Antinoj

Izvor: Wikipedia
Bista Antinoja iz Hadrijanove vile u Tivoliju.

Antinoj (Starogrčki: Ἀντίνοος; Latinski: Antinous - rođen 27. novembra, između 110. i 115. u Bithynionu-Claudiopolisu u Bitiniji – umro 30. oktobra, 130. udavivši se u Nilu kod Bese) bio je ljubavnik cara Hadrijana. Posle smrti bio je proglašen za boga, čiji je kult slavljen u celom Carstvu. Danas su očuvane mnoge figure sa njegovim likom. Smatra se poslednjim od starih bogova.

Život i legende[uredi - уреди]

Antinoj prikazan kao Aristej

O Antinoju se malo zna. Značaj Antinoja za današnjicu ne proizilazi iz njegove biografije, već iz uticaja koje je njegov lik imao na kasnije vreme. Još u vreme antike podaci o njegovom životu bili su izmešani sa mitovima. Njegov lik iza oskudnih istorijskih podataka i umetničkih predmeta nauka nije u stanju da rekonstruiše.

Sigurno je da se Antinoj rodio u Bitinionu na severo-zapadu Male Azije između 110. i 115. godine u grčkoj porodici. Na jednom od njegovih brojnih putovanja Hadrijana je privukla lepota mladića. Danas, međutim, nije potpuno jasno da li su se njih dvojica sreli 121. godine, kada je Hadrijan bio u Bitiniji ili tek 123/124[1]. godine. U svakom slučaju, od njihovog susreta, pa sve do svoje smrti, Antinoj je pratio cara na svim njegovim putovanjima kao njegov eromenos.

Postoji malo informacija o njihovom zajedničkom životu i odnosu. Njihov savremenik, pesnik Pankrates iz Aleksandrije izveštava o jednom događaju iz Libijske pustinje. Prema rečima, ovde je Hadrijan u poslednjem trenutku kopljem ubio lava, koji je krenuo da napadne Antinoja. Iz krvi lava izrastao je crveni lotus koji je dobio ime po Antinoju.

Čak su i podaci o preranoj Antinojevoj smrti pomešani sa legendom. Pouzdano se zna da je umro 30. oktobra, ili kratko pre toga, 130. godine pored grada Bese u srednjem Egiptu, udavivši se u Nilu. Jedna verzija je glasila da je Antinoj upao u Nil i udavio se na Hadrijanove oči. Kasnije su se javile spekulacije koje su govorile o samoubistvu, o ubistvu i o ritualnom žrtvovanju, ali one mogu da budu inspirisane dnevnom politikom tadašnjeg Rima. Među brojnim legendama koje govore o njegovoj smrti nalazi se i priča da je Antinoju neki astrolog prorokovao da će Hadrijan imati dug i uspešan život ukoliko on bude umro, te da se Antinoj sam ubio iz ljubavi prema caru (ovo objašnjenje prihvara i Marguerite Yourcenar u svojoj čuvenoj studioznoj knjizi Hadrijanovi memoari. Takođe, jedna slična verzija mita govori da je Hadrijan žrtvovao mladog Antinoja zarad ispunjenja ovog proročanstva. U priču o ubistvu se upliće i ljubomora Hadrijanove žene, za koju je zabeleženo da nije bila tužna zbog Antinojeve smrti. Pažnju svakako privlači činjenica da jedna dvorska intriga ostaje nerazrešena. Ipak, danas nije moguće ustanoviti da li je Antinojeva smrt nesrećni slučaj, ubistvo, samoubistvo ili žrtvovanje.

Kulturni uticaj[uredi - уреди]

Šablon:Lokacije u Egiptu

Odmah nakon Antinojeve smrti, možda već istog dana, duboko tužan Hadrijan je započeo da slavi Antinoja. Na obali Nila, na mestu gde se Antinoj udavio, Hadrijan je sazidao grad Antinopolis. Grad i njegovi stanovnici bili su u veoma povlašćenom položaju. Moguće je da se u gradu nalazio i grob Antinoja.

Antinoj prikazan kao Oziris, statua iz Hadrijanove vile, danas u Louvreu.
Reljef koji prikazuje Antinoja kao Dionisa, Museo Nazionale Romano

Takođe odmah nakon smrti Antinoja su počeli da slave kao boga. Kult Antinoja se lako proširio po istoku Carstva, koji je bio pod uticajem grčke kulture. Novo božanstvo je ubrzo poistovećeno sa Dionisom. U Egiptu je poistovećen sa Ozirisom, što je imalo posebno značenje, jer je i bog Oziris udavljen u Nilu. iz tog razloga slavljenje novog boga „Osirantinoja“ nije začuđujuće. Kao više božanstvo, on je ispunjavao molitve i lečio bolesne.

