Bitka na Stamford Bridgeu

Izvor: Wikipedia
Bitka na Stamford Bridgeu
Segment vikinških napada na Britanska ostrva
Stamford by Peter Nicolai Arbo.jpg
Datum ponedeljak, 25. septembar 1066.
Lokacija Stamford bridž, Jorkšir, severna Engleska
Rezultat Odlučna pobeda Anglosaksonaca
Zaraćene strane
Norvežani (Vikinzi),
pobunjenici iz Nortambrije,
Škoti
Anglosaksonci
Komandanti i vođe
Harald III od Norveške
Tostig Godvinson
Harold II
Snage
oko 7.500
oko 7000
Žrtve i gubici
verovatno oko 7.000
verovatno oko 2.000

Bitka na Stamford bridžu se odigrala 25. septembra 1066. godine na mostu preko reke Dervent u Jorkširu između anglosaksonskih snaga pod vođstvom kralja Harolda II (1066) i norveških vikinških invazionih snaga na čijem se čelu nalazio kralj Harald III (10471066) ojačanim Škotima i pobunjenicima iz Nortambrije na čijem se čelu nalazio Tostig Godvinson, brat kralja Harolda II. Anglosaksonske snage su do nogu potukle svoje protivnike, prevashodno zahvaljujući faktoru iznenađenja. Vikinzi i njihovi saveznici nisu očekivali da će se kraljeve snage pojaviti bar još nekoliko dana, tako da su bili samo lako naoružani i bez oklopa, što je na kraju dovelo do njihovog potpunog uništenja. U borbama je poginuo kralj Harald III, kao i brat kralja Harolda II Tostig Godvinson. Posle bitke su se ostaci Vikinga na svega 24 broda (doplovili su sa 300 do 500 brodova[1]) povukli iz Engleske, nakon što se Haraldov sin Olaf (10671093) obavezao da više neće napadati Englesku, a sama bitka se smatra svojevrsnim krajem ere Vikinga.

Sadržaj/Садржај

Bitka[uredi - уреди]

Bitka odnosno vikinška invazija je došla kao posledica smrti kralja Edvarda Ispovednika (10431066) i nerešenih pitanja oko njegovog naslednika. Novi kralj je postao Harold uz podršku vitenagemota, ali su mu pravo na nju osporili i norveški kralj Harald III i vojvoda Vilijam Kopile od Normandije (vojvoda 10351087, kralj 10661087) koji je tvrdio da mu je Edvard obećao krunu nakon njegove smrti. Norveški kralj je odlučio da vojnim putem preuzme ono što je smatrao da mu pripada i iskrcao se sa svojim trupama na severu Engleske u septembru 1066. godine. Njemu se pridružio i Haroldov brat Tostig sa svojim snagama iz Škotske i oni su spalili Skarboro, nakon čega su u bici kod Falforda (20. septembar) nedaleko od Jorka, potukli anglosaksonske snage koje su predvodili erlovi Edvin od Mersije i Morkar od Nortambrije. Nakon toga im se predao sam Jork od koga su zatražili da im preda dodatne zalihe i 100 zarobljenika kao zalog njihove vernosti.

Sama primopredaja je trebalo da bude izvršena na drvenom mostu Stamford preko reke Derventa, tako da su na ugovoreno mesto Haraldove snage došle bez oklopa i sa lakim naoružanjem, pošto su očekivale preuzimanje zarobljenika i zaliha. Za to vreme je kralj Harold II sa svojim bratom Girtom započeo dugi marš prešavši sa svojim snagama oko 320 km za samo četiri dana. On je lokalnog stanovništva saznao za primopredaju i odmah se uputio ka mostu oko koga su se nalazile Haraldove trupe, većinom sa suprotne strane u odnosu na njega. Borba je otpočela odmah po dolasku Anglosaksonaca na bojište i već na samom početku je manja grupa Haraldovih snaga sa desne strane reke razbijena, nakon čega su otpočele borbe na samom mostu. Vikinzi su uspeli da zadrže Haroldove snage na samom mostu neko vreme, ali su na kraju njihove linije probijene i bitka je nastavljena na levoj obali reke. Haraldove snage su pokušle da stvaranjem jakog zaštitnog zida pomoću štitova nadomeste nedostatak oklopa, što im je i pošlo za rukom. Međutim, na kraju je prevagu ipak odneo anglosaksonski oklop, tako da su se posle duge borbe pojavili procepi u vikinškom zidu, tako da je njihova linija probijena, a Haroldove trupe su desetkovale preostale invazione snage, među kojima su bili i sam kralj Harald III i Haroldov brat Tostig.

Iako je uništio vikinšku invaziju i sklopio mir sa Haraldovim sinom Olafom, Harold II je već 1. oktobra morao da prekine slavlje i uputi se na jug sa ostacima svojih snaga da bi zaustavio normansku invaziju koju je predvodio vojvoda Vilijam Kopile od Normandije. On je obećavanjem novih poseda za plemiće i plena od pljačke slobodnjacima u ratu koji će se voditi pod papinim barjakom, sakupio vojsku svoju vojsku i prešao Lamanš uz pomoć flote od oko 760 brodova[2] (776[1]). Njegove trupe su se iskrcale na južnoj obali Engleske 28. septembra oko 3 km južno od današnjeg Hejstingsa. Haroldove snage su nakon petnaestak dana pristigle i 14. oktobra je došlo do odsudne bitke u kojoj su Normani pobedili, a sam kralj Harold II je poginuo.

Reference[uredi - уреди]

  1. 1.0 1.1 Christopher Gravett, „Hastings 1066, The fall of Saxon England“, London 1992. ((en)) ISBN 1-85532-164-5
  2. Bitka kod Hejstingsa (www.battle1066.com) (Normanska flota i trupe) (Haroldove trupe)(tok bitke) ((en))

Vidi još[uredi - уреди]

Vanjske veze[uredi - уреди]