Andreas Vesalius

Izvor: Wikipedija
(Preusmjereno sa stranice Андреас Везалијус)
Prijeđi na navigaciju Prijeđi na pretragu
Андреас Везалијус

Андреас Везалијус, Андрија Везал [1] (Andreas van Wesel, Andreas Vesal, André Vesalio, Andre Vesale), engl. Andreas Vesalius; Брисел, 31. децембар 1514Закинтос, Грчка, 15. октобар 1564) је био је фламански лекар и анатом, немачког порекла који се често наводи као реформатор и оснивач модерне људске анатомије. Он је аутор једне од најутицајнијих књига о анатомији људског тела објављеној под називом: „Седам књига о грађи људског тела“ (лат. De humani corporis fabrica libri septem). Књигу је издао Јоханес Опоринус (Johannes Oporinus) у Базелу, 1543.

Биографија[uredi | uredi kod]

Андреас Везалијус је рођен у Бриселу 31. децембра 1514. у богатоје породици традиционално везаној за медицинску струку.[2] Његов прадеда је био лекар Марије од Бургундије и професор на Универзитету у Левену. Његов деда по оцу, је такође био лекар Марије од Бургундије, и писац низа коментара Афоризми о Хипократу. Коначно и његов отац, такође Андреас, био је такође лекар и фармацеут код цара Карла V. Са оваквом породичном традицијом, било је сасвим природно да је и Везалијус постао један од најпознатијих лекара и анатома у Европи.[3]

Вазелијусово не тако скромно порекло, омогућило му је да стекне добро образовање које је он започео у Paedagogium Castri , припремној школи за Универзитет у Лувену, а затим у Collegium Trilingue . Студирао је латинскигрчки и хебрејскији-јеврејски. Његово знање латинског је била толико дубро да је захваљујући познавању овог језика у двадесетрећој години могао да студира анатомију у Италији. Везалијус је преводио и грчка традицијонална дела Галена. У 1530 Везалијус је ступио је на Универзитета у Лувену, који је у то време био један од највећих универзитета у Европи, вероватно одмах после Париза и Болоње. Везалијус је паралелно студирао филозофију и филологију, али је све више показивао и интересовање за анатомију, и бавио се дисекцијама мишева, паса и мачака.

Везалијус се 1533  преселио у Париз где је започео студије медицине, како би наставио породичну традицију. бављења медицином. Наставници су му били били славни Јакобус Силвиус (Jacobus Sylvius) и (Guinterius Andernacus). Везалијусовим спсобностима су се дивили његови наставници, али пошто он није био задовољан наставом анатомије која се у овом периоду у Паризу спроводила на традиционалан начин читањем радова Галена уз јако мало практичног рада (дисекција). Везалијус је био далеко више склон директном проучавању људског тела и зато је користио је као и многи студенти, „Гробље невиних“  (Cimitero degli Innocenti) за набавку остатака лешева и проучавање костију. У том смислу он у свом делу (De Humani Corporis Fabrica),[4] он говори о томе како се на овом гробљу могла наћи велике количине костију, које је он могао да препозна и повезаних очимју само помоћу додира, јер то искуство је било потребно ноћу на гробљу, за истинско учење овог дела медицине. И у овом периоду Вазелијус је показао своје добре вештине у дисекцијама. У 1536 , након инвазије на Француску од стране Карла V , Вазелијус је морао да се врати у Лувен, где је наставио студије медицине и праксу из дисекције. У септембру 1537 отишао је у Базел, а убрзо потом се преселио у Падову. Дана 5. децембра 1537, после спроведене провере од стране професора, универзитет му је доделио титулу доктора медицине.

Од 1543. до 1559 Везалијус је живео у Бриселу, са својом породицом. Године 1559. преселио се у Шпанију, вероватно да би остао ближи Филипу II. Како су услови у Шпанији били неповољни Везалијус је 1564. одлучио да се пресели у Венецију (са могућношћу да поново преузме катедру за анатомију у Падови). Исте године креће на пут према Палестини и Јерусалиму. На повратку из Палестине оболео је од неке (највероватније заразне) болести и искрцао се у Закинтосу где је умро 1564.

Упорно се у литератури појављује легенда о трагичном путу ходочашћа Везалијус у Свету земљу у којој се наводи; „да је сецирао живог човека (кога је сматрао мртвим) и да је ту погрешку уочио тек када је видео да срце куца.“ Како би се окајо за своју погрешку Везалијус се одлучио на ходочашће у Јерусалим и на том путу умро.[5] У Краљевском музеју у Шпанији откривен је седамдесетих година 20. века документ који побија ову легенду. У њему се наводи да је Везалијус путовао под царском заштитом и носио у Јерусалим царев поклон.

