Antipsihotik

Izvor: Wikipedia

Antipsihotici (neuroleptici) su lekovi za lečenje shizofrenija, kao i drugih oblika psihoza.[1] Zajedno sa anksioliticima i hipnoticima spadaju u grupu psiholeptika. Antipsihotici izazivaju psihomotorno kočenje i afektivnu indiferentnost, koji se jednim imenom nazivaju neuroleptički sindom. Na ćelijskom nivou, antipsihotici svoje dejstvo ostvaruju najčešće blokadom dopaminskih receptora (i to D2 receprora), ali se u terapiju sve češće uvode i blokatori noradrenergičkih i serotoninskih 5HT2.[2]

Antipsihotici spadaju u „prljave“ lekove jer deluju na veliki broj različitih receptora, što je jedan od razloga zbog koga mehanizam njihovog delovanja nije do kraja razjašnjen.

Delovanje[uredi - уреди]

Glavni antipsihotični efekat ovi lekovi postižu blokadom dopaminskih D2 receptora.[3] Klasični antipsihotici se vezuju 50 puta jače za D2 nego za D1 receptore. Kako antipsihotici inhibišu (pored D2) i veliki broj drugih receptora (α1 i α2 adrenergičke, H1 histaminske, 5-HT2 serotoninske i holinergičke muskarinske receptore) u različitoj meri, to se razlikuje i klinički profil pojedinih antipsihotika. Ova širina spektra dejstva uzrokuje i terapijske ali i veliki broj neželjenih efekata.[4]

Blokada dopaminskih receptora dovodi do pojave ekstrapiramidalnog sindroma, pojačanog lučenja prolaktina, poremećene ishrane (povećava se unos hrane) i akatizije (pacijenta „ne drži mesto“).

Blokadom 5-HT2 receptora se povećava terapijska efikasnost antipsihotika, a i umanjuje se ekstrapiramidalni sindrom izazvan blokadom D2 receptora. Inhibicija 5-HT2 receptora dovodi i do anksiolitičkog i antidepresivnog efekta (koji su poželjni), ali i do neželjenih dejstava – sniženja krvnog pritiska, sedacije i nemogućnosti ejakulacije.

Dejstvom na dopaminske i histaminske receptore postiže se antimetički efekat (sprečavanje povraćanja).

U centralnom nervnom sistemu antipsihotici blokiraju centar za termoregulaciju, što može dovesti i do hipotermije i do hipertermije, zavisno od spoljašnje temperature.

Hemijska podela[uredi - уреди]

Fenotiazini[uredi - уреди]

Hlorpromazin, fenotiazin sa tercijarnim alifatičnim aminom u bočnom nizu
Flufenazin, fenotiazin sa piperazinom u bočnom nizu
Glavni članak: Fenotiazini

Svi fenotiazini imaju kvalitativno isti efekat, a mogu se razlikovati po jačini dejstva. Hemijski se razlikuju po bočnom lancu, pa se dele na fenotiazine sa tercijarnim alifatičnim aminom (ATC N05AA), piperazinskim cikličnim aminom (ATC N05AB) i piperidinskim cikličnim aminom (ATC N05AC) u bočnom lancu. Prva grupa ima jako izraženu sedaciju, druga slabu sedaciju ali izražen ekstrapiramidalni sindrom, dok treća grupa deluje snažno antiholinergički.

Već pomenutim mehanizmima, fenotiazini deluju neuroleptički, antiemetički, hipetermički (ređe hipertermički) i mogu izazvati galaktoreju (lučenje mleka) kod žena i ginekomastiju i impotenciju kod muškaraca.

Terapijsko područje primene fenotiazina obuvata i neurološke (shizofrenija, shizoafektivni poremećaj, manične faze bipolarnog poremećaja i kod poremećaja ponašanja u Alchajmerovoj bolesti), ali i nepsihijatrijske indikacije (povraćanje različitog uzroka, pruritus).

Butirofenoni[uredi - уреди]

Haloperidol, glavni predstavnik derivata butirofenona
Pimozid, derivat difenil butil piperidina farmakološki sličan butirofenonima
Glavni članak: Butirofenoni

Uprkos hemijskoj razlici, butirofenoni (ATC: N05AD) su farmakološki vrlo slični piperazinskim fenotiazinima. Uzrokuju neuroleptički sindrom (emocionalno smirivanje, psihomotorno usporavanje nezainteresovanost za okolinu), a imaju i antiemetičko delovanje. Mehanizam njihovog delovanja isti je kao kod fenotiazina.

