Amatoksin

Izvor: Wikipedia

Amatoksini su grupa od osam ili više toksičnih jedinjenja koja se mogu naći u nekoliko otrovnih gljiva, prvenstveno u vrsti Amanita phalloides (zelena pupavka). Amatoksini su prisutni i u još nekoliko vrsta iz rodova Amanita, Conocybe, Galerina i Lepiota.

Hemijska struktura[uredi - уреди]

Ova jedinjenja imaju sličnu strukturu, koja se sastoji od makro-prstenova formiranih od osam aminokiselina. Heinrich Wieland i Rudolf Hallermayer sa Minhenskog Univerziteta su izolovali ova jedinjenja 1941. godine .[1] Svi amatoksini su oligopeptidi sintentisani kao proproteini od 35 aminokiselina, od kojih se finalnih 8 aminokiselina odvoji uz pomoć prolil-oligopeptidaze.[2]

osnovna struktura je ista za sve amatoksine sa pet R-grupa koje definišu jedinjenja

Trenutno deset amatoksina je poznato:[3]

Name R3 R2 R1 R4 R5
α-Amanitin NH2 OH OH OH OH
β-Amanitin OH OH OH OH OH
γ-Amanitin NH2 OH H OH OH
ε-Amanitin OH OH H OH OH
Amanulin NH2 H H OH OH
Amanulinska kiselina OH H H OH OH
Amaninamid NH2 OH OH H OH
Amanin OH OH OH H OH
Proamanulin NH2 H H OH H

Postojanje δ-Amanitina je postulisano, ali njegova hemijska struktura nije određena.

Mekanizam akcije[uredi - уреди]

Njihov glavni toksični mekanizam je inhibicija RNK polimeraze II, koja je vitalni enzim u sintezi informacione RNK (iRNK), microRNA i male jedarne RNK. U odsustvu iRNK, esencijalna proteinska sinteza, i zbog toga ćelijski metabolizam, se zaustave i ćelija ugine.[4]

Klinički simptomi[uredi - уреди]

Jetra je organ koji je prvenstveno ugrožen, zato što je to organ kroz koji sastojci hrane prvo prolaze nakon apsorpcije u gastrointestinalnom traktu. Nekoliko drugih organa, posebno bubrezi, su ugroženi u značajnoj meri.[5] RNK polimeraza u zelenoj pupavci nije senzitivna na efekte amatoksina što omogućava tim pečurkama da normalno funkcionišu u prisustvu amatoksina. [6] Procenjena minimalna letalna doza za čoveka je 0,1 mg/kg ili 7 mg toksina u odraslim osobama. Njihova spontana interstinalna apsorpcija združena sa njihovom termostabilnošću dovode do brzog rezvoja toksičnih efekata.

Tretman[uredi - уреди]

Tretman se sastoji of visokih doza penicilina kao i od dodatnih mera u slučajevima ozlede jetre i renalnog trakta. Posebna pažnja se daje održavanju hemodinamičke stabilnosti.[7]

Detekcija[uredi - уреди]

Prisustvo amatoksina u uzorcima pečurki se može detektovati koristeći Meixner Test (koji je još poznat kao Wieland Test).

Reference[uredi - уреди]

  1. Litten, W. (March 1975). "The most poisonous mushrooms". Scientific American 232 (3): 90–101. PMID 1114308. 
  2. H. E. Hallen, H. Luo, J. S. Scott-Craig, and J. D. Walton (2007). "Gene family encoding the major toxins of lethal Amanita mushrooms". Proceedings of the National Academy of Sciences USA 104 (48): 19097–19101. doi:10.1073/pnas.0707340104. 
  3. K. Baumann, K. Muenter, and H. Faulstich (1993). "Identification of structural features involved in binding of α-amanitin to a monoclonal antibody". Biochemistry 32 (15): 4043–4050. doi:10.1021/bi00066a027. 
  4. Karlson-Stiber C, Persson H (2003). "Cytotoxic fungi - an overview". Toxicon 42 (4): 339–49. doi:10.1016/S0041-0101(03)00238-1. PMID 14505933. 
  5. Benjamin.p217
  6. Horgen, Paul A.; Allan C. Vaisius and Joseph F. Ammirati (1978). "The insensitivity of mushroom nuclear RNA polymerase activity to inhibition by amatoxins". Archives of Microbiology 118 (3): 317–9. doi:10.1007/BF00429124. PMID 567964. 
  7. DiCostanzo, J. Strong Medicine. 2005, Elsevier Inc. pp. 35-36.