Дело[uredi | uredi kod]

Насловна страна другог издања Везалијусовог дела (лат. De humani corporis fabrica libri septem)

Везалијус је у почетку као предавач анатомије у Падови, као и његови париски учитељи, био следбеник Галена, што се може види из његових првих дела; „Таблулае анатомикае“ из 1538. у којој је он представи јетру са пет режњева. Тек касније он сазнаје да је Гален у својим делима приказао анатомију мајмуна а не човека, и тако се као први од свих анатома у историји медицине ослободио дотадашњег догматизма и почео „истраживања грађе тела гледајући све својим очима“. Када је започео истраживања и писање свог главног дела Везалијус је подвргао ревизији целокупно дотадашње анатомско знање и написати ново дело инспирисано новим начином рада и искуством стеченим на људским лешевима, а имао је свега 26 година.

Овај пионирски корак који је учинио Везалијус, у доба када је требало прећи преко свих предрасуда, није био ни мало лак, али је имао велики значај за развој анатомије у будућности. У томе и јесте његова велика заслуга за рефеорму анатомије и њен настанак као праве научне анатомије Новог века.

Везалијус је самостално изучаво тело човека и тако је након неколико година проучио анатомију целог тела човека и објавио је у делу „Седам књига о саставу људског тела“ (лат. De humani corporis fabrica libri septem) штампаном у Базелу 1543. У Падови је за оно време Везалијус имао идеалне услове за писање књиге, довољан број лешева, одговарајуће радне просторије, добру плату, разумевање колега, близину квалитетних сликарских радионица и до данас још неутврђен број људи који учествовао у изради илустрација будуће књиге. Дело је било богато илустровано сликама које је под његовом контролом начинио већи број сликара, Тицијанове радионице међу којима се истицао Ђовани Стефано Калкар и које су се заснивале на дисекцијама а не на уметничким представама. Дрворези су изузетно вешто гравирани у Венецији и затим су плоче слане преко Алпа у Базел где је познати штампар Јоанес Опоринус штампао по Везалијусовом упутству приручник анатомије.

Ако се слике из Везалијусове анатомије ставе једна уз другу њихове се позадине спајају у заједнички пејзаж Колиа Фуганеија крај Падове. Посебну лепоту имају два низа Везалијусових костура и низ ликова у којима су постепено одстрањени слојеви мишића. Везалијусово дело је истовремено атлас и уџбеник анатомије у коме се илустрације и текст успешно допуњују. У научном погледу ово дело је изузетан подухват у медицини иако не садржи велика спектакуларна открића. Још једна карактеристика илустрација у овом делу је била тенденција представљања целог тела, а не његових појединих делова.

Ако се слике из Везалијусове анатомије ставе једна уз другу њихове се позадине спајају у заједнички пејзаж из околине Падове

Овим својим делом Везалијус је изазвао жестоке полемике, нападе и борбу мишљења присталица и противника Галена, а посебно нападе Бартоломеа Еустахија (који се касније ослобођен Галеновог догматизма придржио Везалијуси и постао најегзактнији истраживач) и његовог учитеља у Паризу Сивијуса. Из ове борбе Везалијус је ипак изашао као победник, а са њим и анатомија 16. века која у овом раздобљу захваљујући Везалијусу и његовим следбеницима бележи читав низ открића.

Неколико недеља након објављивања (лат. De humani corporis fabrica libri septem) изашао је из штампе код истог издавача латински извод тог дела (Епитоме), који је одмах преведен и на немачки језик.

Извори[uredi | uredi kod]

  1. Anatomia In: Šerger A, editor. Medical encyclopedia. Volume I. Zagreb: Jugoslovenski leksikografski zavod; 1970. str. 146−154.
  2. Attualmente i riferimenti più completi e precisi sulla vita di Vesalio sono: C.D. O'Malley, Andreas Vesalius of Brussels, University of California Press 1964 e W. Cushing, A Bio-Bibliography of Andreas Vesalius, Archon Books, 1962
  3. James J. Walsh, Popes and Science: the History of the Papal Relations to Science During the Middle Ages and Down to Our Own Time, 1908, ripubblicato nel 2003 da Kessinger Publishing.
  4. Libro I, capitolo 39 nell'edizione del 1543; Libro I, capitolo 40 nell'edizione del 1555
  5. C.D. O'Malley Andreas Vesalius Pilgrimage, Isis 45:2, 1954

Види још[uredi | uredi kod]