Borba za investituru

Izvor: Wikipedia
Henrik IV i Grgur VII u Kanosi, slika Karla Emanuela

Borba za investituru je najznačajniji konflikt između sekularne i crkvene vlasti u srednjovekovnoj Evropi. Počeo je u 11. veku kao spor između cara Svetog rimskog carstva i pape Grgura VII oko toga ko kontroliše postavljanje (investitura) viših sveštenika (biskupa). Taj spor dovodi do gotovo 50 godina građanskog rata u Nemačkoj u kome pobeđuju velike vojvode i opati, a Nemačko carstvo se raspada i ne oporavlja se do ujedinjenja Nemačke u 19. veku.

Poreklo[uredi - уреди]

Pre borbe za investituru, postavljanje biskupa je samo teoretski bio zadatak Crkve, ali u praksi su ih postavljale sekularne vlasti (carevi, kraljevi i vojvode). Sa biskupskom ili opatskom službom dolazilo je dosta zemlje i bogatstva, tako da su se crkveni položaji često kupovali, iako je to bio greh. Prodaja crkvenih položaja postaje značajan izvor prihoda sekularnih vladara. Osim toga biskupi su bili zbog svoje pismenosti deo sekularnih vlada. Vladaru je bilo veoma korisno da na položaj dovede biskupa ili opata koji će biti odan.

Pored svega ostalog car Svetog rimskog carstva imao je mogućnost da postavlja papu, a papa je postavljao i krunisao cara Svetog rimskog carstva.

Gregorijanska reforma[uredi - уреди]

Papa Grgur VII

Kriza je započela kada je jedna grupa biskupa, predložila da se sprovede „gregorijanska reforma crkve“. Osnovni razlog reforme je prodaja crkvenih položaja. Zato je predloženo da crkva postavlja sveštenike. Gregorijanski reformisti su znali da to neće moći izvesti, dok god car može postavljati papu. Prvi korak je zato bio da car ne postavlja papu.

Šansa se pokazala, kad je na vlast došao 1050-ih car Henrik IV. Pošto je car bio još dete reformatori proglašavaju 1059. na crkvenom koncilu u Rimu da sekularni vladari neće više birati pape. U tu svrhu su formirali kolegijum kardinala, koji bira papu. Taj način biranja papa se održao do danas. Kad je Rim uspio da kontroliše izbor pape, krenuo je na ukidanje prava vladara na investituru ostalih sveštenika.

Henrik IV smenjuje papu[uredi - уреди]

Papa Grgur VII je 1075. tvrdio da je Rimska crkva osnovana od boga i da je papska vlast univerzalna i da jedino papa može postavljati biskupe i sveštenike. To je bio otklon od srednjovekovne ravnoteže snaga i Grgur VII po tome eliminiše investituru, po kojoj je božanski postavljeni monarh imao pravo da postavlja prelate, koji bi opet imali i sekularnu i duhovnu moć. Kada je Henrik IV prestao biti dete, poslao je Grguru VII pismo, kojim smenjuje papu i saziva izbor novog pape.

Grgur VII ekskomunicira Henrika IV[uredi - уреди]

Grgur VII odgovara 1076. pismom, kojim ekskomunicira kralja i svrgava ga kao kralja i cara. To je bilo prvi put da je car svrgnut od 4. veka. Faktički i papa i car su jedan drugog svrgli. Nemačka aristokratija je bila sretna da čuje da je car svrgnut. Oni su koristili religiju kao pokriće za nastavak pobune, koja je ranije započela. Aristokratija je prigrabila carska ovlašćenja, pa je počela polagati pravo vlasti nad seljacima i posedima. Gradili su zamkove, tamo gde je pre bilo zabranjeno i gradili su lokalne feude da bi se odvojili od carstva.

