Dejan Bodiroga

Izvor: Wikipedia
Dejan Bodiroga

Dejan Bodiroga
Rođen/a 2. mart 1973. (1973-03-02) (dob: 41)
Zrenjanin

Dejan Bodiroga (rođen 2. 3. 1973. u Zrenjaninu) je srpski košarkaš. Mnogi ljubitelji košarke ga smatraju najboljim igračem koji nikada nije igrao u -{NBA}- ligi. Sa reprezentacijom Jugoslavije Bodiroga je osvojio srebro na Olimpijskim igrama 1996., dva Svetska prvenstva i 3 Evropska prvenstva. Dejan Bodiroga je poznat je zbog liderstva, košarkaške inteligencije i sposobnosti da igra na svim pozicijama.

Član je humanitarne organizacije Grupa 7.

Biografija[uredi - уреди]

Olimpijski zapisi
Košarka
Srebro 1996. Atlanta Jugoslavija

Rane godine[uredi - уреди]

Dejan Bodiroga je rođen 2. 3. 1973. u porodici Vase i Milke Bodiroge. U početku je trenirao fudbal, a košarkom je počeo da se bavi sa 13 godina u košarkaškom klubu Mašinac (Servo Mihalj) pod nadzorom trenera Radeta Prvulova. U prvi tim Mašinca ga je sa 15 godina uveo Miodrag Nikolić, bivši košarkaš OKK Beograda i jugoslovenski reprezentativac.

Zadar[uredi - уреди]

Bodirogina profesionalna karijera je započela kada ga je, sa 17 godina, primetio Krešimir Ćosić na kampu u Puli. Ćosić je ubedio Bodiroginu porodicu da dozvole njihovom sinu da 1989. pređe u KK Zadar. Za Zadar nije mogao da igra prve sezone zbog nerešenog statusa sa Vojvodinom, sa kojom je navodno potpisao ugovor. U Zadru je trenirao dva puta dnevno pod palicom Josipa Grdovića, trenera juniorskog tima. Režim treninga se sastojao od jutarnjeg tročasovnog (od 7 do 10) i četvoročasovnog večernjeg treninga (od 8 uveče do ponoći). U to vreme se prvi put pojavio u mlađim selekcijama Jugoslavije. Bio je najmlađi igrač juniorske reprezetnacije koja je osvojila peto mesto na Evropskom prvenstvu u Gronigemu. Ovde je zbog godina malo igrao, ali je Svetskom juniorskom prvenstvu 1991. u Edmontonu bio najkorisniji igrač prvenstva. Jugoslavija je u utakmici za treće mesto poražena od Argentine. 4. jula iste godine je debitovao u porazu seniorske reprezentacije od Španije na Mediteranskim igrama u Atini.

Bodirogina karijera u Zadru je došlao do preuranjenog kraja kada je izbio rat u Hrvatskoj. Život u Zadru je postojao nepovoljan za Bodirogu, pa je njegov mentor Ćosić (koji je u to vreme trenirao AEK) organizovao probe u AEK-u i Olimpijakosu. Oba kluba su nudila Bodirogi ugovor pod uslovom da uzme grčko državljanstvo, ali je Bodiroga odbio. Ćosić je onda procenio da je za njega najbolja sredina Trst, čiji je košarkaški tim, u kom su radili Bogdan Tanjević i Aleksandar Nikolić i kog je finansijski podržavao Stefanel, ušao u prvu ligu.

Trst[uredi - уреди]

Bodiroga nije mogao da igra u početku za Stefanel, jer su mesta za strance popunili Leri Midlton i Silvester Grej. Sportski list Gazeta delo sport ga je krajem 1992. svrstao na 15. mesto liste najboljih igrača Evrope, zajedno sa Slovencem Juretom Zdovcem.

Već u svojoj prvoj profesionalnoj sezoni imao je prosek od 21,2 poena. Prvu briljantnu partiju odigrao je 10. januara 1993. kada je u meču protiv Benetona 93:77 postigao 32 poena. 1. marta 1993. Stefanel je u Trstu savladao ekipu Panasonika sa 90:89, a on je postigao 51 poen. Bodiroga je predvodio Trst do plej-ofa iz kog ih je izbacio Kantu.

