Deep Purple

Izvor: Wikipedia
{{{ime}}}
Deep Purple in 2004.jpg
Podaci
Žanr Hard rok, heavy metal, blues rock, progresivni rock, psihodelični rock
Diskografija
Abandon
(1998.)
Bananas
(2003.)
Rapture of the Deep
(2005.)

Diparpl (eng. Deep Purple) je engleska hard rok grupa. Smatraju se pionirima i rodonačelnicima žanra hevi metal, zajedno sa grupama Led cepelin i Blek sabat, iako grupa sebe nikad nije smatrala pravim i autentičnim hevi metal bendom. Grupa je dobila ime po istoimenoj pesmi Pitera de Rouza, a do danas je prodala preko sto miliona albuma. Najpoznatija im je pesma Smoke on the Water sa albuma Machine Head.

Grupa je prošla kroz mnoge postave, osmogodišnju pauzu u radu i dva ponovna okupljanja. Njihova druga, i komercijalno najuspešnija postava je bila: Jan Gilan, Riči Blekmur, Džon Lord, Rodžer Glover i Jan Pejs. Jan Pejs je jedini član benda od samog početka.

Istorija[uredi - уреди]

Okupljanje (1967—1968)[uredi - уреди]

Godine 1967. na predlog Krisa Kertisa, bivšeg bubnjara grupe Serčers, u grupu koju je on nazvao „Raunbdabauts“ (na srpskom „Vrteška“) su se uključili Jon Lord, na Hemond orguljama, Riči Blekmur kao glavna gitara, na bas gitari Nik Simper, pevač Rod Evans i na bubnjevima Jan Pejs iz grupe Mejz (eng. Maze). Kasnije su promenili naziv u Dip Perpl, na predlog Ričija Blekmura.

Broom icon.svg Ovom članku ili jednom njegovom delu je potrebno sređivanje da bi se dobio kvalitetniji članak. Sređivanje podrazumeva dodavanje interviki-veza, kategorizaciju, unutrašnje povezivanje, razlamanje teksta i slična uređivanja, kako bi se dobio karakter pravog Vikipedijinog članka.
Pogledajte kako se menja strana za pomoć, ili stranu za razgovor. Uklonite ovaj template kada završite.

=== Proboj (1968—1970) ===

U oktobru 1968. grupa je postigla uspeh sa obradom pesme „Hush“, koja je dostigla 4# mesto na top listama u Sjedinjenim Državama. Pesma je bila uzeta sa njihovog debi albuma Shades of Deep Purple, i pozvali su ih da budu podrška grupi Krim na njihovoj oproštajnoj turneji.

Njihov drugi album The Book of Taliesyn su izdali u Americi, da bi se poklopio sa njihovom turnejom, iako su ga izdali u rodnoj Britaniji tek posle godinu dana. Sledeće, 1969. godine su izdali treći album Deep Purple, na kom su se čuli i gudači i drveni duvački instrumenti u jednoj pesmi (April). Primećeno je nekoliko uticaja, pre svega grupe Vanilla Fudge i Lordovih klasičnih prethodnika Baha i Nikolaja Rimski-Korsakova.

Posle ova tri albuma i velikih turneja po SAD, njihova američka diskografska kuća Tetragrammaton je bankrotirala, ostavljajući grupu bez para i sa nesigrnom budućnošću. Vrativši se u Englesku 1969, snimili su singl "Emmaretta", nazvan po jednoj od glumica mjuzikla Hair, koju je Rod Evans pokušavao da zavede, pre nego što su on i Simper bili otpušteni iz benda.

Grupa je pronašla pevača Jana Gilana iz grupe Episode Six, koja je izdala nekoliko singlova, ali bez nekog većeg komercijalnog uspeha. Bubnjar Episode Six, Majk Andervud, stari Blekmurov drug je upoznao Gilana sa ostatkom grupe, a basista Rodžer Glover je ispomagao bend tokom nekoliko proba. Kada su ostali članovi grupe uspeli da ubede Glovera da se u potpunosti pridruži Dip Parplu, to je konačno uništilo Episode Six, zbog čega je Andervud dobio kompleks krvice koji je trajao gotovo deceniju, dok ga Gilan nije regrutovao za jedan od njegovih post-Parpl bendova.

