Edward Carpenter

Izvor: Wikipedia
Edward Carpenter
Day, Fred Holland (1864-1933) - Edward Carpenter.jpg
Carpenter
Foto: Fred Holland Day
Rođen/a 29. august 1844. (1844-08-29)
Engleska Hove, East Sussex, Engleska
Umro/la 28. jun 1929. (dob: 84)
Zanimanje Pesnik, antropolog, rani gej aktivista, socijalni filozof

Edward Carpenter (Edvard Karpinter; 29. avgust, 1844. – 28. jun, 1929.) bio je engleski socijalistički pesnik, filozof, antropolog i rani gej aktivista.

Kao jedna od vodećih figura s kraja 19. i početka 20. veka u Britaniji, bio je važan za osnivanje socijalističkog intelektualnog udruženja, Fabian Society, kao i Laburističke partije. Kao pesnik i pisac, bio je blizak prijatelj sa Waltom Whitmanom i Rabindranathom Tagorom i održavao je prepisku sa istaknutim ličnostima svoga doba, kao što su Annie Besant, Isadora Duncan, Havelock Ellis, Roger Fry, Mahatma Gandhi, James Keir Hardie, J. K. Kinney, Jack London, E. D. Morel, William Morris, E. R. Pease, John Ruskin, i Olive Schreiner.[1]

Kao filozof objavio je rad Civilisation, Its Cause and Cure, u kome predlaže tezu da je civilizacija samo oblik bolesti kroz koju prolazi ljudsko društvo. Civilizacije, smatra, retko traju duže od hiljadu godina, pre nego što se uruše i nijedno društvo nije uspešno prošlo kroz civilizaciju. "Lek" koji on predlaže je bolja povezanost sa zemljom i sa sopstvenom prirodom. Premda se oslanja na hinduistički misticizam i često se navodi kao "mistički socijalizam", njegova misao prati nekoliko pisaca iz oblasti psihologije i sociologije s početka 20. veka, kao što su Boris Sidis, Sigmund Freud i Wilfred Trotter, koji svi prepoznaju to da društvo stavlja veliki pritisak na pojedince, što rezultira u mentalnim i fizičkim bolestima, poput neuroza i posebno onoga što se tada opisivalo kao neurostenija.

Kao snažan zagovornik seksualnih sloboda i živeći u gej komuni u blizini Sheffielda, imao je jak uticaj na D. H. Lawrencea i E. M. Forstera.

Biografija[uredi - уреди]

Roden u Hoveu u blizini Brightona, Carpenter je obrazovan na Brighton Collegeu. Sa deset godina pokazao je interesovanja za klavir. Svoje slobodno vreme provodio je u šetnjama i jahanju. Ovakav jednostavan život usadio je u njemu ljubav prema prirodi, koju će osećati tokom celog života. Njegov intelekt se ispoljio tek kasnije u njegovoj mladosti, ali dovoljno da dobije mesto na Trinity Hallu u Cambridgeu.[2] Dok je bio tamo počeo je da primećuje osećanja prema muškarcima. Jedan od značajnijih primera je njegovo blisko prijateljstvo sa Edwardom Anthony Beckom (kasnije upravnikom Trinity Halla), koje je, prema Carpenterovim rečima, sadržalo "malo romanse". Beck je u jednom trenutku prekinuo njihovo prijateljstvo, zbog cega je Carpeneter patio. Njegovo osećanje odbačenosti reflektovalo je njegovu nekomotnost u vezi sa sopstvenom seksualnošću, što ga je nagonilo da posećuje muške prostitutke u Parizu. Carpenter je diplomirao kao deseti "wrangler" (naziv za učenike sa najboljim ocenama na univerzitetu u Cambridgu), 1868. godine.[3] Nakon univerziteta pridružio se Crkvi Engleske, što je bilo "pre konvencija, nego duboko ubedenje".[4] Tamo je bio pod jakim uticajem sveštenika Fredericka Denisona Maurica, koji je kasnije bio voda hrišcanskog socijalističkog pokreta.

