Alojzije Stepinac

Izvor: Wikipedia
Qsicon Quelle.png   
Ovom članku nedostaju izvori (web stranice, literatura i sl). Pomozite Wikipediji dodavanjem odgovarajućih izvora članku.
Blaženi Alojzije Stepinac
Kardinal i nadbiskup zagrebački
Dijeceza Nadbiskupija zagrebačka
Stolica Zagreb
Ustoličen 1938.
Prethodnik Antun Bauer
Nasljednik Franjo Šeper
Redovi
Zaređenje 26. oktobar 1930
Posvećenje 7. decembar 1937
Imenovan kardinalom 29. novembar 1952
Rang Kardinal nadbiskup
Osobni detalji
Ime po rođenju Alojzije Viktor Stepinac
Rođenje 8. maj 1898. (1898-05-08)
Brezarić
(općina Krašić),
Austro-Ugarska
Smrt 10. februar 1960. (dob: 61)
Krašić, NR Hrvatska, FNRJ
Sahranjen Zagrebačka katedrala
Nacionalnost Hrvat
Denominacija rimokatolicizam
Rezidencija Krašić
Roditelji Josip i Barbara
Zanimanje katolički svećenik
Alma mater Collegium Germanicum et Hungaricum
Coat of Arms of Cardinal Alojzije Viktor Stepinac.svg

Alojzije Stepinac (8. maj 1898. Krašić - 10. februar 1960 Krašić) je bio zagrebački nadbiskup i kardinal. Tokom drugog svetskog rata je podržao fašistički režim NDH, pre rata beogradski režim Kraljevine Jugoslavije, a nakon rata novu komunističku vlast. Jugoslovenske vlasti su ga 1946. godine osudile za saradnju sa ustašama, nakon čega je proveo ostatak života u kućnom pritvoru i u zatvoru.[1]

U SFR Jugoslaviji, istoriografsko predstavljanje Stepinca, zasnovano na presudi za kolaboraciju, bilo je isključivo negativno.[2] S padom komunizma, dominantno istoriografsko predstavljanje Stepinca u Hrvatskoj promenilo se do te mere da ga sada općenito prikazuju u pozitivnoj svetlosti, kao pravednika i žrtvu istorijskih okolnosti.[2] Između ove dve krajnosti, postoji niz istoričara koji uzimaju u obzir njegove zasluge (spasavanje Jevreja, protesti slati vlastima), ali i njegove greške (činjenica da se nikada nije potpuno distancirao od NDH). Srpska istoriografija nije promenila svoj odnos prema Stepincu, smatrajući ga odgovornim za saradnju sa fašističkim režimom.[2]

Katolička crkva ga je 1998. godine proglasila blaženim.

Mladost Stepinca i rat[uredi - уреди]

Alojzije Stepinac je rođen 8. maja 1898. godine u Krašiću, blizu Zagreba, u veoma imućnoj seljačkoj porodici. Njegov otac Josip imao je dvanaestoro dece i to četvoro iz prvog i osmoro iz drugog braka. Alojzije je osnovnu školu završio u rodnom mestu, gimnaziju u Zagrebu. Kad je završio šesti razred gimnazije, stupio je u nadbiskupijski licej s ozbiljnom namerom da se posveti svešteničkom zvanju.

Vrlo brzo je pozvan u vojsku 1916. godine. U skraćenom roku je mogao položiti osmi razred i maturu, pa je zatim otputovao u Rijeku u svešteničku školu. Ubrzo se, kao novopečeni oficir našao na italijanskom frontu, ali njegova vojnička karijera ubrzo je privedena kraju ranjavanjem u borbama na Soči i Pijavi.

