НАТО бомбардовање СРЈ

НАТО бомбардовање Савезне Републике Југославије (или Operation Allied Force; Операција Савезничка снага), често под називом "НАТО агресија" трајало је од 24. марта до 1. 6. 1999. године и део је косовског рата 1996.-1999. То је било друго важније војно уплитање НАТО-а након бомбардовања босанских Срба у операција "Намерна сила" 1995 и највећи војни сукоб на простору Србије и Црне Горе од времена Другог светског рата.

НАТО је 24. 3.а 1999. године у 20 часова почео ваздушне нападе на војне циљеве у СРЈ да би се касније удари проширили и на привредне и цивилне објекте. У нападима који су без прекида трајали 78 дана тешко су оштећени инфраструктура, привредни објекти, школе, здравствене установе, медијске куће, споменици културе, цркве, манастири...

Економски експерти из Групе-17 проценили су штету на око 30 милијарди долара. Коначан број жртава званично није саопштен, а процене се крећу између 1.200 и 2.500 погинулих и око 5.000 рањених.

Напади су суспендовани 10. 6.а, након потписивања војно-техничког споразума о повлачењу југословенске војске и полиције са Косова и Метохије.

Мотиви и припреме

Мотиви за НАТО бомбардовање СРЈ су многобројни. Пре свега, НАТО је захтевао оружану интервенцију из тог разлога, што кроз Савет безбедности УН нису успеле да издејствују одлуку за оружану интервенцију у СРЈ због опште познатог вета којим су се послужиле Кина и Русија, сталне чланице и Зимбабве, нестална чланица Савета безбедности.

Из тог разлога, НАТО се одлучио на оружану интервенцију, тако што је практично исфабриковао фиктиван разлог за то, тврдећи да је делегација Југославије одбила да потпише понуђени споразум у Рамбујеу.

Само одбијање понуде потписивање једног споразума није разлог за међународну оружану интервенцију, односно за рат. Понуђени споразум је нудио Југославији губитак суверенитета односно захтеван је улазак НАТО трупа у Југославију на Косово, референдум на Косову кроз 3 године. То је заправо, био ултиматум за који се унапред знало да га делегација Југославије не може потписати.

Разлог за рат 1999. године ретроактивно је представљен као заштита Албанаца на Косову и Метохији од етничког чишћења, премда је масовно бекство албанског становништва из те покрајине започело тек неколико дана након сто је бомбардовање било у пуном јеку.

Тадашњи председник СРЈ Слободан Милошевић изјавио је крајем фебруара да Југославија неће дати Косово и Метохију "ни по цену бомбардовања". "Претње нашој земљи да ће бити бомбардована ако не дозволи страну окупацију дела своје територије представљају упозорење за цео свет и све народе и људе којима је стало до слободе и мира. Нећемо дати Косово ни по цену бомбардовања", рекао је Милошевић на састанку са делегацијом кипарског парламента.

Масакр у Рачку

Као непосредан повод за напад најмоћније светске војне силе, послужио је сукоб полиције и припадника "Ослободилачке војске Косова" у селу Рачак, 15. јануара 1999. године, када је шеф посматрачке мисије ОЕБС на Косову Вилијем Вокер, пре званичне истраге, погибију 45 Албанаца прогласио масакром недужних цивила. Званични представници Србије су тврдили, међутим, да је у Рачку дошло до сукоба полиције и албанских терориста.

Преговори у Рамбујеу

Преговори у Рамбујеу (код Париза) за предлижен мировни споразум између Југославије и делегације косовских Албанаца је су почели 6. фебруара 1999. и трајали све до 19. марта 1999. године, иако је планирано да трају месец дана краће.

Степен упорности којом је амерички државни секретар Мадлен Олбрајт последња два дана убеђивала Албанце да прихвате принципе, као и "напад искрености" британског шефа дипломатије Робина Кука - који је главни разлог за албански потпис на документ нашао у могућности да се казни Београд - на врло илустративан начин сведоче о разлозима тако скромних резултата у Рамбујеу.

Додатне странице Рамбује споразума, које нису објављене у Британији, показују да је НАТО програм био не само да се окупира Косово и Метохија, већ цела Југославија. Ово је одбацио, не само Милошевић, већ и изабрани југословенски парламент, који је предложио да УН снаге надгледају мировно решење. Клинтон и Блер су такав предлог игнорисали.

Бомбардовање

мини|десно|Мост на Дунаву пре и после напада

Хронологија

Генерални секретар НАТО Хавијер Солана 24. 3. 1999. године у око 19.30 часова, само десетак минута после полетања за сада непознатог броја авиона из базе НАТО у италијанском граду Авијану, објавио је да су започели ваздушни напади против војних циљева у СРЈ.

Након 77 ноћи непрестаног бомбардовања, у ноћи између 9. и 10. 6.а 1999. године, према расположивим подацима, није било напада авијације НАТО на подручју СР Југославије.

