Babin Jar
Babin Jar (rus. Бабий Яр; ukr. Бабин яр) je klanac na zapadnom predgrađu ukrajinskog glavnog grada, Kijeva. Babin Jar je mesto gde su nacisti 29. i 30. septembra 1941. godine pobili 33.771 kijevskog Jevreja. Masakr u Babinom Jaru slovi kao čvrst dokaz umešanosti Vermahta u Holokaust. Osim kijevskih Jevreja, ovde su nacisti tokom rata ubijali sovjetske ratne zarobljenike, komuniste, Rome, ukrajinske nacionaliste i ostale taoce.[1] Ukupno je tokom nemačke okupacije na Babinom Jaru pobijeno između 100.000 i 150.000 ljudi.[2][3]
Pokolj septembra 1941.[uredi | uredi kod]
Nemačke snage su ušle u Kijev 19. septembra 1941. godine. Pet dana kasnije, mine koje su postavljali Sovjeti počele su da eksplodiraju kada je izbila i velika vatra koja je uništila veći deo centra grada. SS kao i policijski zvaničnici, zajedno sa oficirima „Šeste Armije“ smatrali su ovo prihvatljivim opravdanjem za vršenje nasilja nad kijevskim Jevrejima koje su već počeli da progone. Negde između 25. i 27. septembra, odlučili su da poubijaju sve Jevreje. U nedelju, 28. septembra, tek imenovana „sporedna policija“ izdala je naređenje kijevskim Jevrejima, na ruskom, ukrajinskom i nemačkom jeziku. Naređeno im je da se sledećeg jutra u samu zoru pojave na raskrsnici i da sa sobom ponesu lične dokumente, novac, sve vrednosti koje imaju, kao i toplu odeću. Nikakav razlog nije ponuđen. Izdat je proglas da će svi „jevreji“ koji se ne pojave, biti streljani.
Nekoliko hiljada Jevreja, očekujući deportaciju, stiglo je na raskrsnicu ulica Melnik i Dehtiarivska gde je u tom trenutku stajao i teretni voz. Bili su usmereni su ka jevrejskom groblju, mestu kojeg su kontrolisali Nemci i ukrajinska policijai. Nakon što su ušli, morali su da predaju sva dokumenta i vrednosti koje su imali, te da prođu nemački pseći čopor. Ukrajinska policija ih je naterala da skinu odeću i odvezla ih je ka Babinom Jaru, mestu gdje su ih Nemci ubali puškama i mitraljezima. Ubice su bili pripadnici Zonderkomando 4a,[4] podjedinica Bezbednosne policije – odeljenje C (jedan od četiri Ajnzacgrupe). U masakru su im pomagali rezervni policijski bataljon br. 45 i policijski bataljon br. 303. Celo jutro i poslepodne Jevreji muškarci, žene, deca, kao i nejevrejski „muževi“ i žene zajedno sa svima onima koji su hteli da budu sa njima, stigli su na mesto zločina. Masakr je nastavljen narednog dana kada je još Jevreja stiglo u Babin Jar. Tako je provalija postala ogromna masovna grobnica. Prema podacima bezbednosne policije, ubili su 33.771 Jevreja za dva dana.[5][6][7][8] Istoričari ove statistike smatraju veoma pouzdanima.
Masakri nakon 1941.[uredi | uredi kod]
Mnogi Jevreji su ubijani u Babinom Jaru i nakon septembra 1941; iako podaci o zločinima koji su prezentovani nakon Drugog svetskog rata ne prikazuju one koji su kasnije ubijeni. Naprimer, oko tri hiljade jevrejskih ratnih zarobljenika su ubijeni u septembru i početkom oktobra 1941. godine. Oni koji nisu bili Jevreji, naročito nejevrejski zarobljenici Romi, takođe su ubijani u Babinom Jaru. U februaru 1942. ubijen je i gradonačelnik Kijeva kao i neki drugi pripadnici organizacije „Ukrajinski nacionalisti“; iako se ovi zločini verovatno nisu fizički dogodili u Babinom Jaru, nacisti su tamo premestili leševe. Nešto kasnije, nacisti su koristili i otrovne gasove da bi pogubili eventualne preživele. U avgustu 1943, u skrivenoj operaciji koju je predvodio bivši komandant Zonderkomando 4a, Paul Blobel (pogubljen 1951), jevrejski stanovnici obližnjeg logora, morali su da prekopaju grobnicu da bi kremirali leševe koji su se nalazili u Babinom Jaru. Četvorica preživelih procenjuju da je oko 100.000 leševa bilo zakopano, i to je bila zvanična sovjetska (danas ukrajinska) cifra žrtava u Babinom Jaru, od 1941. do 1943. godine.[9][10][11][12][13]
Tokom rata, sovjetski mediji su izveštavali o masakru nad kijevskim Jevrejima, a u martu, sovjetsko-ukrajinske vlasti su odlučile su da podignu spomenik na tom mestu. Namera za spomenik nikada nije zaživela, jer sovjetska vlast nije dozvoljavala da se komemorišu samo žrtve pojedinih nacionalnosti nego samo kao sovjetski građani.[14]
Spomen-obeležje i sećanje[uredi | uredi kod]
Sekretar Komunističke partije, Nikita Hruščov, nastojao je da ublaži sovjetske restrikcije. „Literaturnaja gazeta“, ugledni ukrajinski časopis, objavio je pismo kijevskog pisca Viktora Nekrasova, koji je zahtevao spomenik posvećen žrtvama pogubljenim u Babinom Jaru. U septembru 1961, Literaturnaja gazeta pravi novu senzaciju tako što objavljuje projevrejsku poemu ruskog pisca Jevgenija Jevtuščenka „Babin Jar“ (kasnije, nakon mnogo pritisaka dodao je patriotsku rečenicu o Rusiji). Kompozitor Dmitrij Šostakovič je napisao priču o Babinom Jaru za svoju „Trinaestu Simfoniju“ koja je objavljena 1962. godine.
