Bonnotova banda

Izvor: Wikipedia
Karikatura Bonnotove bande

Bonnotova banda (francuski: La Bande à Bonnot) je francuska anarhistička grupa koja je delovala u Francuskoj i u Belgiji 1911-1912 godine. Sastojao se od ljudi koji su spadali u ilegalistički milje. Gang je koristio najnoviju tehnologiju (uključujući automobile i brzometne puške) koje francuska policija tada još nije imala.

Štampa ih je nazivala "auto banditi" ali je preovladao naziv "Bonnotova banda", nakon što je Jules Bonnot dao intervju u kancelarijama dnevnog lista "Petit Parisien".

Članovi[uredi - уреди]

Dio serije članaka o filozofiji na temu

Anarhizam

Anarchy-symbol.svg

Članovi ovog ganga su uglavnom bili ljudi okupljeni oko anarho-individualističkog magazina l'Anarchie. Grupa je osnovana od strane Octavea Garniera, Raymonda Callemina i Renev Valeta. Garnier je došao na ideju da koriste automobile tokom svojih akcija. Jules Bonnot im se priključio decembra 1911.

Pomagači su bili David Belonie (hemičar), Marius Medge (antimilitarista), Antoine Gauzy, Pierre Jourdan, Charles Reinart, Victor Kibalchich, Godorowski (ruski izbeglica), Henriette Maîtrejean i Berbe Leclech.

Grupa je imala političku i socijalnu perspektivu koja je bila pod uticajem Bakunjina, Prudona, Štirnera i Ničea. Ideje Bonnotove bande su bile slična idejama anarhiste Ravachola.

Akcije[uredi - уреди]

Njihova prva akcija je bila konfiskacija novca koji je prevozila banka Société Générale, 21.decembra 1911. Pobegli su automobilom koji su ukrali nedelju dana ranije. Akciju su izveli Bonnot, Octave Garnier, Eugène Dieudonné and Raymond Callemin i podelili su na ravnopravne delove plen od 5126 Franaka. Ova akcija je prva pljačka u istoriji kriminala u kojoj se koristio automobil za bekstvo, decenijama prije nego što su to prakticirali mnogo poznatiji američki kriminalci kao Dillinger i Bonnie i Clyde.

28.decembra 1911 je bila njihova sledeća akcija. Upali su u prodavnicu oružja u centru Pariza i pokupili naoružanje. 2.januara 1912 su ušli u kuću bogataša M. Moreaua, ubili njega i sobaricu te uzeli oko 30.000 franaka.

Francuska Surete Nationale je zbog toga pokrenula široku istragu. Tom prilikom je uhapšen jedan od članove grupe, na osnovu toga što je bio ranije registriran kao anarhist. Banda je zbog toga otišla u Belgiju gde je prodala automobil i pokušali da oteti drugi. Pritom su ubili jednog policajca.

Nakon toga su nastavili sa pljačkama i krađama automobila, pri čemu su ubili još dva policajaca. Pošto automobila još tada nije bilo na ulicama, otimali su ih od bogatih ljudi ili uzimali iz garaža.

Do marta 1912. policija je već pohapsila mnoge simpatizere i jatake banda, te je znala ko je sve član bande i kako izgleda. Marta 1912, Garnier je, usprkos toga, poslao podsmešljivo pismo policiji sa svojim otiscima prstiju ali francuska policija tada još nije koristila otiske prstiju.

25.marta gang je ukraop Dion-Bouton automobil u šumama južnog Pariza i pri čemu je vozač ubijen hicem u srce. Tim automobilom su otišli u severni deo Pariza i opljčkali lokalnu filijalu banke Société Générale, pri čemu su ubijena tri blagajnika. Pobegli su automobilom, dok su ih dva policajca bezuspešno pokušali uhvatiti - jedan na konju a drugi na biciklu.

Xavier Guichard, načelnik Surete, je aktivnosti bande shvatio kao lični izazov. Vodećo političari su policijski budžet podigli za 800.000 franke. Banke su se počele pripremati za nastavak pljački naoružavši blagajnike, a Société Générale je obećala nagradu od 100.000 franaka za informaciju koja bi vodila do hapšenja.