Osim u terapiji psihoza, butirofenoni se kombinuju sa jakim analgeticima (npr. fentanilom) radi postizanja neuroleptanalgezije. Neželjeni efekti butirofenona su ekstrapiramidalni sindrom, oštećenja jetre i kostne srži.

Glavni predstavnici butirofenona su haloperidol, droperidol i penfluridol.

Tioksanteni[uredi - уреди]

Glavni članak: Tioksanteni

Tioksantenski antipsihotici (ATC: N05AF) u svojoj osnovi imaju molekul tioksantena. Po svojim osobinama gotovo su identični fenotiazinima, mada se neželjena dejstva javljaju ređe. Glavni predstavnici tioksantenskih antipsihotika su zuklopentiksol, hlorprotiksen, klopentiksol i flupentiksol.

Netipični antipsihotici[uredi - уреди]

Klozapin, prvi „netipični“ antipsihotik

Od nedavno su u terapiju ušli novi antipsihotici, međusobno strukturno različiti, ali sa zajedničkom osobinom da im blokada D2 receptora nije glavni mehanizam dejstva. Klozapin deluje pre svega na D4 i 5-HT2 receptore, kao i na α1 i H1, i to jače nego na D2. Rispolept i olanzapin deluju na 5-HT2 i D2 receptore.

Klozapin i njemu srodni lekovi (olanzapin i kvetiapin) ređe izazivaju ekstrapiramidalni sindrom čime su privukli veliku pažnju stručne javnosti. Međutim, i ovi lekovi imaju neželjena dejstva, od kojih su najozbiljnija groznica, leukopenija (smanjenje broja leukocita), sedacija, gojenje, a smanjuju i prag konvulzija.

Principi lečenja[uredi - уреди]

Lečenje po pravilu počinje primenom jednog antipsihotika.[5] Ako je bolesnik već lečen, koristi se onaj lek za koji je provereno da je pokazao dobre rezultate. Ako se bolesnik leči prvi put primenjuju se nešto niže doze nego kod recidiva, a lek se bira prema kliničkoj slici: ako postoji izrazit psihomotorni nemir koriste se antipsihotici sa izrazitijom sedacijom (hlorpromazin, haloperidol), ako su izraženi ekstrapiramidalni simptomi daju se netipični antipsihotici. Puno dejstvo se očekuje za 2-6 nedelja, ako u tom periodu nema poboljšanja menja se preparat.

Nakon postizanja maksimalnog terapijskog efekta pristupa se postepenom smanjivanju doze. U slučaju naglog prekida terapije postoji opasnost od vraćanja bolesti (oko 15% slučajeva).

Vidi još[uredi - уреди]

Reference[uredi - уреди]

  1. Keith Parker; Laurence Brunton; Goodman, Louis Sanford; Lazo, John S.; Gilman, Alfred (2006). "Chapter 18. Pharmacotherapy of psychosis and manija". Goodman & Gilman's The Pharmacological Basis of Therapeutics (11 izd.). New York: McGraw-Hill. ISBN 0-07-142280-3. http://books.mcgraw-hill.com/medical/goodmanandgilman/. 
  2. Thomas L. Lemke, David A. Williams, ur. (2002). Foye's Principles of Medicinal Chemistry (5 izd.). Baltimore: Lippincott Willams & Wilkins. str. 408-420. ISBN 0-7817-4443-1. http://www.lww.com/productTOC/?ISBN=978-0-7817-6879-5. 
  3. Vladislav Varagić, Milenko Milošević (2001). Farmakologija. Beograd. ISBN 86-7222-022-6. 
  4. Keith Parker; Laurence Brunton; Goodman, Louis Sanford; Lazo, John S.; Gilman, Alfred (2006). "Chapter 20. Treatment of central nervous system degenerative disorders". Goodman & Gilman's The Pharmacological Basis of Therapeutics (11 izd.). New York: McGraw-Hill. ISBN 0-07-142280-3. http://books.mcgraw-hill.com/medical/goodmanandgilman/. 
  5. Grupa autora (2006). Nenad Ugrešić. ur. Farmakoterapijski vodič 3. Beograd. Arhivirano iz originala 15. 7. 2011.. http://web.archive.org/web/20110715221110/www.alims.gov.rs/download/publikacije/FV4-predgovor_sadrzaj.pdf. 

Literatura[uredi - уреди]

Spoljašnje veze[uredi - уреди]

Star of life.svg Molimo Vas, obratite pažnju na važno upozorenje u vezi tema o zdravlju (medicini).