Dejan Bodiroga je imao još jednu odličnu sezonu u Trstu, a ovog puta je Trst stigao do polufinala u kom ih je sa 3-0 savladao Skavolini iz Pezara predvođen Karltonom Majersom. Krajem 1993, na Božićnom turniru u Madridu, proglašen je za najboljeg igrača, a Stefanel je zauzeo treće mesto. Realu je dao 31 poen, reprezentaciji Brazila i Estudijantesu po 21. Trst je stigao i do finala Kupa Radivoja Koraća u kome je poražen od solunskog PAOK-a u kome su igrali Zoran Savić, Volter Beri i Bane Prelević. Sa ovim se završava Bodirogina karijera u gradu Trst, pošto je ekipa izgubila podršku Stefanela, koji je postao sponzor Olimpije, zbog čega su trener Tanjević i većina igrača Trsta (Gregor Fućka, Alesandro De Pol, Fernando Đentile) prešli u Milano.

Olimpija Milano[uredi - уреди]

Sezona 1994/1995 je išla dobro po Bodirogu. Olimpija je u evropskim takmičenjima stigla do finala Kupa Radivoja Koraća, u kom ih je savladala berlinska Alba Svetislava Pešića, koji će igrati veliku ulogu u kasnijoj Bodiroginoj karijeri. U prvenstvu Italije tim je stigao do polufinala, u kom su poraženi 3-2 od kasnijeg šampiona Baklera, za koji je tada igrao Predrag Danilović.

U leto 1995. Bodiroga sa reprezentacijom osvaja Evropsko prvenstvo u košarci 1995. u Atini u jednom od najuzbudljivijih finala u istoriji evropskih prvenstava protiv Litvanije, za koju su igrali Šarunas Marčuljonis, Arvidas Sabonis i Rimas Kurtinaitis. Istog leta Bodirogu su na draftu odabrali Sakramento Kingsi kao 51. pika u drugoj rundi.

Sledeće sezone Olimpija je osvojila Kup Italije, ali je opet put poražena u finalu Kupa Radivoja Koraća od turskog Efes Pilsena. U prvenstvu Italije Bodiroga je postizao prosečno 23,3 poena na 32 utakmice i doveo tim do plej-ofa. U polufinalu su se revanširali Bakleru 3-1, a u finalu je poražen Timsistem Saše Đorđevića, Karltona Majersa i Alesandra Frozinija.

Na Olimpijskim igrama 1996. u Atlanti Bodiroga je osvojio srebrnu medalju nakon što je Jugoslavija 30 minuta mučila Tim snova za koji su igrali Šakil O'Nil, Čarls Barkli, Skoti Pipen, Hakim Olajdžuon, Dejvid Robinson i drugi.

Real Madrid[uredi - уреди]

Bodiroga je u leto 1996. prešao u madridski Real koji je tada trenirao Željko Obradović za milion dolara po sezoni. Sa Realom je stigao do finala plej-ofa, ali je Real izgubio u petoj utakmici od svog večitog rivala Barselone, za koji su igrali Đorđević i Arturas Karnišovas. Real je morao da se zadovolji osvajanjem evropskog Kupa pobednika kupova.

Sa reprezentacijom Bodiroga je odbranio zlato na Evropskom prvenstvu 1997. u Barseloni.

Sledeće sezone Real je napustio Željko Obradović i prešao u Beneton. Plej-of se za Bodirogu završio jednu rundu ranije pošto je Real u polufinalu ispao od TDK Manrese. Dejan Bodiroga je proglašen za najkorisnijeg igrača lige u sezoni 1997/1998.

Na Svetskom prvenstvu 1998. u Atini. Bodiroga je osvojio zlatnu medalju. U polufinalnoj utakmici protiv Grčke Bodiroga je igrao pod inekcijama i postigao je 30 poena. U finalu je poražena Rusija 64:62, Bodiroga je proglašen za najkorisnijeg igrača prvenstva, a krajem godine za najboljeg sportistu Jugoslavije i najboljeg košarkaša Evrope za 1998.

Panatinaikos[uredi - уреди]

U leto iste godine Bodiroga je potpisao za grčki Panatinaikos, koji je te sezone osvojio nacionalno prvenstvo nakon 14 godina čekanja, a predsednik tima Pavlos Janakopulos je stvarao tim koji bi bio sposoban da osvoji Evroliga. Bodiroga je bio poslednji deo slagalice koja je već uključivala Dina Rađu, Fragiskosa Alvertisa i trenera Slobodana Subotića. Panatinaikos je uspeo da odbrani prvenstvo, ali nije uspeo da osvoji Evroligu, ali je Dejan Bodiroga proglašen za najboljeg igrača grčkog prvenstva.