Mnogi Stepinčevi biografi pominju njegovu oficirsku razboritost i hrabrost, međutim, ne postoje materijalni dokazi za takve tvrdnje. Tokom Prvog svetskog rata, njegovi roditelji nisu imali nikakvih vesti o njemu. U Krašić je stigla vest da im je sin poginuo negde u Srbiji i poslate su im njegove stvari. Stepinac je zapravo bio zarobljen i odveden u italijansko zarobljeništvo. Odatle je uspeo da pobegne i da se priključi srpskoj vojsci kao dobrovoljac na Solunskom frontu, gde je ostao do proleća 1919. godine, kada je demobilisan u činu podrškučnika. Iste godine Stepinac se upisao na Agronomski fakultet u Zagrebu. Tokom studija učlanio se u akademsko katoličko društvo Domagoj. Na studijama je ostao svega godinu dana nakon čega se vratio na imanje svog oca gde je nekoliko narednih godina radio. Stepinac je tu upoznao i svoju veliku ljubav, učiteljicu Mariju Horvat, koju je na kraju zaprosio, međutim, iako je isprva prihvatila bračnu ponudu, Marija Horvat se kasnije predomislila i vratila mu verenički prsten.

Stepinac kao sveštenik[uredi - уреди]

Kako se to dogodilo da oseti u sebi želju da postane sveštenik, može se samo nagađati; uglavnom, on se 1924. godine obreo u Rimu, po preporuci rektora Zagrebačkog sjemeništa dr. Josipa Lončarića. Tu je na papskom sveučilištvu Gregorijani, dobivši američku stipendiju, završio nakon sedam godina filozofiju i teologiju i uradio dva doktorata. Tu je naučio da govori i piše italijanski, francuski, nemački i latinski.

Po povratku u Zagreb, mladi jezuitski štićenik biva primljen u nadbiskupsku kancelariju a zatim je imenovan i za ceremonijara nadbiskupa dr Ante Bauera.

Ubrzo je teško oboleli nadbiskup Bauer zatražio od Vatikana da mu se dodeli koadjutor s pravom nasledstva na zagrebačkoj nadbiskupskoj stolici. Stepinac je bio u Hrvatskoj potpuno nepoznat. Predlog da to bude upravo Alojzije Stepinac, a zatim i odluka - odjeknuli su na Kaptolu kao potpuno iznenađenje. Ozbiljne kritike konkurenata, pa i ostalih članova visokog katoličkog klera, bile su upućene jugoslovenskom episkopatu kao i vatikanskim ličnostima, pre svega Piju XI i njegovom velikom sekretaru Mariji Pačeliju, budućem papi Piju XII. Međutim, sve se na tome i završilo, jer je Vatikanu izgleda trebao mlad i odlučan borac, koji će biti u stanju da odgovori zahtevima klera.

Tako je Stepinac još za života Bauera postao šef episkopata, 28. maja 1934. godine.

Posle smrti Bauera, mladi Stepinac je preuzeo upravu Zagrebačke nadbiskupije 7. decembra 1937.

Biografija Stepinca je umnogome pomogla da se sav posao oko njegovog naimenovanja brže obavi. Kako je u to vreme tražena saglasnost jugoslovenske vlade oko njegovog naimenovanja, kralj Aleksandar se složio znajući da je Stepinac bio dobrovoljac na solunskom frontu, smatrajući da je to i izraz njegovog jugoslovenskog opredeljenja.

Stepinčevo dobrovoljaštvo se posle ovoga više nikada neće pominjati, čak će se tvrditi da to nije tačno.

Kao zagrebački nadbiskup, Alojzije Stepinac se oštro suprostavio odbijanju Kraljevine Jugoslavije da potpiše Konkordat sa Vatikanom, pa se okreće ka hrvatskoj opoziciji.

Naročito je bio ogorčen na probritanske oficire koji su bili protivni pristupanju Jugoslavije Trojnom paktu, koji su u Beogradu izvršili državni udar i zbacili namesništvo kneza Pavla.

Stepinac za vreme Drugog svetskog rata[uredi - уреди]

Zagrebački nadbiskup Alojzije Stepinac je od prvih dana zdušno blagoslovio stvaranje "katoličke države", kako je on često nazivao NDH. 12. aprila 1941. godine sastaje se sa generalom Slavkom Kvaternikom, po proglašenju NDH. Prvi put se sastao sa Antom Pavelićem odmah po njegovom povratku 16. aprila 1941, četiri dana nakon proglašenja NDH, i izrazio punu podršku ustaškom režimu.