Последњи гађани циљ на Косову је била касарна у Урошевцу, на коју је у среду око 19.35 сати испаљено пет пројектила. "Након тога није било напада, већ само прелетање авиона НАТО над Косовом", рекао је дежурни у покрајинском центру за обавештавање.

Кумановски споразум

мини|десно|Југословенска војска напушта Косово и Метохију Кумановски споразум је војно-технички споразум између Међународних безбедносних снага ("КФОР") и влада Савезне Републике Југославије и Републике Србије.

Стране овог Споразума потврђују документ који је председник Ахтисари поднео председнику Милошевићу, а који су одобрили Скупштина Србије и Савезна влада 3. јуна 1999, који укључује размештање на Косову, под покровитељством Уједињених нација, ефикасног међународног цивилног и безбедносног присуства. Стране даље констатују да је Савет безбедности спреман да усвоји резолуцију која је у поступку, у вези са овим присуствима.

Државни органи влада Савезне Републике Југославије и Републике Србије схватају и сагласни су да међународне безбедносне снаге ("КФОР") буду распоређене по усвајању резолуције Савета безбедности УН из тачке 1, да неометано функционишу у оквиру Косова и да буду овлашћене да предузимају све неопходне акције у циљу успостављања и одржавања безбедног окружења за све грађане Косова као и да на други начин обављају своју мисију. Они су даље сагласни да поштују све обавезе из овог Споразума и да олакшају распоређивање и функционисање ових снага.

Послератно Косово

[[Слика:KFOR_2003_144.jpg|мини|десно|250п|Зоне и одговорности КФОР-а, униптено и оштећено од 1999. до 2003.]]

Снаге у сукобу

НАТО снаге

У нападима на СР Југославију НАТО снаге користиле су око хиљаду летелица (ловци, ловци-бомбардери, бомбардери, шпијунски авиони итд.), односно скоро цели НАТО (осим Исланда и Луксембурга - који немају ваздушне снаге, и Грчке, која није суделовала из политичких разлога. У списак не улазе нити Мађарска, Чешка и Пољска које су се тек придружиле НАТО-у и нису још чиниле део војног апарата).

Највеће присуство имале су снаге Сједињених Америчких Држава, мада су и остале чланице имале немалу улогу у агресији.

Снаге ВЈ

ВЈ (Војска Југославије) је поседовала углавном застареле авионе од коих је већина била на истеку ресурса. У ЈРВ постојала је само једна ловачка ескадрила (127.лае или Витезови) која је била опремљена модернијим авионима типа МиГ-29 који су могли да се супродставе многобројним НАТО авионима, али су и они били у лошем станју, јер су они набављени 1987, а од тада у њих није уложен ни динар за поправке, ремонт и модернизацију. Пет авиона МиГ-29 је оборно од стране бројчано јачег противника, док их је 6 уништено на земљи. Остале ловачке ескадриле, углавном опремљене много старијим авионима МиГ-21 Бис нису имале борбене летове јер су били потпуно немоћни против модерних авиона. Од свих, јединице ЈРВ и ПВО су имале највеће губитке. Процењује се да је отприлике до 100 ваздухоплова (већином старих авиона типа Г-2 Галеб и МиГ-21 који су били постављени као мамци НАТО авиацији) уништен на земљи, као и пар њих у ваздуху. Уништени су и авиони Г-4 Супер Галеб, који су били у саставу акро групе Летеће Звезде који су пре него што су уништени веома успешно извели једну борбену мисију. Такође су уништени и теже оштећени многи аеродроми које је ЈРВ користила. Јединице ПВО су забележиле пар успеха оборивши Ф-117, Ф-16 као и многе не потврђене авионе. Јединице КоВ (Копнене Војске) су имале знатно мање губитке, јер су по Косову постављене лажне мете попут аута преко којег је стуб од бандере (макета тенка), лутака из бутика обучених у униформе са пластичним цевима, гомиле цепаница и гума које подсећају на тенк или БВП, као и многи други.

Последице

Цивилне жртве

Локације на Косову и југу Централне Србије на којима је НАТО авијација користила забрањену муницију са осиромашеним уранијумом током бомбардовања 1999. године

У бомбардовању је погунуло око 2.000 цивила. Највише погинулих било је у нападима на путнички воз код Грделице 12. априла (11), на колону албанских избеглица на Косову 14. априла (75), на зграду РТС-а у Београду 23. априла (16), на Сурдулицу 28. априла (16), на путнички аутобус код места Лужани 1. маја (23), на Ниш касетним бомбама 7. маја (20), и на крају најтежи напад на цивиле, 14. маја на другу колону албанских избеглица крај Призрена, са 87 мртвих.

Напад који је добио највећу медијску пажњу био је напад 8. маја на амбасаду Народне Републике Кине у Београду, који је изазвао велику дипломатску напетост између влада те државе и САД-а. У том су нападу убијена три кинеска службеника амбасаде.