Tako je nastala najpoznatija postava Dip Parpla, tzv. “ Druga Postava ”. Njihov prvi singl je bio "Hallelujah", koji se nije dobro pokazao.

Posle „Koncerta za grupu i orkestar“, trodelnog epskog dela, koje je komponovao Džon Lord, dobili su preko potreban publicitet. Koncert je izveden uživo u Rojal Albert Holu u decembru 1969., zajedno sa Kraljevskim filharmonijskim orkestrom, kojim je dirigovao Malkom Arnold. To je bila jedna od prvih saradnji rok grupe i orkestra.

Zanesen uspehom Jon Lord umalo nije napustio Deep Puple i vratio se prvoj ljubavi "klasičnoj muzici", ali uz nagovor ostalih članova benda on ostaje i sastav ubrzo snima antologisko i epohalno izdanje u kompletnoj rock istoriji.

Popularnost i raspad (1970—1976)[uredi - уреди]

Ubrzo posle koncerta sa orkestrom, bend je intezivno počeo sa turnejama i snimanjem albuma, i sledeće tri godine su imali malo odmora. Na prvom studijskom albumu tog perioda, Deep Purple in Rock (ime koje su namerno izabrali da bi se distancirali od klasično orijentisanog ranijeg albuma), imali su nekoliko glavnih koncertnih pesama, kao što su "Speed King", "Into The Fire" i "Child in Time". Takođe, bend je izdao singl "Black Night" koji je dostigao plasman u prvih deset u Britaniji. Blekmurovo i Lordovo mešanje gitare i orgulja, sa Gilanovim “vrištanjem”, postalo je prepoznatljivo rok fanovima u celoj Evropi.

Drugi album, mekši i progrsivniji od prethodnog, Fireball (Gilanov omiljeni), su izdali u leto 1971. Sa njega su pesme “Fireball” i “Strange Kind of Woman” (koja nije bila na ploči, ali je bila snimljena na sesijama) izdate kao singlovi.

Nekoliko nedelja posle Fireballa, grupa je već svirala pesme planirane za sledeći album. Jedna pesma (kasnije imenovana “Highway Star”) je nastala u autobusu, dok su išli na svirku u Portsmut, kao odgovor na pitanje jednog novinara „Kako pišete pesme?“. Tri meseca kasnije, otišli su u Švajcarsku da snime album Machine Head. Snimanje je trebalo da bude u mobilnoj jedinici za snimanje Rolingstonsa u kazinu u Montrou, ali je zbog požara koji je izbio za vreme svirke Frenka Zape i „Maders ov invenšon“ (Majke izuma) morali su da snimaju u hotelu Grand. Taj incident je poslužio članovima benda kao inspiracija za pesmu "Smoke on the Water".

Nastavljajući odakle su prethodna dva albuma stala, Machine Head je postao jedan od najpoznatijih albuma druge postave, sadržavajući pesme koje su postale koncertni hitovi (kao npr. "Highway Star", "Space Truckin'", "Lazy" i "Smoke on the Water"). Dip parpl je nastavio sa neprekidnim turnejama i snimanjem u tempu koji neće biti nadmašen sledećih trideset godina: Machine Head je bio njihov sedmi album za tri i po godine postojanja. U međuvremenu, grupa je imala četiri turneje po SAD u 1972, a u avgustu iste godine, posle turneje po Japanu izdali su uživo album Made in Japan. Iako je taj album bio prvobitno namenjen japanskom tržištu, njegovo svetsko izdanje je odmah postalo hit. Made in Japan je i danas jedan od najpopularnijih i najprodavanijih uživo albuma.