Zagrebački nadbiskup dr Alojzije Stepinac je na Uskrs 1941. godine ponovo objavio formiranje NDH i tom prilikom je u ime Vatikana blagoslovio ustaškog poglavnika Antu Pavelića. Tada je, između ostalog, rekao: „Dok Vas mi srdačno pozdravljamo kao glavu NDH, mi molimo Boga Zvezda da da svoj nebeski blagoslov Vama, vođi našeg naroda“. Već 28. aprila 1941. godine Stepinac je napisao "pastoralno pismo" u kome je pozvao svoje sveštenstvo da podržava i brani novu katoličku državu Hrvatsku.

Alojzije Stepinac (krajnje desno), u septembru 1944, na sahrani predsednika sabora NDH Marka Došena.[3]
Wikicitati „Časovi su ovo, u kojima ne govori više jezik, nego krv svojom tajanstvenom povezanošću sa zemljom u kojoj smo ugledali svjetlo božje i s narodom iz kojega smo nikli. Je li potrebno isticati da je i u našim grudima življe zakucalo srce? [...] I tko nam može zamjeriti, ako i mi kao duhovni pastiri dajemo svoj prinos narodnom veselju i zanosu, kad se puni dubokog ganuća i tople zahvalnosti obraćamo Božjem Veličanstvu? [...] Govoreći vam dakle kao predstavnik Crkve i pastir duša molim vas i pozivam, da svim silama nastojite i radite oko toga, da naša Hrvatska bude Božja zemlja [...] Odazovite se stoga spremno ovom mom pozivu na uzvišeni rad oko čuvanja i uznapređenja NDH.[2]
(Stepinčev poziv katoličkom sveštenstvu da podrži NDH, 28. april 1941.)

Odmah po osvajanju vlasti, ustaše kreću sa ostvarivanjem svojih planova likvidacije srpskog stanovništva, s čime je Stepinac bio upoznat, jer su se egzekucije izvodile javno. Ubrzo nakon prvih zločina, on piše protesno pismo Paveliću:

Wikicitati

„Poglavniče!

Upravo sam dobio vest da su u Glini ustaše streljale 260 Srba bez ikakve istrage ili suda. Znam da su Srbi u ovih dvadeset godina svoje vladavine počinili ozbiljne zločine. Ali ipak nalazim da je moja biskupska dužnost da dignem glas i kažem da katolički moral to ne dozvoljava; zato vas molim da preduzmete najhitnije mere na čitavoj teritoriji NDH da nijedan Srbin ne bude ubijen dok njegova krivica ne bude dokazana tako da bude očigledno da on zaslužuje smrt. Inače ne možemo računati na blagoslov neba, bez kojeg smo prokleti. Nadam se da nećete zameriti zbog mojih otvorenih reči.[2]
(Stepinčevo pismo Paveliću, od 14. maja 1941.)

Stepinac je, uz saglasnost i pod nadzorom opata Josipa Ramira Markonea, papskog legata u NDH, sazvao novu Biskupsku konferenciju u Zagrebu od 17. do 20. novembra 1941. koja je bila posvećena prelazima grčko-istočnjaka u katoličku veru. Stepinac je u tim pokrštavanjima navodno video spasavanje Srba, Jevreja i Roma od ustaškog noža.[traži se izvor]

Alojzije Stepinac u pismu papi Piju XII u pismu od 18. maja 1943. godine navodi da je U NDH pokršteno oko 250.000 pravoslavnih Srba. Pokrštavanje je vršeno nasilno, jer mnogi Srbi nisu imali izbora, mogli su ili da budu pokršteni ili da budu ubijeni. Dosta ih je, čak, pobijeno i posle pokrštavanja.

Stepinčevo obraćanje povodom ustaških pokolja dogodilo se početkom 1943. Tada su za odmazdu ustaše streljale 30 seljaka iz njegovog rodnog sela Krašić, među kojima i njegovog brata Maksima, a da to Stepinac nije znao. Stepinac je govorio na propovedi u zagrebačkoj katedrali i podigao glas protiv ovakvih zločina. Ovi protesti su prema dokumentima bili pod pritiskom Vatikana koji je 1943. već pretpostavljao ishod rata, tj. poraz sila osovine. Iz Vatikana se preko Stepinca gurala ideja da se u Hrvatskoj kasnije smeni ustaška vlast i dovede na vlast Mačekov HSS, i da tako Hrvatska (kao navodno antifašistička zemlja) zadrži granice NDH.