У Србији се до 1999. регистровало између 15.000 и 20.000 нових случајева канцера, да би тај број већ 2004. достигао цифру од 30-000 нових болесника. (види Стрељиво са осиромашеним уранијем)

Војни губици

[[Слика:F117 wreckage.jpg|мини|десно|Снимка срушеног Ф-117 крај Буђановца]] мини|десно|Срушена америчка беспилотна летелица у музеју ваздухопловства у Београду

= Званични губици Војске Југославије

Војска Југославије је имала највише губитака у јединицама Ратног Ваздухопловства и Противаздушне Одбране (РВ и ПВО), Копнена Војска (КоВ) је имала минималне губитке док губитци у Ратној Моранрици нису забележени. Мали број уништене ратне технике од стране НАТО је оправдан тиме јер је ВЈ користила мамце типа покварене или застареле технике, мета направљених од гума, аутомобила и олупина. Према првим податцима НАТО снага на косову је уништено 181 тенкова, 317 оклопних транспортера, 875 артиљеријских оруђа и више од 600 војних возила. Касније, 16. септембра 1999. године објављени су податци детаљне истраге да је на Космету уништено 93 тенкова, 153 оклопних транспортера, 389 артиљеријских оруђа и 339 војних возила. Прави губитци су записани доле. 317 Губитци РВ и ПВО су:

• 5 авиона МиГ-29 оборена од стране НАТО;
• 6 авиона МиГ-29 уништена на земљи дељством НАТО авиације;
• 7 авиона Г-4 Супер Галеб акор групе "Летеће Звезде" уништена на земљи дељством НАТО авиације;
• 2 авиона Г-4т Супер Галеб уништена на земљи дељством НАТО авиације;
• око 12 авиона Ј-22 Орао уништена углавном на земљи дељством НАТО авиације;
• 16 авиона МиГ-21 (у разним верзијама) уништена на земљи дељством НАТО авиације;
• 3 авиона Ан-2 уништена на земљи дељством НАТО авиације;
• 3 хеликоптера Ми-14 уништена на земљи дељством НАТО авиације;
• 3 хеликоптера Ка-25 уништена на земљи дељством НАТО авиације;
• око 20 авиона Г-2 Галеб уништена на земљи дељством НАТО авиације;
• 5 авиона Утва 75 уништена на земљи дељством НАТО авиације;
• 2 хеликоптера Ми-8 уништена на земљи дељством НАТО авиације;
• као и непознат број ПВО наоружања.

Губитци КоВ су:

• 9 тенкова M-84 уништена дељством НАТО авиације;
• 5 тенкова Т-55 уништена дељством НАТО авиације;
• 8 оклопних транспортера уништена дељством НАТО авиације;
• 12 самоходних оруђа уништена дељством НАТО авиације;
• 27 артиљеријских оруђа уништена дељством НАТО авиације;
• као и мањи број војиних возила и остале технике.

Званични губици НАТО-а

Према званичним информацијаma, губици у редовима НАТО били су релативно ниски, највише због неиспуњавања претње копненом операцијом. Осим неких присилних слетања неколико оштећених авиона Ф-15, британског Херјера и једног А-10 са рањеним пилотом у Сарајеву и Скопљу, губици су следећи:

• 27. марта Југословенска ПВО срушила амерички "невидљиви" бомбардер Ф-117 Ноћни соко, што је прво обарање таквог авиона стелт технологије. Пилот спашен 6 сати након обарања. (види Рушење Ф-117 код Буђановаца).
• 26. априла у Албанији пао амерички хеликоптер АХ-64 Апачи, током тренажне мисије. Двојица пилота повређена.
• 1. маја пао амерички AВ-8Б Херјер услед механичког квара при слетању на носач авиона. Пилот спашен.
• 2. маја амерички Ф-16 срушен западно од Београда. Пилот спашен.
• 5. маја у Албанији пао амерички хеликоптер АХ-64 Апачи. Двојица пилота погинула.

Осим ових губитака, треба додати обарања неколико десетина беспилотних летелица (УАВ) и крстарећих пројектила.

Југословенске власти и медији говорили су о обарању више десетина НАТО-ових авиона и хеликоптера, што није никад имало било какве званичне потпоре и вероватно је реч о обарању беспилотних летелица и крстарећих пројектила.

Остаци срушених авиона Ф-117, Ф-16, беспилотних летелица и крстарећих пројектила изложени су у Музеју ваздухопловства у Београду.

Непотврђени губици НАТО-а

• 26. априла два авиона типа Г-4 Супер галеб, полетела са аеродрома Голубовци, прелетели границу са Албанијом и бомбардовали шире подручје аеродрома Ринас поред Тирана. Том приликом уништено и оштећено 12 хеликоптера типа АХ-64 Апачи.

Види још

• Косовски рат
• КФОР

Спољашње везе

U Wikimedijinom spremniku nalazi se još materijala vezanih uz temu:

НАТО бомбардовање СРЈ

• Warinfo.org.yu
• Warfacts.org.yu
• Деструкција у Варварину
• Веник
• Остали детаљи у вези напада ВЈ на аеродром близу Тиране
• Прецизне (веома неутралне информације) о губицима обије стране
• НАТО злочини

Категорија:Операције *НАТО бомбардовање СРЈ Категорија:српска војна историја