Hapšenja[uredi - уреди]

30. marta je policija uhapsila Andrea Soudyja na obali La Manchea, koji je pri tome izjavio da ga nije briga da li će umreti od tuberkuloze ili giljotine. 3.aprila je uhapšen i Édouard Carouy. Raymond Callemin je uhapšen 7.aprila, pri čemu je policija sprečila linčovanje od strane mase. Antoine Monnier je uhapšen u Parizu 24.aprila. Do kraja tog meseca, policija je uhapsila 28 članova i pomagača bande. Na slobodi su, međutim, još uvek bili Bonnot, Octave Garnier i René Valet.

24. aprila tri policajca su iznenadila Bonnota u stanu preprodavača ukradene robe, ali je on pri tome pucao, ubivši jednog i ranivši drugog, te potom pobegao preko krovova. Deo nagrade od 100.000 Franaka je kasnije dobila udovica ubijenog policajca.

28. aprila, policija je našla Bonnota u jednog kući u predgrađu Pariza, Choisy le Roi. Okružili su mesto sa 500 naoružanih policajaca, vojnika, vatrogasaca, vojnih inžinjera i privatnih vlasnika oružja. U podne, nakon sporadične međusobne vatre, pariski šef policije Lépines je poslao 3 policajca da postave dinamit ispod kuće. Eksplozija je uništila prednji deo kuće a Bonnot se krio u sredini uvijen u madrac. Pucao je i dalje na njih sve dok ga Lépines nije pogodio hicem u glavu. Nakon toga je policija ponovo morala da sprečava neke osobe u pokušaju linčovanja. Rekli su gomili da je Bonnot već mrtav i sahranili su ga na tajnom mestu bez javnosti.

14. maja Garnier i Valet su bili opkoljeni u pariškom predgrađu Nogent od strane 300 policajaca i žandara te 800 vojnika. Šef policije Xavier Guichard je neposredno vodio akciju hvatanja. Razmena vatre je bila jaka i u 2 sata ujutru Guichard je odlučio da digne mesto u vazduh. Garnier je umro u eksploziji, a Valet je nastavio da puca iako je bio ranjen.

Suđenje[uredi - уреди]

Suđenje je počelo 13.februara 1913 godine. Victor Serge je osuđen na 5 godina zatvora za pljačku. Svi ostali su osuđeni na smrt. Kasnije je kazna Eugène Dieudonnéu, Édouard Carouyu i Marius Metgeu preinačena u doživotni zatvor. Carouy je kasnije izvršio samoubistvo. Metge je poslat u kaznenu koloniju. Raymond Caillemin, Antoine Monnier i André Soudy su odbili da ulože molbu za pomilovanje te su pogubljeni giljotiranjem.

Nakon suđenja[uredi - уреди]

Nakon uništenja Bonnotove bande, francuske vlasti su nastojale slučaj iskoristiti kako bi pod parolom borbe protiv anarhističkog nasilja proširile represivne ovlasti policije. Pokrenute su stotine racija protiv poznatih anarhista i simpatizera anarhističke ideje. Iako Bonnotova banda nije uživala opštu podršku čak ni u anarhističkom miljeu Francuske, štampa je zahtevala da vlast slomi revolucionarne aktivnosti levičara.

Francuski anarho-komunisti su se javno distancirali od takvog ilegalističkog i "anarho-individualističkog" delovanja. Avgusta 1913, FCA (Federacija anarho-komunista) je osudila individualizam kao buržoaski i bliskiji kapitalizmu nego komunizmu. Bonnotovu bandu je u članku objavljenom u anarhističkom listu Freedom osudio i radikalni anarhist Pjotr Kropotkin.

Usprkos toga, među francuskim levičarskim krugovima su se pojavile simpatije za Bonnotovu bandu. Po nekim procenama, oko 100.000 ljudi je posetilo Nogent, a trgovci su u Parizu prodavali suvenire sa izgledom Bonnot ganga.

Bonnotova banda u popularnoj kulturi[uredi - уреди]

Godine 1969. je snimljen igrani film u kome je Raymonda Callemina tumačio poznati šansonjer Jacques Brel, a Julesa Bonnota poznati glumac Bruno Cremer. 1970-ih je slučaj Bonnotove bande poslužio kao zaplet za epizode popularne TV-serije "Les Brigades du Tigre". Godine 2006. se Bonnotova banda pojavljuje kao dio zapleta filmskog rimejka serije, a ulogu Bonnota tumači Jacques Gamblin.

Vanjske veze[uredi - уреди]