Eklogit

Izvor: Wikipedia
Uzorak eklogita s granatom (crveno) i omfacitom (sivozeleno). Nebeskoplavi kristal je kianit. Mogu se videti još i kvarc i fengit.

Eklogit je krupnozrnasta mafitna metamorfna stena. Važan je iz dva razloga: prvi je da nastaje na pritiscima većim od pritisaka tipičnih za Zemljinu koru, a drugi je njegova neuobičajena gustina, zbog koje ima vrlo važnu ulogu u konvekciji omotača.

Sveži uzorci imaju veoma upadljiv izgled, s crvenim do rozim granatom (almandin - pirop)u zelenoj osnovi koja je građena od natrijem bogatog piroksena - omfacita. Akcesorni minerali uključuju kianit (disten), rutil, kvarc, lavsonit, amfibole, fengit, paragonit, cojsit, dolomit, korund, vrlo retko, dijamant. Feldspati nisu stabilni u eklogitima (Na i Al prelaze u omfacitnu komponentu, a Ca i Al u granatnu). Glaukofan i titanit nastaju u eklogitima prilikom sniženja pritiska zbog ekshumacije stene ili mogu biti ranije formirani, a da nisu u potpunosti izreagovali.

Postanak[uredi - уреди]

Eklogiti nastaju pri visokim pritiscima (>10 kbar) u širokom rasponu temperatura. Po postanku možemo razlikovati tri različita tipa eklogita:

  • A-tip: stabilni u spoljašnjem omotaču pri temperaturama većim od 1000 -{°C}- i pritiscima većim od 20 kbar. Nalazimo ih kao ksenolite u alkalijskim bazalt]ima uz peridotite. Granoblastični su, homogene teksture.
  • B-tip: stabilni pri temperaturama 600°C - 800°C, pritisci 12 kbar - 20 kbar . Nalazimo ih kao sočiva, šlire, zajedno s amfibolitima u granito - gnajsnim terenima, a mogu biti škriljave teksture. Smatra se da nastaju iz različitih protolita za vreme kontinentalne kolizije. Pokazuju retrogradne reakcije i prelaze u amfibolite.
  • C-tip: stabilni pri temperaturama 400°C - 550 -{°C}- i pritiscima 12 kbar - 20 kbar, a asocirani su s metamorfitima visokog pritiska u plavim škriljcima. Imaju škriljavu teksturu, a mogu, pored minerala kritične parageneze, sadržati još kvarc, kianit (disten), epidot ili cojsit. Smatra se da nastaju u zonama subdukcije.

Literatura[uredi - уреди]

  1. Đorđević V., Đorđević P., Milovanović D. 1991. Osnovi petrologije. Beograd: Nauka

Vidi još[uredi - уреди]