Atomska orbitala

Izvor: Wikipedia
Oblici prvih pet atomskih orbitala: 1s, 2s, 2px, 2py, i 2pz. Boje ukazuju na fazu talasne funkcije. Ovo su grafici ψ funkcija.
Atomska orbitala atoma vodonika

Atomska orbitala predstavlja deo prostora u atomu gde je najveća verovatnoća nalaženja elektrona.[1] Pritom, elektron se zamišlja kao oblak negativnog naelektrisanja različite gustine i na osnovu toga se može konstatovati njegovo prisustvo. Veličina ovog prostora zavisi od samog elektrona ali se on najčešće zadržava u blizini atomskog jezgra.[2]

Postoje s, p, d i f-orbitala. Svaki s- podnivo sadrži jednu s-orbitalu, svaki p-podnivo sadrži tri p- orbitale, d-podnivo sadrži pet d- orbitala, a svaki f-podnivo sadrži sedam f-orbitala. U svakoj orbitali staje po dva elektrona, tako da na osnovu atomskog broja lako možemo odrediti raspored elektrona po orbitalama. Na primer: Mg-magnezijum-redni broj mu je 12, što je jednako broju protona kao i elektrona (svaki atom je elektronegativan u osnovnom stanju). Dakle uređenost njegovih orbitala izgleda: 1s^2 2s^2 2p^6 3s^2[3][4]

Reference[uredi - уреди]

  1. Milton Orchin, Roger S. Macomber, Allan Pinhas, and R. Marshall Wilson (2005). Atomic Orbital Theory. http://media.wiley.com/product_data/excerpt/81/04716802/0471680281.pdf. 
  2. Daintith, J. (2004). Oxford Dictionary of Chemistry. New York: Oxford University Press. ISBN 978-0-19-860918-6. 
  3. David Griffiths (1995). Introduction to Quantum Mechanics. Prentice Hall. str. 190-191. ISBN 978-0-13-124405-4. 
  4. Ira Levine (2000). Quantum Chemistry (5 izd.). Prentice Hall. str. 144-145. ISBN 978-0-13-685512-5. 

Literatura[uredi - уреди]

Spoljašnje veze[uredi - уреди]