Eklesiologija
| Dio serije članaka na temu | ||||||
|---|---|---|---|---|---|---|
|
Isus Hristos Osnove Historija
Teologija Biblija |
Eklesiologija (grč. έκκλησιολογία, od gr. ἐκκλησίᾱ, ekklēsiā - sabor, crkva; i λογία, logia) je teološka disciplina koja se bavi pitanjem hrišćanske crkve, njenom: ulogom, mestom, položajem, porukom, uređenjem, delatnošću, organizacijom, itd.
Obzirom da postoje različite hrišćanske denominacije, postoje i različite ekleziologije. Prema pravoslavnom učenju, eklisiologija je učenje ο Crkvi kao bogočovečanskom telu, zajednici Boga, Anđela, provođenih, svetih, i vernika - članova Crkve na zemlji.
Rana ortodoksna eklisiologija[uredi | uredi kod]
Ignatije[uredi | uredi kod]
Ignatije, antiohijski biskup, svoju definiciju crkve zasniva na podređenosti biskupu:
Neka niko ne čini ništa što se odnosi na crkvu bez biskupa.[1] ... Nezakonito je krštavati ili prirediti agape bez biskupa ... pridružiti se biskupu jeste pridružiti se crkvi; odvojiti se od biskupa jeste odvojiti se ne samo od crkve nego i od samog Boga.[2]
Ignacije tvrdi da izvan crkvene hijerarhije »nema ničeg što se može nazvati crkvom«.[3]
Irenej[uredi | uredi kod]
Irenej, lionski biskup, kaže da je jedina prava crkva ona koja svugde »održava isti oblik crkvenog ustrojstva«.[4] Samo opšta crkva nudi »potpun sistem doktrine«. Izvan te crkve nema spasenja: »ona je ulaz u život; svi drugi su lopovi i pljačkaši«.[5] Svi koji odbacuju hrišćansku hijerarhiju su »lažne osobe, zli zavodnici i hipokriti«, koji »govore mnoštvu o onima u crkvi koje oni nazivaju katolicima ili eklezijasticima.«[6]
Tertulijan[uredi | uredi kod]
Tertulijan i njegov učenik Hipolit su delili mišljenje po kome je crkva jedini čuvar istine. Poput Ireneja, oni su kao istinu definisali ono što — na osnovi kanona i crkvene doktrine — garantuje apostolsko nasleđe.[7] Dok je bio »katolički hrašćanin«, Tertulijan je tvrdio da samo opšta crkva sadrži apostolska pravila vere, poštuje kanon Biblije i sadrži potvrdu apostolskog nasleđa ispoljenu u crkvenoj hijerarhiji. Tertulijan je optuživao jeretike za kršenje svih ovih pravila. On osuđuje jeretike što su »tabor buntovnika«, koji je odbio da se pokori autoritetu biskupa. Govoreći u prilog strogoj hijerarhijskoj poslušnosti i pokoravanju, on zaključuje da je »dokaz strože discipline među nama još jedan dokaz istine«.[8]
Međutim, pred kraj života, kada ga je prišao pokretu montanista, odbacio je opštu crkvu kao crkvu »apstraktnih« hrišćana. Tertulijan je počeo da pravi razliku između empiričke crkve i duhovnog viđenja crkve. Više nije definisao crkvu na osnovu crkvene organizacije, nego samo pomoću duha koji je posvećivao pojedinačne pripadnike. On prekoreva katoličku zajednicu kao »crkvu određenog broja biskupa«:
Jer sama crkva, tačno i u principu, jeste duh u kome je trojstvo jednog božanstva, Otac, Sin i Sveti duh ... crkva se okuplja tamo gde je Gospod odredio — duhovna crkva za duhovne ljude — a ne crkva određenog broja biskupa![9]
Gnostička ekleziologija[uredi | uredi kod]
Petrova apokalipsa[uredi | uredi kod]
Nasuprot doktrini o prevlasti episkopa, gnostički hrišćani tvrde da ono po čemu se razlikuje prava od lažne crkve nije njen odnos prema sveštenstvu, nego nivo razumevanja njenih članova i kvalitet međusobnih odnosa.[7] Petrova apokalipsa kaže da »oni koji su iz života« pošto su prosvetljeni[10], sami umeju da razlikuju šta je pravo a šta lažno. Privučeni znanjem gnoza[11], oni niti pokušavaju da vladaju drugima niti se pokoravaju biskupima i đakonima, tim »bezvodnim kanalima«. Umesto toga, oni učestvuju u »mudrosti bratstva koje stvarno postoji ... u duhovnom drugarstvu sa onima ujedinjenim u pričesti«.[12]
Druga rasprava o velikom Setu[uredi | uredi kod]
Druga rasprava o velikom Setu slično govori da ono što karakteriše istinsku crkvu jeste zajedništvo njenih pripadnika s Bogom, kao i njihovo međusobno zajedništvo:
