Јаков Фрањо Едвард од Велса

Izvor: Wikipedia

Јаков Фрањо Едвард од Велса (James Francis Edward; 10. јуни 1688 - 1. јануар 1766) је био син Јакова II и VII, збаченог католичког краља Енглеске, Ирске, и Шкотске. Након очеве смрти 1701 године полагао је право на енглески и ирски трон као Јаков III, и на шкотски трон као Јаков VIII.

Позадина[uredi - уреди]

Рођен је 10. јуна 1688 године преобраћеном краљу и његовој другој супрузи, такођер католкињи, Марији Моденској. Његов отац је имао двије одрасле и удате кћерке, Марију, кнегињу Орање, и Ану, принцезу од Данске и Норвешке. Све док је била вјероватно да ће Јакова II наслиједити протестантица, његова владавина се у протестантској Енглеској толерирала. Међутим, по рођењу сина који је своје протестантске сестре помакао са врха насљендог низа, енглески и шкотски протестанти су се узнемирили и почели плашити да ће католици завладати британским острвом.

Славна револуција[uredi - уреди]

Гласине да је новорођени принц од Велса у ствари подметнут као замјена за мртворођенче потакле су Марију да својој сестри Ани (која је пребивала на енглеском двору) напише писмо у којем тражи објашњења у вези гласина о околностима рођења њиховог полубрата. [1] Створена ситуација убрзала је преговоре представника енглеских протестаната и Маријиног супруга Вилима III Оранског који се, након почетног колебања, напосљетку одлучио за војну интервенцију на Енглеску.

Дана 10. децембра мајка га је одвела у Француску, док је његов отац остао у Енглеској неуспјешно покушавајући задржати круну. Са млађом сестром, Лудовиком Маријом Терезијом, одгајан је у Француској, гдје је његов отац био признат за законитог краља од стране Луја XIV, а Јаков Фрањо Едуард за законитог пријестолонасљедника.

Властита борба за трон[uredi - уреди]

По очевој смрти 1701 године прогласио се краљем Енглеске и Ирске под именом Јаков ИИИ, и краљем Шкотске под именом Јаков VIII. Као таквог су га признале Француска, Шпанија, и италијанске земље, које су истовремено одбијале признати Вилима III, Марију II и Ану за законите монархе. Јаков Фрањо Едуард је зато оптужен за велеиздају 2. марта 1702 године, чиме је изгубио све своје титуле по енглеском и шкотском закону.

Након што је један покушај устанка одгођен због епидемије рубеола, Јаков је покушао извршити инвазију на Шкотску, стигавши тамо 23. марта 1708 године, али га је његова полусестра Ана потукла. Након пораза француски краљ је био приморан признати Ану за краљицу 1713. године и протјерати Јакова из свог краљевства. Након Анине смрти 1714 круну је, као најближи протестантски рођак наслиједио Хановерац, Џорџ I. Иако је његова полусестра Ана 1707 године сјединила Енглеску и Шкотску у Велику Британију, Јаков и његови насљедници су се наставили звати краљевима Енглеске и Шкотске.

Године 1715 Јаков је поново покушао освојити трон, овај пут отети га Георгеу И, али опет безуспјешно због мањка потпоре. Поражен је запловио према Француској, гдје му нису пожелили добродошлицу; његов заштитник, Луј XИВ, био је мртав, а нова влада је жељела стабилан однос са јачајућом Великом Британијом.

Папа Клемент XI је понудио Јакову резиденцију у Риму, што је он прихватио. Клементов насљедник, папа Иноћент XIII, такођер га је подржавао. Јакову је био осигуран и доживотни годишњи доходак.

Дана 3. септембра 1719 године оженио је Марију Клементину Собиески, унуку пољског краља Јована III. Са њом је имао два сина:

Јаковљев син је 1745 године био успјешнији од оца у покушају да освоји трон, али ипак није успио. Са његовим поразом све наде Стуарта да поврате круну биле су уништене. Јаков је умро у Риму 1. јануара 1766 године, а сахрањен је у Ватикану. Тринаест дана након његове смрти папа је признао хановерског кнеза изборника за британског краља.

Референце[uredi - уреди]

  1. Nenner, Howard ; 1998, The Right to be King: the Succession to the Crown of England, 1603–1714

Спољашни линкови[uredi - уреди]