Tokom narednih godina jačalo mu se osećanje nezadovoljstva svojim životom u crkvi i na univerzitetu i postao je umoran od hipokrizije koju je prepoznavao u viktorijanskom društvu. Utehu je nalazio u čitanju poezije, kasnije nepominjuci da je njegovo otkriće dela gej politickog radikala, Walta Whitmana izazvalo "duboke promene" u njemu.[5]. Čitanje Whitmana inspirisalo je Carpentera da napusti udoban život u crkvi i da posveti život naporima da radnička klasa dobije pravo na obrazovanje.

Odlazak na sever Engleske[uredi - уреди]

Edward Carpenter, 1875. godine

Carpenter je napustio crkvu 1874. godine i postao je predavač astronomije, muzike i života žena u antičkoj Grčkoj u Leedsu, što je bio deo programa širenja univerziteta. Nadao se da će držati predavanja radničkoj klasi, ali predavanja su posećivali uglavnom pripadnici srednje klase, ne mnogo zainteresovani za njegove predmete. Razočaran, preselio se u Chesterfield, ali kako mu je gradić bio dosadan, preselio se u obližnju Sheffield godinu dana kasnije.[2] Ovde je konacno stupio u kontakt sa radnicima. Tu je, takode, poceo da piše peoziju. Uprkos njegovom simpatisanju radnika, dobio je poziv da bude tutor buducem kralju Georgu V, ali je odbio.

U Sheffieldu je Carpenter postao radikalniji. Pod uticajem Engelsovog učenika, Henryja Hyndmana, pridružio se Socijaldemokratskoj federaciji (SDF), 1883. godine i pokušao je da oformi ogranak u gradu. Grupa je, međutim, odlučila da ostane nezavisna i postala je Socijalističko društvo Sheffielda. Dok je bio u gradu, radio je na više projekata, uključujući i isticanje siromašnih uslova života industrijskih radnika. Maja, 1889. godine Carptenter je napisao članak u novinama Sheffield Independent tvrdeći da se Sheffieldu civilizovani svet smeje i da je ogroman gusti oblak dima koji se diže iz Sheffielda liči na oblak dima Sudnjeg dana i da je taj grad olatar, na kome će mnogi životi biti žrtvovani. Pisao je da 100.000 ljudi i dece se bori da nađe Sunce i vazduh, živeći mizerno, bez mogućnosti da dišu i umirući od bolesti. Takođe, dok je bio u Sheffieldu napisao je "England Arise!", socijalističku koračnicu, koja promoviše levičarske ideje. Godine 1884. napustio je SDFsa Williamom Morrisom da bi se pridružio Socijalističkoj ligi.

Osećaući sve veću bliskost sa prirodom, Carpenter se preselio sa farmerom Albertom Fearbehoughom i njegovom porodicom u Bradway, a zatim u Derbyshire. Ovde je počeo da razvija srž svoje socijalističke politike. Pod uticajem Johna Ruskina, zamišljao je budućnost u formi primitivnog komunizma, koji je nezainteresovano odbacivao industrijalizam Viktorijanske ere. U ovoj utopijskoj zajednici zamišljao je da "međusobna pomoć i udruživanje... postaju spontani i instinktivni". Kada je njegov otac, Charles Carpenter umro 1882. godine, ostavio mu je značajno bogatstvo. To mu je omogućilo da prestane da drži predavanja i da počne da se bavi zemljoradnjom. Do ovog vremena u potpunosti je prihvatio svoju seksualnu orijentaciju i ovo je, zajedno sa prekidanjem mnogih porodičnih veza (njegova majka je umrla 1881.) i prihvatanjem života u prirodi, omogućilo period umetničke kreativnosti. Carptenter je pisao u svojoj bašti pesme, koje će se naći u njegovoj zbirci , Towards Democracy, koja je pod jakim uticajem istočnjačke spiritualnosti i Walta Whitmana.

