je okončana bugarska monarhija. Kraljevstvo Bugarske je postalo republika, u kojoj je njegov sin, Kiril ubijen. Kada je primio vest o ubistvu svog sina, Ferdinand je prokomentarisao "Sve oko mene se ruši."[11] Umro je u Bürglaß-Schlösschenu, 10. septembra, 1948. godine. Njegova poslednja volja je bila da bude sahranjen u Bugarskoj. Njegovo telo leži u crkvi Svetog Augustina u Coburgu.

Preci[uredi - уреди]

Vanjske veze[uredi - уреди]

Reference[uredi - уреди]

Knjige[uredi - уреди]

Ferdinand I od Bugarske
bočni ogranak od Dinastija Wettin
Rođen/a: 26 februar 1861 Umro/la: 10 septembar 1948
Kraljevske titule
Prethodi:
Alexander I
Knez Bugarske
7 July 1887 – 5 October 1908
proglažen za cara
Nova titula
Kralj Bugarske
5. oktobar 1908 – 3. oktobar 1918
Slijedi:
Boris III

Šablon:Bugarski vladari Šablon:Prinčevi dinastije Sachsen-Coburg und Gotha