Claude Bernard

Izvor: Wikipedia
Klod Bernar
Klod Bernar
Rođenje 12. jul 1813.
Sen Žilijen
Smrt 10. februar 1878.
Pariz
Polje Fiziologija
Poznat po Eksperimentalnoj medicinskoj fiziologiji

Klod Bernar (fr. Claude Bernard; 12. jul 1813. — 10. februar 1878.) je bio francuski fiziolog i lekar koji se bavio istraživanjem sekrecije (izlučivanja) organa za varenje, ulogom jetre u metabolizmu glikogena, dejstva ugljen monoksida i kurarea na žive organizme, poremećaja u organizu kod dijabetesa itd. Sva svoja istraživanja zasnivao je na primeni metoda eksperimentalne medicinske fiziologije. Poznat je i po Klod Bernar-Horneovom sindromu. Radio je na Sorboni i u Nacionalnom muzeju za istoriju prirode Francuske, (fr. Muséum d’Histoire Naturelle). Na njegov rad uticao je Artur de Bretanj. Smatra se i osnivačem eksperimentalne medicinske fiziologije.[1]

Život[uredi - уреди]

Klod Bernar je rođen 12. jula 1813. u malom selu Sen Žilijen. Njegov otac je bio proizvođač vina. Prvo obrazovanje Bernar dobija u školi jezuita u Vilafrešu a zatim u Kraljevskom koledžu u Tuaseju. Sa 16 godina odlazi u Lion, gde obavlja dužnosti pomoćnika a nešto kasnije i asistenta u apoteci »MILET«, vlasnika Louis-Joseph-Marie (MILLET). Kao apotekarski pomoćnik on sve slobodno vreme posvećuje pisanju sastava, vodvilja i komedija, a početni uspesi koje je imao usmeravaju ga na pisanje drame i pet proznih dela. Sa pisanim preporukama od svog poslodavca, za čuvenog kritičare tog vremena Sen-Mark Girardena (fr. Saint-Marc GIRARDIN) i bibliotekara Luja Filipa (fr. Louis Philipe), stiže u Pariz. Njegova književna dela nisu dobro prihvaćene u pozorištu i na savet Girardena upisuje Medicinski fakultet u Parizu:

Wikicitati „Vi ste dosta napredovali u apoteci, držite se medicine a literaturu koristite za sate dokolice. Saint-Marc GIRARDIN
()

Klod Bernar je diplomirao na studijama medicine 1843. ali se nerado bavio bolesnicima već pokazuje interosavanje za laboratorijski rad i istraživanja u fiziologiji. Između 1840. i 1850., imao je priliku da postane istraživač na institutu za fiziologiju zajedno sa Fiziologom Fransoa Magendieom. Godine 1847. imenovan je za zamenika Fransoa Magendiea kao profesor za eksperimentalnu medicinu, a 1848. postaje prvi predsednik Društva za biologiju u znak priznanje za njegovo otkriće digestivne funkcije pankreasa. Kod svojih studenata nastojao da razvije istraživački duh i potrebu za stalni rad na novim idejama u nauci. Megandie mu je jednom prilikom odao priznanje rečima:

Wikicitati „Moja stolica na Francuskom Koledžu je Vaša, ja znam da sa Vama ona neće pasti na kolevku. François MAGENDIE
()

Godine 1845. oženio je Bernar Fransoa Mari a njen miraz mu je pomogao da nastavi finansiranje svojih eksperimenata. Bernar je svoju karijeru najviše posvetio fiziologiji. Bio je profesor na Francuskom Koledžu Sorbona, a zatim u Nacionalnom muzeju za istoriju prirode (Francuske). Muzej je na njegove primedbe i molbe, (zbog loše opremnjenosti ustanove za istraživanja) Luj Napoleon opremio kako bi Klod Bernaru omogućio dalja istraživanja.

Dela[uredi - уреди]

Klod Bernar je u toku svojih istraživanja mnogo primenjivao metodu eksperimentalnog rada i otkrio je;

Njegovo istraživanje u oblasti indukcije dijabetesa putem injekcije kroz pod lobanje u oblast 4. komore, bila su značajna za istraživanja vezana za njegovu hipotezu o uticaju psihičkih i nervnih činilaca na lučenje sokova za varenje i nastanak dijabetesa. Kasnije se ispostavilo da tolerancija na glukoze nije održiva, što je bio rezultat oslobađanje adrenalina usled stimulacije simpatičkog nervnog sistema

Bernar izoluje glikogen iz jetre (1857.), otkriva specifičnosti dejstva Kurarea na pojavu paralize neuro-mišićnih završetaka (1856.) i dokazuje da ugljen-monoksid blokira disanje u eritrocitama, i pomera krivu zasićenja hemoglobina ulevo 1857.).

Klod Bernar daje i osnovne postavke homeostaze (mehanizma uspostavljanja narušenog sklada u organizmu) oko 1860. i ulogu vegetativnog nervnog sistema u njenoj regulaciji.

Klod Bernar se smatra jednim od glavnih inicijatora eksperimentalnog pristupa u istraživanjima: Hipotetičko-deduktivnom pristupu posmatranja pojava kroz; posmatranje - hipotezu - eksperiment - rezultate - tumačenje – zaključak. Zato je Bernar zaslužan i za razvoj eksperimentalne medicine jer je dokazao da se tek nakon eksperimentalnih ispitivanja mogu proveriti posledice hipoteze.

Njegovo glavno delo je "Uvod u studije eksperimentalne medicine", koje je objavljeno u 25 izdanja, a prevedeno je i na mnoge jezike sveta.

Priznanja[uredi - уреди]

Mendeleev Copley medal.jpg

Za svoj rad i zasluge u nauci Bernar je izabran za člana Senata Francuske 1865., zatim i za člana Francuske akademije nauka 1868. Za svoje zasluge u nauci dobitnik je Koplijeve medalje [2] 1876. Bernar je bio i član Kraljevskog društva od 1864. Njemu u čast Univerzitet u Lionu nosi njegovo ime.

Literatura[uredi - уреди]

  1. Claude Bernard », dans Marie-Nicolas Bouillet et Alexis Chassang, Dictionnaire universel d’histoire et de géographie, 1878
  2. Koplijeva medalja (731)Preuzeto;01. oktobra 2009.((en))
  • Robert Clarke, Claude Bernard et la médecine expérimentale, Paris, Éditions Seghers, 1961
  • Alain Prochiantz, Claude Bernard : La Révolution physiologique, ISBN 2130429092
  • Pierre Lamy, L'Introduction à l'étude de la médecine expérimentale, le naturalisme et le positivisme, 1928
  • Pierre Debray-Ritzen (1992). Claude Bernard ou un nouvel état de l'humaine raison. Albin Michel (Paris) : 235 p. ISBN 2-226-05896-6.
  • Mirko Grmek, "Le legs de Claude Bernard", Fayard, 1997.

Vanjske veze[uredi - уреди]