Tokom 186. imao je kratku vezu sa Georgeom Hukinom, koji je radio u Sheffieldu; i uprkos Hukinovom kasnijem braku, koji ih je razdvojio, njih dvojica su razvili blisko prijateljstvo, koje je trajalo celog života.

Tokom 1880-ih Carpenter je razvio strast prema hinduističkom misticizmu i indijskoj filozociji. Tokom ovog perida Carpenter je dobio par indijskih sandala od prijatelja iz Indije. "Ubrzo mi je postalo zadovoljstvo da ih nosim", pisao je, "a posle kratkog vremena počeo sam da ih pravim." Ovo je bilo prvo uspešno uvođenje sandala u britansko društvo. Godine 1890. putovao je u Cejlon i u Indiju, gde je proveo vreme sa hinduističkim učiteljem, po imenu Gnani. Ovo iskustvo je imalo veliki uticaj na njegovu misao. Carpenter je počeo da veruje da socijalizam ne treba samo da menja spoljn ekonomske uslove, već i da utiče na duboku promenu u ljudskoj svesti. U novoj fazi društva, smatrao je Carpenter, ljudi će se vratiti primitivnom stanju jednostavnog zadovoljstva. Ova vrsta "mističkog socijalizma" inspirisalo je njegove kampanje protiv zagađenosti vazduha, za promovisanje vegetarijanstva i protivljenje vivisekciji.

Život sa Georgom Merrillom[uredi - уреди]

Po povratku iz Indije, 1891. sreo je Georga Merrilla, radnika iz Sheffielda, i njih dvojica su započeli vezu i počeli da žive zajedno 1898. godine.[2] Merrill je odrastao u straćarama Sheffielda i nije imao formalno obrazovanje. Njihova veza je trajala do kraja života, što postaje još čudnije u svetlu histerije u vezi sa homoseksualnošću, izazvane suđenjem Oscaru Wildeu i amandmanom na krivični zakon, koji je zabranivao sve vrste homoseksualnog kontakta. Njihova veza ne samo da je prkosila viktorijanskom seksualnom moralu, već i snažno stratifikovanom britanskom klasnom sistemu. Ona je, na mnogo načina, oslikavala Carpenterova shvatanja da istopolna ljubav ima snagu da prevaziđe klasne razlike. Njegova vizija je bila da će nekada u budućnosti gej ljudi biti izvor radikalnih društvenih promena. U svom radu The Intermediate Sex Carpenter piše:

"Eros je veliki leveler. Možda istina demokratije stoji, čvršće nego drugde, na osećanju koje lako prevazilazi granice klase i kaste i koje ujedinjuje u najbližoj ljubavi, najudaljenije rangove drugšta. Lako je primetiti da uraniste* sa dobrim pozicijama i dobrog odgoja privlače grubi tipovi, kao što su fizički radnici, i često veoma trajne veze izrastaju na ovaj način, koje, iako nisu priznate u javnosti, imaju presudan uticaj na društvene institucije, običaje i političke tendencije."[6]

(Beleška: Termin "Uranista" se odnosi na odlomak iz Patonove Gozbe, koji je u ovo vreme korišćen da označi osobu koja bi se danas označila terminom "gej".)

Uprkos njeihovom neobičnom načinu života, Carpenter i Merrill su uspeli da izbegnu skandale i hapšenje u neprijateljskoj socijalnoj klimi, zbog izolovanosti koju im je davao Millthorpe i zahvaljujući Carpenterovoj značajnoj književnoj diplomatiji. U svojim radovima Carpenter je nastojao da fizički aspekt istopolnog partnerstva stavi u drugi plan, ističući emocionalnu dubinu takvog odnosa. Kao potporu za takve stavove, Carpenter se pozivao na Platonovu idealizovanu sliku istopolne ljubavi, koja je bila popularna kod gejeva Viktorijanske ere, koji su koristili alizije na "grčku ljubav" kao šifrirani jezik da bi pričali o svojoj seksualnoj orijentaciji. Izolovanost njegovoj i Merrillovog života okogućila je Carpenteru nudizam, koji je smatrao simbolom povezanosti sa prirodom. Carpenter je počeo da zagovara filozofiju radikalnog pojednostavljivanja života, fokusirajući se na potrenu za čistim vazdugom, razumnom odećom i zdravom ishranom bez mesa.

