Неузина
| Неузина | |
|---|---|
|
| |
| Основни подаци | |
| Држава |  Србија
|
| Покрајина |  Војводина
|
| Управни округ | Средњобанатски |
| Општина | Сечањ |
| Становништво | |
| Становништво (2011) |  1256
|
| Густина становништва | 19 ст/km² |
| Положај | |
| Координате | 45°20′23″N 20°42′26″E / 45.339833°N 20.707333°E |
| Временска зона | средњоевропска: UTC+1 |
| Надморска висина | 47 m |
| Површина | 73,0 km² |
  Неузина Неузина (Srbije) | |
| Остали подаци | |
| Поштански број | 23245 |
| Позивни број | 023 |
| Регистарска ознака | ZR |
Координате: 45° 20′ 23" СГШ, 20° 42′ 26" ИГД
Неузина (мађ. Nezsény) је насеље у Србији у општини Сечањ у Средњобанатском управном округу. Према попису из 2011. било је 1256 становника.
Овде се налази Српска православна црква у Неузини.
Историја[uredi | uredi kod]
Српска Неузина током своје историје више пута је мењала своје име:
- Године:
- 1116 - Неузина
- 1801 - Српска Неузина (мађ. Nezsény)
- 1801 - Хрватска Неузина
- 1912 -(мађ. Nagynezsény)
- 1922 – Српска Неузина
Историјски гледано, биле су две Неузина а, који се касније спојила: Српске Неузина (Српска Неузина) и Хрватска Неузина (Хрват Неузина). Српска Неузина је неколико км. јужно од Сутјеске и неколико км. западно од Сечња, док је Хрватска Неузина је у самом суседству, који се налази југозападно од Српске Неузина, неколико км. од Ботоша. Хрватска Неузина добило име по хрватским досељеницима (племића који је настао из Туропоља), да су тамо населили 1788. године Загребачком епархијом на своје поседе.
По ослобођењу од Турака ушла је Неузина у састав великобечкеррчког диштрикта (срез) и бројала је 1717 становника и 25 кућа, који се 1721.г повисио на 38 кућа. У половини тога века доселили су се нови насељеници те је 1773.г било 181 кућа. Године 1876. уводе се матичне књиге. Године 1783. одселили су се многи становници, а на њихова места доселили су се други Срби.
Православна црква је назидана 1807-1911. године. Године 1843. била су два духовна пастира на 2490 верних а један учитељ поучавао је 54 ђака. Године 1854. имале су обе Неузине (Српска и Хрватска) укупно 2663 становника.
На дан 31.јануара 1921.г пописано је 2552 становника од којих је било: Срба - 1483; Словака - 2; Румуна - 5; Немаца - 189; Мађара - 456; Осталих - 37 становника.[1]
Хрватска Неузина[uredi | uredi kod]
Историјски гледано, биле су две Неузина а, који се касније спојила: Српске Неузина (Српска Неузина) и Хрватска Неузина (Хрват Неузина). Месни Хрвати су овде доселили из подручја Покупља (Хрватска) након управне реорганизације која је уследила након ослобађања великих подручја добивених Карловачким миром 1699. између Хабсбуршког царства и Турског царства. На ово подручје су дошли јер им нове власти на њиховој изворној земљи нису признавале дотадашње повластице.
Године 1788-1801. изменом добара На ово подручје су дошли Хрвати јер је припадало Загребачкој бискупији, којој су и до тада припадали. Загребачка бискупија је ово подручје (око властелинства Биледа) добила као накнаду за Нове власти у Покупљу нису признавале племићка права дотадашњим становницима на том предију (предијалцима), чији је дотадашњи власник био загребачки бискуп.
Да би сачували своја права, у договору с бискупом су одлучили се преселити у Банат. Пресељавати их је почео бискуп Томо Гаљуф 1788. године, а бискуп Максимилијан Врховац је наставио и довршио 1801. године. Предијалци су се населили у Хрватску Неузину, Хрватску Боку, Хрватску Кларију (данас спојену са Српском Кларијом у јединствену Кларију, касније преименовану у (Радојево) те у Хрватску Кечу, која је данас у Румунији . имања, Предијемо, у топуској опатији, чији су поседи били изузети од стране власти и новом државном управном организацијом додељени Војној крајини. Дакле коначно пресељење извршено је 1801. године када су се доселили на имања у Кећи, Радујево (Кларија), Боки и Неузина око 1000 становника [2] У формираним заједницама овог подручја, Хрвати су затекли Србе, Мађаре, Немце, Бугаре. Експлицитно на то указују двојни називи неких насеља попут Српске Бока, Српска Неузина. Поред подељености насеља према ентитету, унутар насеља одмах је дељен и простор те се знало који је српски, који хрватски, а који Њемачки живаљ, односно кафане у којима су се сакупљали у доколици.