Sredinom šezdesetih bila su dva zvanična predloga za izgled memorijala, ali ni jedan od njih nije doveo do promena na lokalitetu. Godine 1966, jedan moskovski časopis je u nastavcima objavljivao novele Anatolija Kuznjecova o Babinom Jaru, a godinu dana nakon toga, novele su objavljene kao knjiga. Ovaj rad, koji predstavlja autorova sećanja, takođe je sadržavao izveštaje o masakru koje je načinila Dina Proničeva, jedan od šačice preživelih osoba.[15] Komunistička partija je započela sa uznemiravanjem Kuznjecova, koji je ubrzo pobegao u Ujedinjeno Kraljevstvo, gde je objavio i drugu verziju svoje knjige koja je sadržavala neke konkretnije stvari o ratnom vremenu antisemitizma.
U septembru 1991, mesec dana nakon sticanja nezavisnosti Ukrajine, država je sponzorisala komemoraciju masakra u Babinom Jaru. Dodatni tekst je dodat na sovjetski spomenik, a na još jednoj lokaciji (daleko od zvaničnog mjesta ubijanja) lokalni Jevreji su postavili bronzanu menoru. Ubrzo su se našli još neki komemorativni spomenici stradanju, uključujući i dva drvena krsta gde su prvi podigli članovi organizacije „Ukrajinski nacionalisti“ 1991. godine za 620 ubijenih nacionalista, i drugi, 2000. godine Ruska pravoslavna crkva u čast dvojice sveštenika za koje se pretpostavlja da su u novembru 1941. ubijeni u Babinom Jaru. Godine 2001. u Babinom Jaru je izgrađen i spomenik, posvećen ubijenoj deci i postavljen kamen–temeljac za izgradnju muzeja „Babin Jar“. Godine 2002. u Kijevu je vođena emotivna debata među Jevrejima zbog postajanja mogućnosti da se muzejski kompleks izgradi nad posmrtnim ostacima ubijenih.
Svest o Babinom Jaru se razvila iz raznih izvora kao što je bestseler Leona Urisa, „Egzodus“ (1958), koji ukratko spominje Babin Jar; suđenja za ratne zločine u Nirnbergu i drugim mestima; Babin Jar park u Denveru (otvoren 1970); prevodi Jevtučenkovih i Kuznjecovljevih radova; TV serijali – „Holokaust“ (1978) koji uključuju scene masakra i posetu spomeniku bivšeg američkog predsednika Džordža Buša Starijeg (1991) i pape Jovana Pavla II.
Spomenici[uredi | uredi kod]
-
Drveni krst u sećanje na ubijene ukrajinske nacionaliste -
Krst u sećanje na ubijene sveštenike -
Provalija Babin Jar
Vidi još[uredi | uredi kod]
Reference[uredi | uredi kod]
- ↑ A Museum for Babi Yar, The Jerusalem Post (23 October 2011)
- ↑ Magocsi 1996: str. 633
- ↑ Borrero 2009: str. 73
- ↑ 1941: Mass Murder The Holocaust Chronicle. pp. 270.
- ↑ United States Holocaust Memorial Museum, "Kiev and Babi Yar," Holocaust Encyclopedia.
- ↑ A Community of Violence: The SiPo/SD and Its Role in the Nazi Terror System in Generalbezirk Kiew by Alexander V. Prusin. Holocaust Genocide Studies, Spring 2007; 21: 1 – 30.
- ↑ Staff. The Holocaust Chronicle: Massacre at Babi Yar, The Holocaust Chronicle web site, Access 17 December 2007
- ↑ Khiterer, Victoria (2004). „Babi Yar: The tragedy of Kiev's Jews” (PDF). Brandeis Graduate Journal 2: 1-16. Arhivirano iz originala na datum 2007-11-28. Pristupljeno 20. 1. 2008.
- ↑ „Babin Яr: dva dnі — dva roki — dvadcяte stolіttя /DENЬ/”. Day.kiev.ua. 28. 11. 2007.. Pristupljeno 7. 3. 2012.
- ↑ Юrій Šapoval (February 27, 2009), „«Babin Яr»: dolя tekstu ta avtora.”. Arhivirano iz originala na datum 2010-01-12. Pristupljeno 2016-12-24. Lіtakcent, 2007-2009.
- ↑ Yury Shapoval, "The Defection of Anatoly Kuznetsov", Denь, January 18, 2005.
- ↑ „Babin яr – Babiй яr – Babij jar – Babyn jar”. 1000years.uazone.net. Pristupljeno 7. 3. 2012.
- ↑ „Kiev and Babi Yar”. Ushmm.org. Pristupljeno 7. 3. 2012.
- ↑ Judt 2011: str. 182
- ↑ Brandon & Lower 2008: str. 12
Literatura[uredi | uredi kod]
- Judt, Tony (2011). Postwar: A History of Europe Since 1945. Random House. str. 182. ISBN 978-1-4464-1802-4.
- Borrero, Mauricio (2009) (Google Books preview). Russia: A Reference Guide from the Renaissance to the Present. Infobase Publishing. str. 73. ISBN 978-0-8160-7475-4.
- Brandon, Ray; Lower, Wendy (2008). The Shoah in Ukraine: history, testimony, memorialization. Indiana University Press. str. 12. ISBN 978-0-253-35084-8.
- Magocsi, Paul Robert (1996). A History of Ukraine. University of Toronto Press. str. 633-. ISBN 978-0-8020-7820-9.