Datoteka:Canossa-gate.jpg
Henrik IV i njegovi pratioci na vratima Kanose

Put u Kanosu[uredi - уреди]

Henrik IV je bio suočen sa pobunama, pa mu nije preostalo ništa drugo nego da se izvini papi. Pokajnički putuje u Kanosu 1077. i tu se izvinjava papi. Kao dokaz da se kaje za svoje grehe došao je bos usred zime i u košulji od grube oštre dlake. Grgur VII mu oprašta i skida ekskomunikaciju sa njega. Ali nemačke aristokrate ne prestaju sa pobunom. Izabrali su rivalskog kralja Rudolfa Rajnfeldskog.

Henrik IV ponovo pokušava smeniti papu[uredi - уреди]

Henrik ubija 1081. Rudolfa i iste godine napada Rim sa ciljem nasilne smene Grgura VII i postavljanja novog pape. Grgur VII je pozvao u pomoć svoje prijatelje Normane, koji su bili u južnoj Italiji. Normani su spasili papu od Nemaca. Normani su pri tome opljačkali Rim, pa su građani Rima ustali protiv pape Grgura VII. Grgur je pobegao južno Normanima i ubrzo je umro.

Sukob oko investiture se nastavio još nekoliko decenija i svaki sledeći papa je nastojao da potakne pobunu u Nemačkoj protiv Henrika. Henrika IV je 1106. nasledio sin Henrik V, koji je nastavio sa sukobom oko investiture.

Sukob oko investiture u Engleskoj (1103—1107)[uredi - уреди]

Vilijam Osvajač je prihvatio blagoslov Grgura VII kad je izvršio invaziju Engleske. Međutim Vilijam Osvajač odbija papin zahtev da dođe u Rim i da prihvati takozvani dokument „Donacija Konstantina“, po kojima bi papa imao puna prava postavljanja, a ne kraljevi.

Biskupi i opati Engleske ostali su lojalni Vilijemu Osvajaču, iako je papa 1075. tvrdio da samo papa postavlja biskupe. Tokom vlasti Henrika I bilo je dosta prepirki između Rima i Vestminstera, pa nadbiskup Anselmo Kenterberijski podnosi ostavku i povlači se u manastir. Bio je ekskomuniciran Henrikov ključni savetnik, ali papa se nije usuđivao da ekskomunicira Vilijema Osvajača. Papi je bila potrebna engleska podrška tokom problema sa Henrikom IV. Osim toga i za krstaški rat bila je potrebna engleska podrška.

Kompromisni Londonski konkordat (1107)[uredi - уреди]

U Engleskoj je postignut kompromis, zvan Londonski konkordat 1107, koji je kasnije poslužio kao uzor za Vormski konkordat u Nemačkoj. U Engleskoj su se razlikovali sekularne i duhovne moći visokih sveštenika. Engleski kralj je predao papi pravo postavljanja biskupa i opata, ali zadržao je pravo da se biskupi njemu zakunu kao sekularni vazali, jer su posedovali zemlju, koju im je kralj udelio.

Konkordat iz Vormsa[uredi - уреди]

Glavni članak: Wormski konkordat

Posle 50 godina rata sklopljen je kompromis 23. septembra 1122, poznat kao konkordat iz Vormsa. Dogovoreno je da se ukine investitura, tj da kraljevi ne postavljaju biskupe. Međutim sekularni vladari su zadržali neslužbeni bitan uticaj na proces postavljanja.

Značaj[uredi - уреди]

Pre sukoba za investituru Nemačka je bila vrlo moćno i ujedinjeno kraljevstvo. Tokom 50 godina rata smanjila se moć Nemačke, a proces raspada je uzeo maha. Lokalno plemstvo je povećalo svoja prava na račun seljaka, pa se povećalo kmetstvo. Povećali su se lokalni porezi i dažbine, a kralj je dobijao sve manje. Sudstvo je postalo lokalizovano i nije odgovaralo kraljevskom autoritetu. Smanjenje carskih moći je držalo podeljenu Nemačku sve do 19. veka.

Pape su dobile mnogo veću moć. Međutim sukob se nije time okončao. Ponovo će izbiti sukobi papa i svetih rimskih careva, sve dok Italija ne bude izgubljena za Sveto rimsko carstvo.