Уз земљу, придошли ситни племићи добили су и кметове из српског, румунских и бугарских заједница.
У Неузину се населило 28 племића - предијалаца са породицама: Радошевићи, Бедековић, Парчетић Дуро, Црнолатац, Ковачић, Берковићи - укупно 13 породица које потичу из Шимунова пољане код Беркешевине и носе заједничко племство с породицом Пуцековић из 1656. године. Потом Илијевић, Микшић, Матановићи, Новаковићи.[3] С обзиром на то да је објашњено порекло и свест о пореклу, страх од губљења идентитета у новој средини није се испољио код овог ентитета. Разликујући се од домицилног становништва својим статусом и на првом месту условима под којим су пресељени, новопридошло становништво је релативно брзо укључено у нову културолошку средину. Током времена иако су изгледали као компактна етничка заједница, Истраживања спроведена од 1985. до 1995. године у насељима Бока, Неузина и Радојево (Кларија) показала су да је становништво које припада хрватској заједници кајкавских Хрвата бројчано умањено. Породице су се углавном осуле. Ипак, код [4] малобројних представника хрватске заједнице задржана је свежа свест о пореклу и завичају са тачним наводима имена породица које су пресељене. Историјска база пресељавању мање се помиње. Највероватније је да је студија Анте Меснер Споршића, Колоније хрватских племића у Банату (Месснер Споршић, 1931) утицала на очување свеже свести о пореклу овог ентитета. У периоду својих истраживања а то је крај двадесетих година XXVIII. века Меснер Споршић констатује „како ... данашње генерације ... и не зна своју стару домовину, за места из којих су се населили у Банат и уопштено не зна за повјести тога досељења ... „Међутим, наводи се како су највише свести о себи сачували Хрвати у Боки уз[5] очување кајкавског језика и обичаја. У томе и јесте суштина јер са појавом губљења свих територијалних карактеристика (стари завичај у географском смислу речи), имагинарни свет појединаца или заједнице не подразумева више одређено подручје или насеље као упориште свом идентитету [6], већ се остварује у сегментима који су тада били.
На дан 31.јануара 1921.г пописано је 458 становника, од којих је било: Срба - 67: Хрвата - 181; Словака - 7; Румуна - 16; Немаца - 39; Мађара - 148 становника.[7]
Демографија[uredi | uredi kod]
У насељу Неузина живи 1056 пунолетних становника, а просечна старост становништва износи 40,2 година (39,5 код мушкараца и 41,0 код жена). У насељу има 498 домаћинстава, а просечан број чланова по домаћинству је 2,75.
Становништво у овом насељу веома је нехомогено, а у последња три пописа, примећен је пад у броју становника.
