Латковац

Izvor: Wikipedija
Prijeđi na navigaciju Prijeđi na pretragu
Латковац

Пошаљи фотографију

Основни подаци
Држава Srbija Србија
Управни округ Расински
Општина Александровац
Становништво
Становништво (2011) 474
Положај
Координате 43°28′29″N 21°00′10″E / 43.474666°N 21.002833°E / 43.474666; 21.002833
Временска зона средњоевропска:
UTC+1
Надморска висина 386 m
Латковац na mapi Srbije
Латковац
Латковац
Латковац (Srbije)
Остали подаци
Позивни број 037
Регистарска ознака AC


Координате: 43° 28′ 29" СГШ, 21° 00′ 10" ИГД
Латковац је насеље у Србији у општини Александровац у Расинском округу. Према попису из 2002. било је 474 становника (према попису из 1991. било је 574 становника).

Демографија[uredi | uredi kod]

У насељу Латковац живи 388 пунолетних становника, а просечна старост становништва износи 42,6 година (42,3 код мушкараца и 42,9 код жена). У насељу има 139 домаћинстава, а просечан број чланова по домаћинству је 3,41.

Ово насеље је скоро у потпуности насељено Србима (према попису из 2002. године), а у последњих пет пописа, примећен је пад у броју становника.

График промене броја становника током 20. века
Демографија
Година Становника
1948. 724 [1]
1953. 780
1961. 775
1971. 756
1981. 674
1991. 574 551
2002. 502 474
Етнички састав према попису из 2002.[2]
Срби
  
469 98,94%
Црногорци
  
1 0,21%
Словенци
  
1 0,21%
непознато
  
3 0,63%

Историја[uredi | uredi kod]

Први писани записи села Латковац налазе се у турским дефтерима из 16. века где се село помиње као Влатковац. Добар географски положај и удаљеност од путева утицали су да место буде насељено без прекида. Село је за време Турака, па и касније, било ограђено једном оградом. Изван ограде су биле шуме. Становници Латковца су се доселили из Црне Горе. Садашња територија Александровца је до половине 20. века била подељена на 20 општина. Латковац је био средиште једне од њих.

Етно-село[uredi | uredi kod]

У Латковцу се налази етно-заселак који се састоји од четири куће старе више од једног века. Најстарија кућа (стара око 200 година) била је судница пре него што је почетком 20. века прешла у приватно власништво. Село је преживело оба светска рата и чува веома занимљиве историјске приче.

У етно-селу се организују уметничко – едукативне радионице: сликарство, етно-музика, позориште, калиграфија, керамика, поезија, историја, археологија, екологија, стари занати (ткање, вез, штрикање, шивење, предење вуне, корпарство, коваштво, столарство, казанџија, шеширџија, часовничар).


Референце[uredi | uredi kod]

  1. Књига 2, Становништво, пол и старост, подаци по насељима, Републички завод за статистику, Београд, фебруар 2003, ISBN 86-84433-01-7
  2. Књига 1, Становништво, национална или етничка припадност, подаци по насељима, Републички завод за статистику, Београд, фебруар 2003, ISBN 86-84433-00-9
  3. Књига 9, Становништво, упоредни преглед броја становника 1948, 1953, 1961, 1971, 1981, 1991, 2002, подаци по насељима, Републички завод за статистику, Београд, мај 2004, ISBN 86-84433-14-9

Спољашње везе[uredi | uredi kod]