Ovakva povučenost je omogućila da Millthorpe postane tačka okupljanja socijalista, humanista, intelektualaca i pisaca iz Britanije i inostranstva. Carpenter je mešu svojim prijateljima imao intelektualca, pisca, naturalistu i osnivača Humanitarian League-e, Henryja Salta i njegovu ženu, Catherine; kritičara, esejistu i seksologa, Havelock Ellisa i njegovu ženu, Edith; glumca i producenta, Bena Idena Payna, laburističke aktiviste, Johna Bruca i Katharinu Glasier, pisca i intelektualca, Johna A. Symondsa, spisateljicu i feministkinju, Olive Schreiner. E. M. Forster je bio blizak prijatelj sa Carpenterom i Merrillom i njegova poseta Millthropeu 1912. godine inspirisala ga je da napiše gej roman, Maurice.

Jasno se može uočiti da je odnos Carpentera i Merrilla bio šablon za odnos Maurica i Aleca, čuvara u Forsterovom romanu. Carpenter je imao značajan uticaj i na pisca D. H. Lawrenca, čiji roman Lady Charrerley's Lover se može posmatrati kao heteroseksualizovan Maurice. Carpenter je održavao korespondentske odnose sa velikom brojem gej muškaraca. Jedan od njih je bio i Siegfried Sassoon, koji je naišao na Carpenterov rad u Cambridgu, koji je duboko uticao na njegov stav prema sopstvenoj seksualnosti i dao mu odgovore i spokoj.

Politička dela[uredi - уреди]

Tokom 1890-ih Carpenter je napisao svoja najblja politička dela koja se tiču napora da se zaustavi diskriminacija na osnovu seksualne orijentacije. Čvrsto je verovao da je istopolna privlačnnost prirodna orijentacija ljudi trećeg roda. Njegova knjiga iz 1908. godine, The Intermediate Sex, postaće kasnije jedan od glavnih tekstova LGBT pokreta 20. veka. Može se spekulisati zašto se Carpenter prihvatio tako opasne teme u tako neprijateljsko doba, ali jedna od teorija jeste da je moralnu hrabrost dobio nakon smrti gej intelektualca, Johna Addingtona Symondsa. Tokom 1880-ih Symonds je napisao nekoliko radova u odbranu istopolne orijentacije, koji su bili podeljeni među malim brojem ljudi, uključujući i Carpentera. Nakon Symondsove smrti, 1893. godine Carpenter je možda video da je odgovornost prešla na njega i u toku narednih par godina napisao je prva dela na ovu temu. Dok se bavio ovim temama, Carpenter je razvio interesovanje za progresivno obrazovanje, posebno za pružanje informacije mladima o seksu. Bio je blizak prijatelj sa reformatorom obrazovanja, Johnom Hadenom Badleyem i često je posećivao Badales School, progresivnu školu koju je organizova Badley, dok je njegov nećak, Alfred Carpenter bio učenik u njoj.

Seksualno obrazovanje je za Carpentera značilo i analizu načina na koji se pol i rod koriste za opresiju nad ženama, o čemu je pisao u Love's Coming-of-Age. U tom radu je tvrdio da društvo jednakosti mora da promoviše seksualnu i ekonomsku slobodu žena. Srž njegove analize je na negativnim posledicama institucije braka. Brak u Engleskoj posmtra kao prinudnu apstinenciju i formu prostitucije. Smatrao je da žene neće biti slobodne dok se ne uspostavi socijalističko društvo. Za razliku od svojih savremenika, smatrao je da svi radnici moraju da podrže žensku emancipaciju, a ne da prava radnica podrede pravima radnika.

