Desni

Izvor: Wikipedia
Desni
Kompletna struktura zuba.png
Presjek zuba i potpornog aparata, sa gingivom
Latinski Gingivae
Gray's subject #242 1112
MeSH Gingiva

Desni ili gingiva (lat. gingivae) su deo mastikatorne sluzokože koja prekriva alveolarne nastavke gornje i donje vilice. Deli se na slobodnu (marginalnu) i pripojnu gingivu.

Slobodna gingiva[uredi - уреди]

Slobodna gingiva nije pripojena za poglogu i ona poput kragne obavija vrat zuba. Obično je svetloljubičaste boje, talasasta je i visoka oko 0,5-2 -{mm}-. Prostor između gingive i zuba naziva se gingivalni sulkus. To je kapilarni prostor čiji spoljašnji zid gradi slobodna gingiva, unutrašnji zid čini gleđ zuba, a dno sulkusa pripojni epitel. Pripojni epitel je pločastoslojevit epitel sastavljen od 10-20 slojeva ćelija, a njegova visina iznosi 0,25-1,35 -{mm}-. On je za zub fiksiran pomoću epitelnog pripoja, koga sačinjavaju specijalizovana membrana i hemidezmozom.

Interdentalna gingiva[uredi - уреди]

Deo slobodne gingive lokalizovan između površina dva susedna zuba se naziva interdentalna ili gingivalna papila. Ona popunjava trouglaste prostore (lat. tremata) između zuba.

Pripojna gingiva[uredi - уреди]

U apikalnom smeru slobodna prelazi u pripojnu gingivu koja je čvrsto pripojena za podlogu, i nešto je rezilijentnija (ugibljivija) i crvenija u odnosu na slobodnu gingivu. Prelaz između njih je označen tzv. „gingivalnom brazdom“.[1]

Na desnima se razlikuju spoljašnja i unutrašnja strana, i slobodna ivica. Spoljašnja strana odgovara tremu (vestibulumu) usne duplje i ona prelazi u sluzokožu usana i obraza. Unutrašnja strana se nalazi u pravoj usnoj duplji i ona se nastavlja na sluzokožu nepca i podjezične regije. Slobodna ivica je nazupčena, a zupci predstavljaju pomenute međuzubne papile koje popunjavaju prostore između zuba.

Sluzokoža desni se odlikuje debljinom i prisustvom brojnih vezivnih vlakana. Izgrađena je od lagano orožnalog višeslojnog pločastog epitela,[2] a manjim delom i od epitela parakeratotičnog tipa.[3] Mastikatorna sluzokoža je inače gusta i čvrsto fiksirana u usnoj duplji, pa može da podnese jake sile trenja koje nastaju u toku ingestije. U desnima nisu prisutne nikakve žlezde, ali je zato odlikuje bogatstvo sudovnih papila (visine 0,7 -{mm}-) zbog čega su desni podložne krvarenju.[4]

Vaskularizacija i inervacija[uredi - уреди]

mini|desno|200p|Histološki preparat zuba:
A: zub
B: desni (gingiva)
C: alveolarna kost
D: periodoncijum

U gornjoj vilici krv dospeva u desni preko sledećih arterija: -{a. alveolaris superior posterior, a. infraorbitalis}- i -{a. palatinae major}-. Desni donje vilice su snabdevene preko: -{a. alveolaris inferior, a. facialis}- i -{a. sublingualis}-.[5]

Venski sudovi koji odvode krv iz desni se ulivaju u gornjovilične i facijalne vene.

U inervisanju gornje gingive učestvuju grane gornjeg zubnog spleta i ogranci živaca -{n. nasopalatinus}- i -{n. palatinus major}-. U donjoj vilici se uključuju donji zubni splet i grane -{n. buccalis, n. mentalis}- i -{n. lingualis}- (koji inerviše čitavu unutrašnju stranu desni donje vilice.[4]

Upala desni[uredi - уреди]

Među najrasprostanjenijim bolestima savremenog čoveka su karijes i parodontopatija. Bolesti parodonta su često spore i neprimetne, a prvi simptomi se odnose na upalu zubnog mesa (gingivitis). Gingivitis nastaje kao posledica loše oralne higijene, taloženja zubnog plaka i drugih mekih naslaga, zubnog kamenca i sl. Takođe može da se javi u trudnoći, menopauzi, za vreme puberteta, kao posledica anemije i šećerne bolesti i kao nuspojava upotrebe nekih medikamenata. Gingivitis se manifestuje otečenim desnima koje spontano ili na najmanji dodir krvare, promenom boje sluzokože (iz ružičaste u crvenu), bolom i dr.

Gingivitis se najčešće javlja u detinjstvu, periodu adolescencije i kod žena (usred hormonalnih varijacija u predmenstrualnom ciklusu i trudnoći).[6] To je reverzibilan proces, koji se uspešno leči uklanjanjem uzroka bolesti i sprovođenjem pravilnog režima oralne higijene. Ako je gingiva duže vreme otečena i upaljena, dolazi do recesije (povlačenja) desni, gubitka koštane mase (resorpcije), ogoljavanja vratova zuba i stvaranja „parodontalnih džepova“.[7] Dakle ima hroničan progresivan tok, koji se kod nelečenih slučajeva uglavnom završava potpunim gubitkom potpornih struktura zuba, njegovim klimanjem i gubitkom.[8]

Reference[uredi - уреди]

  1. Željko Martinović: Osnovi dentalne morfologije, II izdanje ("Službeni glasnik“ Beograd, 2000.) ISBN 86-7549-175-1
  2. Prof. dr Vjekoslav Duančić: „Osnove histologije čovjeka“ VIII izdanje ("Medicinska knjiga“ Beograd-Zagreb 1983.)
  3. Z. Anđelković, LJ. Somer, M. Perović, V. Avramović, LJ. Milenkova, N. Kostovska, A. Petrović: „Histološka građa organa“ ("Bonafides“ Niš 2001) ISBN 86-7434-003-2
  4. 4.0 4.1 Dr Slavoljub V. Jovanović, dr Nadežda A. Jeličić: „Anatomija čoveka – glava i vrat“ ("Savremena administracija“ Beograd 2000.) ISBN 86-387-0604-9
  5. Susan Standring, ur. (2009) [1858]. Gray's anatomy: The Anatomical Basis of Clinical Practice, Expert Consult. illustrated by Richard E. M. Moore (40 izd.). Churchill Livingstone. ISBN 978-0-443-06684-9. http://www.graysanatomyonline.com/. 
  6. Redovno skidajte zubni kamenac, Pristupljeno 14. 8. 2007.
  7. Parodontološki tretmani, Pristupljeno 14. 8. 2007.
  8. Paradentoza, Pristupljeno 14. 8. 2007.

Spoljašnje veze[uredi - уреди]