U mnogim gradovima širom carstva podizani su hramovi i organizovane su svetkovine u slavu Antinoja. Nalik na Panhelenske igre i Panatinske igre organizovana su sportska i muzička takmičenja pod nazivom Antinóeia. Pored Bitiniona u kome je rođen i Antinopolosa, podignutog na mestu gde je umro, Aleksandrija, Mantineja i Lanuvium su se razvili u važne religijske centre posvećene njegovom kultu. Na mnogim mestima podignute su njegove statue i kovan je novac sa njegovim likom. Mnogi pisci, pesnici i filozofi su pisali o njemu. Konačno, sazvežđe južno od sazvežđa Orla nazvano je po njegovom imenu.

Antinojev božanski kult imao je najviše uticaja od njegove smrti do smrti Hadrijana, 138. godine. Nije preneto šta su savremenici mislili o ovom opsesivnom obožavanju inače nebitnog čoveka. Ipak, čini se da je obožavanje bilo delom iskreno. U istočnim delovima Carstva Antinoja su smatrali herojem zbog žrtvovanja za svog prijatelja. Rani Hrišćani su ga postpuno drugačije doživljavali. Njih nije zanimala ni njegova pretpostavljena žrtva, niti nejasne okolnosti njegove smrti i bili su veoma oštri u osudi. S jedne strane posmatrali su ga kao jednog od ljudi koji je načinjen nesrećnim mitskim bogom, a s druge kao ljubavnika Hadrijana koji je sebe stavljao na raspolaganje caru za istopolno opštenje. Crkveni učenjaci 4. veka su u Antinoju videli simbol moralnog pada i mnogoboštva Rima. Ipak, kasniji hrišćanski autori su počeli da cene njegovu žrtvu, pa su je čak stavljali na isti nivo sa samopožrtvovanošću Isusa Hrista[2].

Predstave u antičkoj umetnosti[uredi - уреди]

Antinoj kao carski sveštenik.

Iako je bilo veoma neuobičajeno da se osobe koje ne pripadaju carskoj porodici poštuju na ovako visokom nivou, čak i danas postoji veoma veliki broj sačuvanih prikaza Antinoja. Ovo je posebno čudno s obzirom na činjenicu da je glavno vreme obožavanja njegovog kulta trajalo manje od 10 godina. Ne zna se da li su njegovi portreti pravljeni i za vreme njegovog života; sve što je sačuvano napravljeno je po njegovoj smrti. Sačuvano je oko 100 njegovih likova u reljefu ili statuama. Ovome se pridružuje još oko 250 minijatura i prikaza na kovanicama. Iako Antinoj nije imao nikakvu političku ili javnu funkciju, njegovi prikazi nemaju karakter privatnih portreta. Pored ogromnog broja takođe začuđuje ikonografsko prikazivanje njegovog lika. Slično ovome prikazivani su još samo carevi. Različiti mediji, koji uključuju sve od statua do numizmatičke forme, sadrže u sebi različite vidove carske propagande.

Statue i biste[uredi - уреди]

Portreti Antinoja bili su uzor za prikaz mladića u 2 veku, koji su mnogi kasniji portreti pratili. Iz tog razloga ne mogu se svi portreti uvek jasno identifikovati kao Antinojevi. Lice izgleda meko i malo punije. Usne su pune, ali usta nisu velika. Nos je veoma prav, a obrve izvijene. Pogled je uglavnom odsutan i melanholičan. Upadljive su lokne koje padaju do vrata. Na prvi pogled deluju haotično, ali bliže gledano prepoznaje se striktni red. Na osnovu kose mogu se razlikovati dve varijante: „mondragonski tip“ i „egipatski tip“. Iako su lica međusobno slična, telo se prikazuje na različite načine. Statue su često dobijale atribute bogova sa kojima je identifikovan ili povezivan; pored Ozirisa i Dionisa, tu su još i Apolon, Hermes i Vertumnus.

Numizmatika[uredi - уреди]

Od 133/34. u mnogim istočnim gradovima kovan je novac sa likom Antinoja. Iz zapadnih delova carstva, posebno iz Rima, nisu poznati takvi primeri. Vreme izdavanja novca može veoma lako da se odredi, posebno zato što su u Egiptu utiskivali datum na kovanici. Poslednji datum je u godini kada je umro car Hadrijan. Zaključuje se da je novac sa Antinojevim likom štampan svega pet godina. Ovo samo pokazuje kolika je žalost cara bila za mladićem ili koliko su iskreno poštovali Antinojev kult na istoku, jer je za kratko vreme iskovano oko 250 različitih kovanica. Uobičajeno je bilo da na prednjoj strani novčanice bude lik cara, boga ili nekog iz carske porodice. Antinoj je ovde bio poseban izuzetak, koji se mogao opravdati apoteozom.

Olovni novac iz Aleksandrije.