»ujedinjeni prijateljstvom večitih prijatelja, koji ne znaju ni za neprijateljstvo niti za zlo, nego su ujedinjeni mojom gnozom... u prijateljstvu jedan s drugim«.[13]
Oni su bliski kao da su u braku, »duhovnom venčanju«, jer žive »u očinstvu i materinstvu i racionalnom bratstvu i mudrosti« [14] kao oni što se vole kao »srodne duše«.[15]
Svedočanstvo istine[uredi | uredi kod]
Ranohrišćanki gnostički spis Svjedočanstvo istine odbacuje kao pogrešna mnoga obeležja opšte crkve (pretenzije na isključiv pristup istini, pokoravanje zakonu i vlasti, verovanje u obred, i sl.). Autor smatra da poslušnost prema svešteničkoj hijerarhiji zahteva od vernika da se pokoravaju »slepim vođama«, čija vlast dolazi od demijurga. Pokoravanje pravilu vere nameće svim hrišćanima jednu inferiornu ideologiju: »Oni kažu, (čak i ako anđeo) dođe s neba, i propoveda vam nešto što vam mi ne propovedamo, neka bude proklet!«[16] Verovanje u svete tajne pokazuje naivno mađijsko mišljenje: crkveni hrišćani obavljaju krštenje kao obred posvećenja, u uverenju da su samo oni koji su kršteni »određeni za život«.[17]
Protiv takvih »laži« spis objavljuje da »kad čovek spozna sebe, i Boga, koji je iznad istine, biće spasen.«[18] Samo oni koji uvide da žive u neznanju i nauče da se oslobode otkrivanjem ko su, doživljuju prosvetljenje kao nov život, kao »vaskrsenje«. Fizički obredi poput krštenja postaju nevažni, jer je »krštenje istinom« nešto drugo: ono se nalazi samo odricanjem od sveta.[19]
Autoritativno učenje[uredi | uredi kod]
Ranohrišćanki spis Autoritativno učenje žestoko napada univerzalno hrišćanstvo oličeno u crkvi biskupa.[7]
Prvo, autor optužuje ove hrišćane da »ne tragaju za Bogom«.[20] Pisac napominje da Isusova poruka nije zbir odgovora, već ohrabrenje duši na traženje Boga[21], i pravi hrišćani idu tim putem. Međutim, crkveni hrišćani ne tragaju za Bogom.[22] Oni jedino veruju propovedi koju čuju, ne postavljaju pitanja, prihvataju ponuđeno bogosluženje, i ne samo da ostaju neznalice, već »ako naiđu na nekoga ko se raspituje za spasenje« [23], odmah preduzimaju korake da ga cenzurišu i ućutkaju. Autor kritikuje i pretenzije tih »neprijatelja« da budu »pastiri« duša:
Oni misle »mi smo njen pastir koji je hrani.« Ali oni nisu shvatili da ona (duša) zna drugi način koji je skriven od njih. Taj njen pravi pastir ju uči gnozi.[24]
Upotrebljavajući uobičajenu reč za biskupa (poimen - »pastir«), autor kritikuje pripadnike sveštenstva, koji ne shvataju da istinski hrišćanin ima direktan pristup Hristu, istinskom pastiru duše, i nije mu potrebno njihovo vođstvo.[7] Niti ti tzv. pastiri shvataju da prava crkva nije vidljiva, nego da »ona ima nevidljivo, duhovno telo« [25] te joj pripadaju samo duhovni.
Izvori[uredi | uredi kod]
- ↑ Ignatius, Poslanica Smirnjanima 8.1—2.
- ↑ Ignatius, Poslanica Smirnjanima 8.2.
- ↑ Ignatius, Poslanica Tralijcima 3.1.
- ↑ Irenaeus, AH 4.33.8.
- ↑ Irenaeus, AH 3.4.1.
- ↑ Irenaeus, AH 3.15.2.
- ↑ 7,0 7,1 7,2 7,3 Elejn Pejgels - Gnostička evanđelja (scribd)
- ↑ Tertullian, DE PRAESCR. 44.
- ↑ Tertullian, De Pudicitia 21.
- ↑ Petrova apokalipsa 70.24—71.4, u: NHL 340.
- ↑ Petrova apokalipsa 71.20—21, u: NHL 340.
- ↑ Petrova apokalipsa 79.1—4, u: NHL 343.
- ↑ Druga rasprava velikog Seta 67.32—68.9, u: NHL 337.
- ↑ Druga rasprava velikog Seta 67.2—5, u: NHL 336.
- ↑ Druga rasprava velikog Seta 70.9, u: NHL 338.
- ↑ Svedočanstvo istine 73.18—22, u: NHL 415.
- ↑ Svedočanstvo istine 69.18, u: NHL 414.
- ↑ Svedočanstvo istine 44.30—45.4, u: NHL 411.
- ↑ Svedočanstvo istine 69.22—24, u: NHL 414.
- ↑ Ibid., 33.4—5, u: NHL 282.
- ↑ Ibid., 34.20—23, u: NHL 283.
- ↑ Ibid., 33.4—34.9, u: NHL 282.
- ↑ Ibid., 33.16—17, u NHL 282.
- ↑ Ibid., 32.30—33.3, u: NHL 282.
- ↑ Ibid., 32.30—32, u: NHL 282.