A Streetcar Named Desire (film, 1951)

Izvor: Wikipedia
A Streetcar Named Desire

Kino-poster; autor: Bill Gold
Režija Elia Kazan
Producent Charles K. Feldman
Scenario Tennessee Williams
Oscar Saul
Predložak A Streetcar Named Desire autor:
Tennessee Williams
Uloge Vivien Leigh
Marlon Brando
Kim Hunter
Karl Malden
Muzika Alex North
Fotografija Harry Stradling
Montaža David Weisbart
Distribucija Warner Bros.
Datum(i) premijere
18. septembar 1951 (1951-09-18)



Trajanje 122 min.
Zemlja  SAD
Jezik engleski
Budžet 1,8 million $

A Streetcar Named Desire (prevođen kao Tramvaj zvan čežnja i Tramvaj zvan želja) je američki film iz 1951. snimljen po istoimenoj drami Tenesija Vilijamsa. Film je režirao Elija Kazan koji je režirao i originalnu brodvejsku predstavu, a u glavnim ulogama su Vivijen Li, Marlon Brando, Kim Hanter i Karl Malden. Svi glumci su, osim Bivijen Li, nastupili i u pozorišnoj adaptaciji drame. Scenario je potpisao Vilijams lično, ali je pod pritiskom tadašnje cenzure morao da izmeni scenario, izbacivši iz njega sve aluzije na homoseksualnost.

Uloge[uredi - уреди]

Glumac Uloga
Vivijen Li Blanš Diboa
Marlon Brando Stenli Kovalski
Kim Hanter Stela Kovalski
Karl Malden Harold "Mič" Mičel
Rudi Bond Stiv Habel
Nik Denis Pablo Gonzalez
Peg Hilijas Junis Habel
Rajt King skupljač
Ričard Garik doktor

Razlike u odnosu na dramu i cenzura[uredi - уреди]

Nekoliko tema koje je ovaj pozorišni komad obrađivao nije mogao zbog holivudskog moralnog koda toga vremena, da se nađe na filmu, zato je Tenesi Vilijams bio prisiljen, da bi film prošao strogu cenzuru da promeni par scena ili su te scene zaista bile snimljene ali su u produkciji isečene, bez znanja režisera. Najveće odstupanje u odnosu filma na dramu jeste sam kraj filma. Naime u pozorišnoj predstavi, Stela tužna zbog toga što je svoju sestru poslala u mentalnu instituciju i obuzeta sumnjom da ju je njen muž silovao, bukvalno se prepušta Stenlijevim milovanjima. Naravno, tadašnja moralna holivudska politika nije mogla da dozvoli takav kraj gde krivac prolazi bez kazne. Iz tog razloga je snimljena scena, gde Stela teatralno izgovara da se više nikada neće vratiti Stenliju i napušta svoju kuću zauvek.

Isto tako zbog moralnih tendencija tog doba iz same adaptacije drame u film izbačene su sve aluzije na homoseksualnost. U samoj drami Blanš kazuje Miču da se njen muž ubio nakon što je saznala da je imao homoseksualnu aferu sa drugim muškarcem. Ta scena, iako snimljena, je u postprodukciji isečena iz filma, ostavljajući nam samo podatak da se Blanšin muž iz ne baš jasnog razloga ubio. U to vreme samo izgovaranje reči homoseksualac donosilo je zabranu prikazivanja filma.

Godine 1993. objavljen je DVD u kome su ubačene scene koje su proširile film za 3 minuta. Između ostalog on sadrži malo provokativniji dijalog između likova, jasniju sliku da je razlog ubistva Blanšinog muža njegova homoseksualnost, i uvećavajući kadar Stelinog lica koja beži na sprat, nakon Stenlijevog šamara, koji jasno prikazuju emocije koja treba da nam reflektuju osećanje želje.

Produkcija[uredi - уреди]

Kasting[uredi - уреди]

Džesiku Tendi, glumicu iz brodvejske predstave, zamenila je Vivijen Li, Blanš u londonskoj predstavi. Producenti su smatrali da je ovom filmu potrebna zvezda, a Vivijen Li je bila upravo to, prvenstveno zahvaljujući ulozi u filmu „Prohujalo sa vihorom“. S druge strane, producenti su smatrali da Marlon Brando, tumač glavne muške uloge, nije bio dovoljno velika zvezda za to ulogu, ali su na insistiranje reditelja Kazana ipak angažovali Branda, što se pokazalo kao dobar potez, budući da je Brando odlično odigrao, a ta ga je uloga lansirala u sam vrh holivudske produkcije.

Lokacija i dizajn[uredi - уреди]

Najveći deo ovog filma sniman je u holivudskom studiju, ali su neke scene snimane u Nju Orleansu, od kojih je najvažnija scena Blanšinog dolaska. Tramvaj koji se vidi u toj sceni i danas se upotrebljava u saobraćaju.

Elija Kazan je za potrebe filma uredio pokretne zidove na setu, koji su se iz scene u scenu tokom filma sve više približavali. Oni su trebali da najavljuju nervni slom glavne junakinje Blanš i njeno ludilo.

Brandova poznata uska majica, koja je posle ovog filma postala modni trend, nastala je tako što je kupljena obična majica koja je zatim nekoliko puta bila prana da bi se materijal skupio. Uska majica činila je ne samo Marlon Branda još seksipilnijim, već je uskoro ta vrsta majci, počela i da se proizvodi.

Muzika[uredi - уреди]

Muzika, koju je za taj film komponovao Aleks Nort, bila je radikalno odstupanje od tadašnjih modnih trendova u Holivudu i bila je bazirana na manipulativnosti i nabijena akcijom. Umesto baziranja na lajtmotivima, Nort je komponovao kratke muzičke delove koji su reflektovali psihološku dinamiku likova. Nort je te godine nominovan u kategoriji za najbolju muziku za čak dva filma (osim za „Tramvaj zvani želja“, te godine je novim stilom komponovao muziku i za film „Prodavčeva smrt“) ali je ipak te godine Oskar otišao u ruke Francu Vaksmanu za muziku u filmu „Mesto pod suncem“.

Nagrade[uredi - уреди]

Vanjske veze[uredi - уреди]