Na Evropskom prvenstvu u košarci 1999. u Francuskoj, Jugoslavija je osvojila bronzanu medalju, izgubivši u polufinalu od Italije 71:62. Bodiroga je zbog povreda nekoliko igrača igrao plejmejkera veliki deo prvenstva.

Sledeće sezone Panatinaikos, pojačan novim trenerom Željkom Obradovićem i Željkom Rebračom je osvojio prvenstvo Grčke i Evroligu, savladavši u finalu izraelski Makabi Tel Aviv, dok je Bodiroga ponovo uzeo titulu najboljeg igrača grčkog prvenstva.

Na Olimpijskim igrama 2000. u Sidneju je izostao uspeh, pošto je Jugoslavija zauzela šesto mesto.

U junu 2001. osvojio je treću uzastopnu titulu prvaka Grčke. U sezoni 2000/01 bio je i najprecizniji igrač prvenstva Grčke za dva poena (64,2 %).

Uoči Evropskog prvenstva 2001. u Istambulu Dejan Bodiroga je izabran za kapitena reprezentacije Jugoslavije. Na ovom prvenstvu je odigrao svoj 100. meč za nacionalni tim protiv Estonije (86:73). Reprezentacija predvođena selektorom Svetislavom Pešićem je ponovo postala prvak Evrope, savladavši u finalu domaćina Tursku sa 78:69.

Sledeće sezone Panatinaikos je ponovo osvojio Evroligu.

Najveći uspeh u Bodiroginoj karijeri je zlatna medalja na Svetskog prvenstva 2002. u Indijanapolisu. U finalu je Argentina vodila sa 74:66, dva minuta i 17 sekundi pre kraja, a Bodiroga je sam doneo produžetak, postigavši svih devet poena za Jugoslaviju poslednja dva minuta.

Te godine dobio je tri MVP priznanja: za finale Svetskog prvenstva, za TOP 16 Evrolige, za finalni turnir Evrolige. Kao najbolji igrač sveta mimo -{NBA}- prešao je tog leta u Barselonu.

Barselona[uredi - уреди]

Već u prvoj sezoni u Barseloni, opet pod palicom Svetislava Pešića, je osvojio triplu krunu: prvenstvo i kup Španije i titula prvaka Evrope na fajnal-foru u Barseloni. U roku od tri meseca poneo je dva trofeja za najkorisnijeg igrača: na finalnim turnirima Kupa Kralja i Evrolige.

13. 7. 2003. se oženio Ivanom Medić. Bodiroga nije igrao za reprezentaciju te godine na Evropskom prvenstvu 2003. u Švedskoj, koja je te godine bila šesta. Leto 2003. je bilo prvo leto od 1995. da Bodiroga nije bio u reprezentaciji.

Barselona je 2004. odbranila titulu prvaka Španije, ali ne i Evrope. Dejan je proglašen za najboljeg igrača španske lige i uvršten je u idealnu petorku Evrolige.

Iste godine je sa reprezentacijom doživeo svoj najveći neuspeh - 11. mesto na Olimpijskim igrama 2004. u Atini.

Lotomatika[uredi - уреди]

U leto 2005. Bodiroga se vratio u Italiju, ovaj put u Lotomatiku, opet kod Svetislava Pešića. Na Evropskom prvenstvu 2005. u Srbiji i Crnoj Gori, Bodiroga se oprostio od reprezentacije, nakon poraza 74:71 od Francuske u četvrtfinalu.

Lotomatika je te sezone ispala u osmini finala ULEB kupa, tesno izgubila u finalu Kupa Italije od Napolija i završila na šestom mestu u prvenstvu Italije. Bodiroga je regularni deo sezone završio sa prosekom od 15,7 poena po utakmici.

U prvom kolu plej-ofu Lotomatika se suočila sa favorizovanom Sijenom. Nakon poraza u prvoj utakmici, Virtus je pobedio u sledeće tri utakmice, a Bodiroga je na svakoj utakmici postizao najviše poena za svoj tim.

Nakon poraza u polufinalu prvenstva Italije od Montepaskija, Bodiroga je okončao karijeru.

Vanjske veze[uredi - уреди]