Ankirini

Izvor: Wikipedia
ANK1, eritrocitski
Ankyrin R membrane-binding domain 1N11.png
Vrpčani dijagram fragmenta ankirin R membransko-vezujućeg domena.[1]
Identifikatori
Simbol ANK1
Alt. simboli AnkyrinR, Band2.1
Entrez 286
HUGO 492
OMIM 182900
PDB 1N11
RefSeq NM_000037
UniProt P16157
Drugi podaci
Lokus Hromozom 8 p21.1-11.2
ANK2, neuronski
Identifikatori
Simbol ANK2
Alt. simboli AnkyrinB
Entrez 287
HUGO 493
OMIM 106410
RefSeq NM_001148
UniProt Q01484
Drugi podaci
Lokus Hromozom 4 q25-q27
ANK3, iz Ranvijerovih čvorova
Identifikatori
Simbol ANK3
Alt. simboli AnkyrinG
Entrez 288
HUGO 494
OMIM 600465
RefSeq NM_020987
UniProt Q12955
Drugi podaci
Lokus Hromozom 10 q21

Ankirini su familija adapterskih proteina koja posreduje pričvršćivanje integralnih membranskih proteina na spektrin-aktin bazirani skeleton.[2] Ankirini imaju vezujuća mesta za beta pod-jedinice spektrina i najmanje 12 familija integralnih membranskih proteina. Vezivanje je neophodno da bi se održao integritet plazmatičnih membrana i bi se fiksirali specifični jonski kanali, jonski izmenjivači i jonski transporteri u plazmatičnoj membrani.

Struktura[uredi - уреди]

Ankirini sadrže četiri funkcionalna domena: N-terminalni domen koji sadrži 24 tandema ankirinskog ponavljanja, centralni domen koji se vezuje za spektrin, smrtni domen koji se vezuje za proteine sa ulogom u apoptozi, i C-terminalni regulatorni domen koji je visoko varijabilan među ankirinskim proteinima.[2]

Podtipovi[uredi - уреди]

Ankirini su kod sisara kodirani sa tri gena (ANK1, ANK2 i ANK3). Svaki gen proizvodi više proteina putem alternativnog spajanja.

ANK1[uredi - уреди]

ANK1 gen kodira ankirin R proteine. Ankyrin R je prvo karakterisan u ljudskim eritrocitima, gde se nazvan eritrocitni ankirin, ili band2.1.[3] Ankirin R omogućava eritrocitima da se odupru spoljašnjim silama koje na njih deluju u toku cirkulacije. Osobe sa smanjenim prisustvom ili defektivnim ankirinom R ispaštaju of oblika hemolitičke anemije nazvane nasledna sferocitoza.[4] U eritrocitima, ankirin R vezuje membranski skeleton sa Cl-/HCO3- jonskim izmenjivačom.[5]

Ankirin 1 vezuje membranski receptor CD44 sa inozitol-trifosfat receptor I citoskeletonom.[6]

ANK2[uredi - уреди]

Naknadno, ankirin B proteini (proizvodi ANK2 gena[7]) su identifikovani u mozgu. Ankirin B i ankirin G proteini su neophodni za polarizovanu distribuciju mnogih membranskih proteina uključujući Na+/K+ ATPaze, naponski kontrolisani Na+ kanal i Na+/Ca2+ izmenjivač.

ANK3[uredi - уреди]

Ankirin G proteini (proizvedeni ANK3 genom[8]) su identifikovani u epitelijskim ćelijama i neuronima. Genetska analiza širokih razmera sprovedena 2008. godine je ukazala na mogućnost ANK3 učešća u bipolarnom poremećaju.[9][10]

Literatura[uredi - уреди]

  1. PDB 1N11; Michaely P, Tomchick DR, Machius M, Anderson RG (2002). "Crystal structure of a 12 ANK repeat stack from human ANK1". EMBO J. 21 (23): 6387–96. doi:10.1093/emboj/cdf651. PMC 136955. PMID 12456646. 
  2. 2.0 2.1 Bennett V, Baines AJ (2001). "Spectrin and ankyrin-based pathways: metazoan inventions for integrating cells into tissues". Physiol. Rev. 81 (3): 1353–92. PMID 11427698. 
  3. Bennett V, Stenbuck PJ (1979). "Identification and partial purification of ankyrin, the high affinity membrane attachment site for human erythrocyte spectrin". J Biol Chem 254 (7): 2533–41. PMID 372182. 
  4. Lux SE, Tse WT, Menninger JC, John KM, Harris P, Shalev O, Chilcote RR, Marchesi SL, Watkins PC, Bennett V (1990). "Hereditary spherocytosis associated with deletion of human erythrocyte ankyrin gene on chromosome 8". Nature 345 (6277): 736–9. doi:10.1038/345736a0. PMID 2141669. 
  5. Bennett V, Stenbuck PJ (1979). "The membrane attachment protein for spectrin is associated with band 3 in human erythrocyte membranes". Nature 280 (5722): 468–73. doi:10.1038/280468a0. PMID 379653. 
  6. Singleton PA, Bourguignon LY (2004). "CD44 interaction with ankyrin and IP3 receptor in lipid rafts promotes hyaluronan-mediated Ca2+ signaling leading to nitric oxide production and endothelial cell adhesion and proliferation". Exp Cell Res 295 (1): 102–18. doi:10.1016/j.yexcr.2003.12.025. PMID 15051494. 
  7. Schott JJ, Charpentier F, Peltier S, et al. (November 1995). "Mapping of a gene for long QT syndrome to chromosome 4q25-27". Am. J. Hum. Genet. 57 (5): 1114–22. PMC 1801360. PMID 7485162. 
  8. Kapfhamer D, Miller DE, Lambert S, Bennett V, Glover TW, Burmeister M (May 1995). "Chromosomal localization of the ankyrinG gene (ANK3/Ank3) to human 10q21 and mouse 10". Genomics 27 (1): 189–91. doi:10.1006/geno.1995.1023. PMID 7665168. 
  9. Ferreira MA, O'Donovan MC, Meng YA, et al. (August 2008). "Collaborative genome-wide association analysis supports a role for ANK3 and CACNA1C in bipolar disorder". Nat. Genet. 40 (9): 1056. doi:10.1038/ng.209. PMC 2703780. PMID 18711365. 
  10. "Channeling Mental Illness: GWAS Links Ion Channels, Bipolar Disorder". Schizophrenia Research Forum: News. schizophreniaforum.org. 19. 08. 2008.. http://www.schizophreniaforum.org/new/detail.asp?id=1450. pristupljeno 21. 08. 2008.. 

Spoljašnje veze[uredi - уреди]