|
| |||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||
| Етнички састав према попису из 2002.[9] | ||||
|---|---|---|---|---|
| Срби | 680 | 49,59% | ||
| Мађари | 488 | 35,59% | ||
| Роми | 95 | 6,92% | ||
| Хрвати | 13 | 0,94% | ||
| Македонци | 12 | 0,87% | ||
| Југословени | 7 | 0,51% | ||
| Словаци | 5 | 0,36% | ||
| Румуни | 2 | 0,14% | ||
| Албанци | 2 | 0,14% | ||
| Бугари | 1 | 0,07% | ||
| непознато | 16 | 1,16% | ||
| м | ж | |||
| ? | 1 | 1 | ||
| 80+ | 23 | 23 | ||
| 75-79 | 22 | 26 | ||
| 70-74 | 38 | 51 | ||
| 65-69 | 39 | 45 | ||
| 60-64 | 35 | 40 | ||
| 55-59 | 25 | 29 | ||
| 50-54 | 53 | 40 | ||
| 45-49 | 56 | 30 | ||
| 40-44 | 49 | 47 | ||
| 35-39 | 57 | 56 | ||
| 30-34 | 54 | 37 | ||
| 25-29 | 37 | 21 | ||
| 20-24 | 48 | 41 | ||
| 15-19 | 59 | 45 | ||
| 10-14 | 46 | 55 | ||
| 5-9 | 41 | 34 | ||
| 0-4 | 30 | 37 | ||
| просек | 39.5 | 41.0 | ||
|
|
| Пол | Укупно | Неожењен/ Неудата |
Ожењен/ Удата |
Удовац/ Удовица |
Разведен/ Разведена |
Непознато |
|---|---|---|---|---|---|---|
| Мушки | 596 | 230 | 304 | 40 | 20 | 2 |
| Женски | 532 | 104 | 302 | 118 | 7 | 1 |
| Пол | Укупно | Пољопривреда, лов и шумарство | Рибарство | Вађење руде и камена | Прерађивачка индустрија | Производња и снабдевање... | Грађевинарство | Трговина | Хотели и ресторани | Саобраћај, складиштење и везе |
|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|
| Мушки | 366 | 222 | 27 | - | 37 | 3 | 24 | 26 | 3 | 10 |
| Женски | 196 | 137 | - | - | 11 | 1 | 2 | 16 | 2 | 1 |
| Оба | 562 | 359 | 27 | - | 48 | 4 | 26 | 42 | 5 | 11 |
| Пол | Финансијско посредовање | Некретнине | Државна управа и одбрана | Образовање | Здравствени и социјални рад | Остале услужне активности | Приватна домаћинства | Екстериторијалне организације и тела | Непознато | |
| Мушки | - | 1 | 5 | 1 | 2 | 3 | - | - | 2 | |
| Женски | - | - | 5 | 5 | 13 | 2 | - | - | 1 | |
| Оба | - | 1 | 10 | 6 | 15 | 5 | - | - | 3 |
Референце[uredi | uredi kod]
- ↑ Милекерови летописи Општина у јужном Банату Феликс Милекер ISBN 86-85075-04-1:54
- ↑ (Месснер-Споршић 1931: 171):
- ↑ А. Месснер-Споршић, Колоније хрватских племића у Банату, 195) :
- ↑ Весна Марјановић Хрвати у средњем Банату - Пример ендогамне заједнице у Србији 48:
- ↑ А. Месснер-Споршић, Колоније хрватских племића у Банату,195) :
- ↑ (Фабијети, 2002: 216-219) :
- ↑ Милекерови летописи Општина у јужном Банату ISBN 86-85075-04-1:55-56
- ↑ Књига 2, Становништво, пол и старост, подаци по насељима, Републички завод за статистику, Београд, фебруар 2003, ISBN 86-84433-01-7
- ↑ Књига 1, Становништво, национална или етничка припадност, подаци по насељима, Републички завод за статистику, Београд, фебруар 2003, ISBN 86-84433-00-9
- ↑ Књига 9, Становништво, упоредни преглед броја становника 1948, 1953, 1961, 1971, 1981, 1991, 2002, подаци по насељима, Републички завод за статистику, Београд, мај 2004, ISBN 86-84433-14-9
Литература[uredi | uredi kod]
Коришћена Литература[uredi | uredi kod]
- Летопис Општина у јужном Банату: Банатска места и обичаји Марина М.(Беч 1999).
- Милекерови летописи Општина у јужном Банату Феликс Милекер ISBN 86-85075-04-1:55-56
- Voas D, 2003: Voas. D. Intermarriage and the demography of seculariyation, Britsh Journal of Sociology 54/1, London, 83-108.
- Меснер-Споршић, А., 1931: Анте Меснер-Споршић, колоније хрватских племића у Банату, Зборник ЈАЗУ, XXVIII, св.1, Загреб, 160-207.
- Вучковић, М., 2004: Кајкавци у Банату: Лингвистичка Ситуација сам полна диференцијација, у скривене мањине
на Балкану, ур. Биљана Сикимић, Балканолошки институт САНУ, Београд, 2004, 199-216.
- Peltonen, 2006 : Peltonen Ulla- Maija, Hidden Narratives and War, Ethnologia Fennica, Helsinki, 6-14.