Kasniji politički aktivizam[uredi - уреди]

Edward Carpenter, 1905

Poslednjih 20 godina Carpenterovog života bile su ispunjene političkim radikalizmom, označenim stalnim bavljenjem progresivnim temama, kao što su zaštita životne sredine, prava životinja, seksualna sloboda, ženski pokret i vegeratijanizam. O kapitalizmu je pisao loše, kao i protovit aristokratije koja posetuje zemlju, i pisao je o svojoj viziji socijalizma, novoj eri demokratije, prijateljstva, saradnje i seksualne slobode. Godine 1892. postao je jedan od osnivača Nezavisne laburističke partije, zajedno sa, među ostalima, Georgeom Bernardom Shawom. Radikalan za svoje vreme, mnoge njegove ideje su odbačene, čak i ismevane od strane ljudi levice. Carpentera nisu ometala ovakva neprijateljstva. Stav mnogih socijalista iz ovog vremena može se videti u Orwellovom The Road to Wigan Pier (1937), koji napada sve "ispijače voćnih sokova, nudiste, koji nose sandale [i] seksualne manijake" u socijalističkom pokretu.

Nastavio je da radi u početku 20. veka. Objavljivanje njegove antologije pesama, Ioläus: An Anthology of Friendship, imalo je veliki uspeh u zatvorenim krugovima, dovodeći do boljeg razumevanja homoeroticizma.[7] Aprila, 1914. Carpenter i njegov prijatelj, Laurence Housman osnovali su Britansko društvo za ispitivanje seksualne psihologije. Neke od tema kojima su se bavili bile su promocija naučnog istraživanja seksa, racionalniji stav prema pitanjima koja se tiču seksualne psihologije (sa aspekta medicine, prava i sociologije), kontrola rađanja, abortus, sterilizacija, polne bolesti i svi aspekti prostitucije. U to doba držao je predavanja Nezavisnoj laburističkoj partiji i Udruženju novog života, iz koga će se razviti Fabrian Society.

Kao pacifista, Carpenter je bio protivnik Drugog burskog rata i Prvog svetskog rata. Godine 1919. objavio je The Healing of Nation and the Hidden Sources of Their Strife, gde je tvrdio da je izvor rata i nezadovoljstva u zapadnjačkom društvu klasni monopol i socijalna nejednakost. Ovu društvenu nepravdu je nazvao "klasnom bolešću" u kojoj svaka klasa deluje iz sopstvenih interesa. Prema Carpenterovom mišljenju potrebno je radikalno socijalno i ekonomsko restrukturiranje kako bi se okonačlo klasno fragmentisanje.

Carpentereve kasnije godine su obeležene ne samo njegovim pacifističkim pisanjem, nego i aktivnom ulogom u sindikalnom pokretu. Bio je heroj prvoj generaciji laburističkih političara. Tokom kratkotrajne laburističke vlade, 1924. gidine, njegov 80. rođendan je obeležen čestitkom koju su potpisali svi članovi kabineta.

Merrillova smrt i Carpenterov kasniji život[uredi - уреди]

Nakon Prvog svetskog rata preselio se u Guildford, Surrey, sa Merrillom.[8] Juna 1928. godine Merrill je iznenada umro, nakon čega je Carpenter bio psihički razoren. Njegovo stanje živo opisuje istaknuti politički aktivista, G Lowes Dickinson,

"Edwardova tuga kada se to desilo je bila ogromna. Sećam ga se kako držeći me pod ruku odlazi do groblja u Guildfordu gde je George sahranjen par dana ranije, i gde je i sam trebalo da bude sahranjen godinu dana kasnije. Kiša je pljuštala tog dana i stajali smo pored groba, dok je Carpenter [plakao] iznova i iznova, 'Stavili su ga u hladnu zemlju'."

Maja, 1928 Carpenter je preživeo moždani udar od koga je ostao paralisan i gotovo bespomoćan. Živeo je još trinaest meseci pre nego što je umro u petak, 28. juna, 1929. godine. Carpenter je 30. decembra, 1910. godine napisao:

"Voleo bih ovih par reči napisane na grobu kada budem sahranjen; jer iako prisutan i svestan svega što se dešava, možda neću moći da komuniciram..."