Klasična postava „Br. 2“ je nastavila sa radom i izdala još i album Who Do We Think We Are (1973), sa hit pesmom "Woman from Tokyo", ali su unutrašnje tenzije i iscrpljenost uzimali sve većeg maha. Loši odnosi su kulminirali kad je Jan Gilan napustio grupu posle druge japanske turneje u leto 1973, dok je Rodžer Glover bio primoran da istupi zajedno sa njim. Njihova zamena su bili nepoznati pevač iz severo-istočne Engleske, Dejvid Kaverdejl, i basista i drugi vokal Glen Hjuz. Ova nova postava je nastavila sa radom i uskoro 1974. izdala tvrđi rok album Burn, još jedno veoma uspešno izdanje koje je sledila svetska turneja. Hjuz i Koverdejl su dodali vokalne harmonije i fanki zvuk bendu, što je postalo očiglednije u sledećem albumu Stormbringer, izdatom krajem godine. Tom prilikom su gostovali i u Beogradu.Ipak, Blekmur je izrazio nezadovoljstvo albumom, i napustio bend u proleće 1975. da oformi svoj bend Rainbow, sa Ronijem Džejmsom Dijom iz benda Elf.

S Blekmurovim odlaskom, bend je morao da popuni jednu od najvećih praznina u svojoj istoriji. Uprkos tome, nezamenljivog “Čoveka u Crnom” je zamenio američki gitarista Tomi Bolin.

Kao rezultat saradnje javio se album Come Taste the Band u oktobru 1975. Uprkos različitim ocenama, izvesno je da je ovaj album doneo ekstremniji fank zvuk u hard rok.

Samostalni projekti članova benda (1976—1984)[uredi - уреди]

Ponovna okupljanja i raspadi (1984—1994)[uredi - уреди]

Oživljavanje sa Stivom Morsom (od 1994. do danas)[uredi - уреди]

Naslov[uredi - уреди]

Diskografija[uredi - уреди]

Studijski albumi[uredi - уреди]

  1. Shades of Deep Purple, septembar 1968., rang #54 na američkim top listama (US)
  2. The Book of Taliesyn, decembar 1969., #162 US
  3. Deep Purple, septembar 1970., rang #1 na britanskim top listama (UK), #14 US/ US: Gold
  4. In Rock, juli 1971., #1 UK, #32 US/ US: Gold
  5. Fireball, maj 1972., #1 UK, #7 US/ US: 2x Platinum
  6. Machine Head, januar 1973. , #1 UK, #15 US/ US: Gold
  7. Who Do We Think We Are, februar 1974, #3 UK, #9 US/ US: Gold
  8. Burn, decembar 1974., #6 UK, #20 US/ US: Gold
  9. Stormbringer, oktobar 1975., #19 UK, #43 US
  10. Come Taste the Band,
  11. Perfect Strangers, novembar 1984., #2 UK, #7 US/ US: Platinum
  12. The House of Blue Light, januar 1987., #6 UK, #34 US
  13. Slaves & Masters, oktobar 1990., #45 UK, #87 US
  14. The Battle Rages On, juli 1993., #192 US
  15. Purpendicular, maj 1996., #58 UK
  16. Abandon, maj 1998., #76 UK
  17. Bananas, avgust 2003.
  18. Rapture of the Deep, oktobar 2005., #42 UK

Uživo albumi[uredi - уреди]

  1. Concerto For Group And Orchestra, Harvest Records, 1969
  2. Made In Japan, EMI, 1972
  3. Made In Europe, EMI, 1975
  4. Nobody's Perfect, 1988
  5. Come Hell Or High Water, 1994
  6. Live At The Olympia '96, 1997
  7. Total Abandon: Live In Australia, 1999
  8. Live At The Royal Albert Hall, 1999
  9. Live At The Rotterdam Ahoy, 2000

Vanjske veze[uredi - уреди]


Eighth notes and rest.png Nedovršeni članak Deep Purple koji govori o muzici je u začetku. Dopunite ga prema pravilima Wikipedije.