Izdavanje kovanica sa likom Antinoja obavljano je u regijama kao što su Arkadija u Grčkoj, Bitinija u Maloj Aziji i Aleksandrija u Egiptu. Posebno vredan novac sa njegovim likom iskovan je u Smirni. Moguće je razlikovati tri vrste novčanica: velike kovanice sa fino urađenim portretom, koje su gotovo bile nalik na medaljone; manje kovanice, koje su izgledale kao običan novac i veoma male kovanice lošeg kvaliteta. Natpisi na kovanicama su ga predstavljale kao heroja ili boga. Kovanice iz Aleksandrije i Tarsa nisu imale ove natpise, već su njegovo božanstvo prikazivale hem-hem krunom ili naslikanom simbolizovanom zvezdom.

Na zadnjoj strani kovanice retko je prikazivan Antinoj. U Tarsu je, recimo, prikazivan Dionis koji jaše na panteru, samo panter ili lokalni rečni bog Kidnos. U Arkadiji je prikazivan konj, a u Delfima tronožac. To je retko bilo povezano sa Antinojem, ipak u njegovom rodnom gradu prikazovan je kao Antinoj-Hermes, a u Tarsu kao Dionis-Oziris.

Kasnija recepcija[uredi - уреди]

Sa obnavljanjem antičke umetnosti u renesansi dolazi do ponovnog otkrivanja Antinoja. Najpre se razvio samo interes za prikazivanje u umetnosti, bez interesovanja za njegovu ličnosti ili mitove. Pozitivna stvar za ponovni razvoj interesovanja bilo je to da su mnogi njegovi portreti sačuvani. Veoma brzo umetnici renesanse su prepoznali da su njegovi portreti klasičan primer antičke umetnosti. Često se dešavalo da su statue drugih božanstava pogrešno prepoznate kao Antinojevi portreti. Dva najvažnija Antinojeva portreta bila su takozvani Belvederski Antinoj i Kapitolski Antinoj.

Belvederski i kapitolski Antinoj[uredi - уреди]

Antinoj iz Belvederea prvi put je pomenut 1543. godine. Zbog toga se može pretpostaviti da je otkriven tek malo pre toga. Ulisse Aldrovandi izveštava 1556. da je statua nađena na Eskvilinu u blizini Santa Martina. Nasuprot tome Michele Mercati 1580-ih tvrdi da je statua nađena u vrtu pored Castel Sant’ Angelo. Na osnovu prvog sačuvanog zapisa saznaje se da je statuu kupio papa Pavle III za 1000 dukata. Statua je veoma cenjena i postavljena je u Belvedersko dvorište u Vatikanu, odakle i dolazi naziv ove statue. Prva reprodukcija je napravljena već 1545. U naredno vreme statua je služila kao univerzalni kanon antičke umetnosti. Umetnici kao što su Gian Lorenzo Bernini, François Duquesnoy i Nicolas Poussin izučavali su antičku veštinu na ovoj statui. I Johann Joachim Winckelmann se divio ovoj statui zbog njene lepote, iako je iznosio i kritike o njoj. On je pogrešno tumačio da je ovo statua Meleagera. Ipak, pogrešno je tumačenje i da je ovo statua Antinoja. Ennio Quirino Visconti je u 19. veku smatrao da je ovo prikaz Merkura, što se i danas smatra ispravnim.

Ništa manje važnija nije statua Kapitolskog Antinoja, koja je takođe poznata i kao Antinous Albani. Ona se bar od 1733. nalazi u kolekciji kardinala Alessandro Albanija. Statua je ovenjena kao jedno od najviših umetničkih dostignuća antike. Godine 1750 Pierre-Jean Mariette piše da bi statua i posle svog otkrivanja ubrzo bila zaboravljena kada se u njoj ne bi prepoznavao ideal za studije proporcije. Kapitolski Antinoj se često upoređivao sa Belvederskim Antinojem po pitanju stila i estetike. François Duquesnoy i Nicolas Poussin su izučavali i ovu statuu. Ocene prilikom upoređivanja ove dve statue se međusobno prilično razlikuju. Winckelmann se u svojim radovima osvrnuo na mnoge predstave Antinoja, ali nijednom ne pominje Kapitolskog Antinoja. I ova statua je, kao i belvederska, često replicirana.

Antinoj u književnosti i filmu[uredi - уреди]

Opisivanje odnosa između Antinoja i cara Hadrijana nije završeno sa antikom. Napisano je više romana, među kojima je svakako najpoznatiji Mémoires d'Hadrien Marguerite Yourcenar iz 1951. godine, koji je ocenjen ne samo kao literalno odličan, već i istorijski dosledan roman.

Jedan od ranih radova poznatog portugalskog pesnika Fernanda Pessoe je "Antinous" ispevana na engleskom jeziku. Objavljena je i kod nas.

Za 2007. najavljen je film reditelja John Boormana u kome bi Charlie Hunnam glumio Antinoja.

Galerija[uredi - уреди]

Reference[uredi - уреди]

  1. Annika Backe: Antinoos: Geliebter und Gott. Staatliche Museen zu Berlin, Stiftung Preußischer Kulturbesitz, Berlin 2005, ISBN 978-3-88609-495-0, str. 4
  2. Backe, str. 6


Vanjske veze[uredi - уреди]