Nažalost, ova njegova želja je otkrivena nekoliko dana posle sahrane.

Uticaj[uredi - уреди]

Sahranjen je na groblju u Guildfordu u Surreyu. U vreme smrti Carpenter je bio uglavnom već zaboravljen, ali njegove knjige su se nalazile u mnogim bibliotekama u sekcijama za odrasle, dajući inspiraciju gej ljudima. Jedan od tih ljudi bio je američki gej aktivista i komunista, Harry Hay. Bio je toliko podstaknut Carpenterovim rečima i njegovim proročanstvom o gej ljudima koji se udružuju u borbi za svoja prava, da je rešio reči da stavi u praksu i osnovao je Mattachine Society, koje je jedno od prvih gej udruženja u SAD. U Britaniji, Carpentera često citiraju gej aktivisti.

Ansel Adams was an admirer of Carpenter's writings, especially Towards Democracy.[9]

Radovi[uredi - уреди]

The Religious Influence of Art 1870
Narcissus and other Poems 1873
Moses: A Drama in Five Acts 1875
Towards Democracy 1883
Modern Money lending 1885
England's Ideal 1887
Chants of Labour 1888
Civilisation: Its Cause and Cure 1889
From Adam's Peak to Elephanta : sketches in Ceylon and India 1892
A Visit to Ghani: From Adam's Peak to Elephanta 1892
Homogenic love and its place in a free society 1894
Sex Love and its place in a free society 1894
Marriage in Free society 1894
Love's Coming of Age 1896
Angels' Wings: Essays on Art and its Relation to Life 1898
The Art of Creation 1904
Prisons, Police, and Punishment 1905
Days with Walt Whitman 1906
Iolaus— anthology of friendship 1908
Sketches from Life in Town and Country 1908
Non-governmental society 1911
The Intermediate Sex 1912
The Drama of Love and Death 1912
George Merrill a true history 1913
Intermediate types among primitive folk 1914
The Healing of Nations 1915
My Days and Dreams 1916
Never Again! 1916
Towards Industrial Freedom 1917
Pagan and Christian creeds 1920
The story of Eros and Psyche 1923
Friends of Walt Whitman 1924

Izvori[uredi - уреди]

  1. "FABIAN ECONOMIC AND SOCIAL THOUGHT Series One: The Papers of Edward Carpenter, 1844-1929, from Sheffield Archives Part 1: Correspondence and Manuscripts". http://www.adam-matthew-publications.co.uk/collections_az/Fab-Carp-1/highlights.aspx. pristupljeno 29.8.2010. 
  2. 2.0 2.1 2.2 Rowbotham 2009
  3. Šablon:Venn
  4. Philip Taylor's Biography of Carpenter, Phillip Taylor 1988
  5. E. Carpenter, My Days and Dreams p. 64
  6. Edward Carpenter The Intermediate Sex, p.114-115
  7. Izdanje iz 1917. je sada dostupno besplatno kao online e-book
  8. Brighton Ourstory Project - Lesbian and Gay History Group at www.brightonourstory.co.uk
  9. Ansel Adams and the American Landscape: A Biography by Jonathan Spaulding,University of California Press, 1998 .

Literatura[uredi - уреди]

  • Noel Greig: Dear Love of Comrades: London: Gay Men's Press: 1979
  • Sheila Rowbotham:Edward Carpenter: A Life of Liberty and Love: London: Verso 2008
  • Chushchi Tsuzuki Edward Carpenter 1844-1929 Prophet of Human Fellowship, Cambridge: Cambridge University Press: 1980
  • Edward Carpenter: In Appreciation, Ed. Gilbert Beith 1931
  • Edward Carpenter An Exposition and an Appreciation, Edward Lewis 1915
  • Toibin, Colm. "Urning". London Review of Books (LRB) (29 January 2009). 
  • Julia Twigg The Vegetarian Movement in England 1847-1981, PhD (LSE) thesis, 1981, in particular Chapter Six e, i, as on the International Vegetarian Union website.

Vanjske veze[uredi - уреди]