Alikvotni tonovi

Izvor: Wikipedia

Alikvotni tonovi, takođe nazvani i parcijalnim tonovima ili harmonicima su pojava uglavnom sluhom neprepoznatljivih tonova koji se formiraju nad glavnim izvedenim tonom. Njihov broj i jačina određuju „boju“ tona nad kojim se formiraju pri čemu je broj dominantan faktor. Frekvencije alikvotnih tonova se prema osnovnom tonu odnose kao 1:2:3:4:5:6:… do određene granične frekvencije. Ova granica kod nekih instrumenata iznosi:

Instrument Horna Flauta Violina Truba Triangl
Granična frekvencija (kHz) 1,5 4 8 9 16

Ono što se da primetiti je da što je manji broj alikvotnih tonova (tj. što je granična frekvencija niža) to je zvuk instrumenta „mekši“ i obrnuto − što je alikvotnih tonova više, to je zvuk instrumenta oštriji. Na nekim instrumentima se, naročitim postupkom u sviranju, može postići da pojedini alikvoti zazvuče izdvojeno, kao tzv. flažoleti. S druge strane, pomoću savremene elektronike, moguće je da se, slaganjem više treperenja odovarajuće visine i jačine, veštački stvori (sintetizuje) zvuk bilo koje željene boje.

Primer[uredi - уреди]

Hajde da, na primer, formiramo harmonike nad tonom A (veliko A), čija je frekvencija 110 Hz, do granice od 1.500 Hz:

Osnovni ton Alikvotni tonovi (Hz)
110 Hz 220 330 440 550 660 770 880 990 1.100 1.210 1.320 1.430
Približan ton a e1 a1 cis2 e2 g2 a2 h2 cis3 dis3 e3 f3

Vidi još[uredi - уреди]

Literatura i izvori[uredi - уреди]


Eighth notes and rest.png Nedovršeni članak Alikvotni tonovi koji govori o muzici je u začetku. Dopunite ga prema pravilima Wikipedije.