Nadbiskup Stepinac je bio potpuno svestan postojanja koncentracionog logora Jasenovac, ali se o tome nije javno protivio.

Kako se bližio kraj rata, Stepinac je najviše zazirao od pobede komunista, pa se zato u potpunosti složio sa Pavelićevom linijom.

Nije želeo da beži, već je ostao u Zagrebu.

Odmah po oslobođenju Zagreba, Tito je stigao i ljubazno razgovarao sa čelnicima katoličke crkve 2. jula 1945. Tito je pri tom obećao da nova vlast ništa neće napraviti bez dogovora s crkvom. Ovim razgovorima prisustvovao je i Vladimir Bakarić.

Tolerantni odnos između nove vlasti i katoličke crkve bio je kratkotrajan. Naročito su počeli da izbijaju problemi oko sekularizacije crkvenih dobara i ukidanje veronauke po školama.

Suđenje Alojziju Stepincu[uredi - уреди]

Suđenje Alojziju Stepincu

Alojzije Stepinac je prvi put uhapšen 17. maja 1945. Bio je pritvoren u Mlinarskoj ulici, gde se svojevremeno nalazio Ustaški zatvor iz vremena rata. Saslušanje i pritvor su trajali do 3. juna 1945. kada je Stepinac pušten na slobodu. Dan kasnije, Stepinac i Tito su vodili dug telefonski razgovor, koga je Stepinac komentarisao kao: „Razgovarali smo muški.“ Tito i Stepinac se nisu ni oko čega složili. Stepinac javno kritikuje vlast jer oduzima imovinu katoličkih sveštenika i neke proteruje. Odnosi sa vlastima se još više zaoštravaju. Alojzije Stepinac je sa svojim biskupima protestovao u pasterskom pismu od 20. septembra 1945, gde iskazuje zamerke države prema crkvi. Stepinac se tada nalazi u procepu, jer s jedne strane trebao je popuštati u odnosu na državnu vlast, a s druge strane, nije želeo odvajanje katoličke crkve od Vatikana.

Odnosi Stepinca i nove vlasti se još više komplikuju jula 1946. Tada je Stepinčev stan bio pod blokadom i on je držan u nekoj vrsti kućnog pritvora.

Stepinac je mogao da se izvuče samo da je podržao novu komunističku vlast u Hrvatskoj.

Stepinac ovo nije učinio, već je nastavio kritiku vlasti.

Uhapšen je po drugi put 18. septembra 1946. Izveden je pred Vrhovni sud NR Hrvatske.

Suđenje Alojziju Stepincu i ostaloj petnaestorici, među kojima su bili i Erih Lisak i Ivan Šalić, održano je Pred Većem Vrhovnog suda NR Hrvatske od 9. septembra do 11. oktobra 1946. u dvorani fiskulturnog učilišta u današnjoj Tkačićevoj ulici u Zagrebu.

Suđenju je predsedavao dr Žarko Vimpulšek, članovi veća su bili: dr Antun Cerinec, Ivan Poldrugač i Ivan Pirker; optužnicu je zastupao Jakov Blažević, a zapisničar je bio dr Ante Petrović.

Alojzija Stepinaca je branio zagrebački advokat Zdravko Politea, koji je svojevremeno zastupao i Tita na "bombaškom procesu".

U najkraćem, Stepinac je optužen zbog saradnje s vrhom ustaške države, susreta s Pavelićem i drugim ustaškim časnicima, za prekrštavanje desetine hiljade Srba, za podstrek koji je Ustašama pružao katolički kler, za govore u kojima podstiče na molitvu za Pavelića i protivnarodnog delovanja nakon rata.

Branio se ćutanjem. Na kraju saslušanja 3. oktobra, Stepinac je prekinuo ćutanje i održao svoj veliki govor. Stepinac je prekrštavanje Srba nazivao neispravnim izrazom, jer se radi o verskom prelazu već krštenih ljudi. U završnoj reči, Stepinac je ponovio da je na sve optužbe nevin, te da će istorija oceniti njegov rad.

Presuda je donesena 11. oktobra 1946.[1] Samo su Lisak i Šalić osuđeni na smrt, a svi ostali na vremenske kazne.

Alojzije Stepinac je osuđen na kaznu zatvora s prisilnim radom u trajanju od 16 godina, gubitak političkih i građanskih prava u trajanju od 3 godine, kasnije mu je kazna preinačena na kućni pritvor u rodnom Krašiću na Žumberku.

Zatvorski dani i smrt[uredi - уреди]

Posle izricanja presude, Alojzije Stepinac je odveden na izdržavanje kazne u zatvor Lepoglava. Tu je ostao sve do 6. decembra 1951.

Glasovi ogorčenja stizali su sa različitih strana. Za puštanje na slobodu Stepinca najviše su agitovali rimokatolički velikodostojnici, hrvatski pisci i književnici. U takvim okolnostima Titova vlast je popustila.

Tako je u ime komunističke vlasti Stepinca u Lepoglavi obišao dr Vladimir Bakarić već u martu 1947. Molio ga je da potpiše već sastavljenu molbu predsedniku Jugoslavije Titu za pomilovanje, uveravajući ga da će odmah biti pušten na slobodu i poslat u inostranstvo.

Alojzije Stepinac je to odbio. Čak je zahtevao da se obnovi proces, ali ne u komunističkom sudstvu. U međuvremenu je zbog lošeg zdravstvenog stanja interniran u rodni Krašić gde su ga do smrti čuvali čuvari ispred kuće. Stigli su novi koraci Vatikana. Papa Pije XII je 29. novembra 1952. godine imenovao 14 novih kardinala, a među njima i nadbiskupa Stepinca. Jugoslavija je odgovorila protivmerom tako što je prekinula sve diplomatske odnose sa Svetom Stolicom 12. decembra 1952. godine.

U zatočeništvu u Krašiću počeo je neočekivano da poboleva. Svaki dan se osećao sve gore i gore. Čak su se pojavila i nagađanja da je u zatvoru trovan. Lekari su našli da boluje od vrlo retke bolesti, abnormalnog povećanja eritrocita. Nije bilo leka ovoj bolesti. Umro je 10. februara 1960. u svom porodičnom domu.

Telo Alojzija Stepinca je po kanonskom običaju sahranjeno u Zagrebačkoj katedrali. Na ceremoniji je sve najbolje o njemu govorio pesnik Lucijan Kordić.

Beatifikacija i kult Stepinca[uredi - уреди]

Čim je na vlast 1990. godine došla partija predsednika Franje Tuđmana, hrvatska Katolička crkva u njoj je pronašla saveznika, a time su se obnovile i špekulacije o nasilnoj smrti kardinala Stepinca.

Suđenje i čitav proces protiv Stepinca proglašen je montiranim procesom protiv hrvatskog naroda i rimokatoličke crkve od strane komunista. Dolazi do izdavanja velikog broja knjiga i publicističkih dela o Stepincu.

Počelo je da se priča da su nadbiskupa, tačno 1.864 dana trovali čajem od oleandra iako je obdukcija posle Stepinčeve smrti 1960. godine pokazala da je nadbiskup umro od posledica teške upale bubrega. 1993. godine je napravljena nova obdukcija i dovela do navodno frapantnih otkrića. Jedan od najmorbidnijih navoda je glasina da prilikom druge autopsije u telu nije bilo srca.

Traženi su mnogi detalji iz života da bi se ličnost Alojzija Stepinca uzdigla na pijedestalu mučenika vere.

Pojavile su se i priče kako je Stepinac učestvovao u spašavanju Jevreja od Holokausta.

I pored objektivne odgovornosti za zločine u Drugom svetskom ratu papa Jovan Pavle II ga je 1998. godine proglasio “blaženikom”, što je prvi korak ka proglašenju za sveca.

Reference[uredi - уреди]

Prethodi:
Anton Bauer
Nadbiskup Zagreba
1937-1960
Slijedi:
Franjo Šeper