Žanka Stokić
Žanka Stokić (pravo ime Živana Stokić; 24. januar 1887 — 21. jul 1947) je bila srpska glumica, poznata po tumačenju likova iz dela Branislava Nušića.
Sadržaj/Садржај |
Biografija i pozorišna karijera [uredi - уреди]
Rođena je u Velikom Gradištu. Otac Bogosav je bio ili lekar ili policijski pisar. Njena majka Julka je rano ostala udovica, pa se udala za sveštenika Aleksandra Nikolajeviča Sandu, koji nije želeo pastorku u svojoj blizini, pa se Žanka već sa četrnaest godina udala za jednog zaječarskog abadžiju. Međutim, „pobegla“ je sa pozorišnom trupom Ljubomira Rajačića Čupe, gde joj je prvi zadatak bio pranje veša.[1] Muž je prvi put uspeo da je batinama vrati kući, ali je drugi put mladu Žanku uzeo u zaštitu glumac Aca Gavrilović, koji je kasnije postao njena velika ljubav.
Već premijernim pojavljivanjem u ulozi Tereze u predstavi „Bračne noći“ 1902. godine osvojila je publiku. Po raspadu trupe sa nekolicinom kolega krenula je da obilazi vojvođanske, slavonske i bosanske varoši. U Varaždinu je 1907. godine dobila i prvu dramsku ulogu - igrala je udovicu u komadu „Nada“. Godinu dana kasnije se udala po drugi put i o tom braku je govorila da je bio iz ljubavi, ali da se završio sa bolnim uspomenama.
Žanka je najpre igrala u trupama Mike Bakića, Dimitrija Nešića i Mihaila - Ere Markovića, zatim od 1907. u Osječkom kazalištu, gde ju je zapazio i poznati hrvatski reditelj i teatrolog Branko Gavela. Ali, prekretnica u njenoj karijeri se desila u avgustu 1911. godine, kada je gostovala u Beogradu. Tu ju je zapazio upravnik Milan Grol. Samo mesec dana kasnije primljena je za privremenog člana Narodnog pozorišta, a ubrzo postaje i njegov stalni član. Tu je igrala u tri Gavelove predstave „Figarova ženidba“, „Sirano de Beržerak“ i „Rodoljupci“, a na sceni Narodnog pozorišta odigrala je i više od stotinu malih i velikih uloga.
Njene zapaženije uloge su Toaneta u „Uobraženom bolesniku“, Dorina u „Tartifu“, Nera u „Podvali“, Stana u „Stanoju Glavašu“, a posebno one u Nušićevim delima - Sarka u „Ožalošćenoj porodici“, Juliška u „Putu oko sveta“, gospađa Spasić u „Uježu“, Mica u „Vlasti“ i Živka u „Gospođi ministarki“. Premijeri Nušićevig dela (25. maja 1929. godine u režiji Vitomira Bogića) prethodio je Žankin veliki jubilej - četvrt veka umetničkog rada. Ostalo je zapisano da je čuvena glumica 7. marta, od deset časova pre podne do dva po podne, primala čestitke u skadarlijskoj kafani „Dva jelena“. Pokloni su bili neobični, pa je između ostalog, dobila obveznice ratne odštete, džačić sa dve hiljade stoparaca, kučence u korpi cveća... Predato joj je i 160.000 dinara u gotovom novcu, što je sa prihodom od predstave premašilo svotu od 260.000 dinara. Tim novcem je kupila kuću na Topčiderskom brdu. Živela je okružena svojim psima Milkicom i Lolicom, kanarincima, a ni bolesna nije odbila da kumuje mečićima u zoo-vrtu.
Dešavalo da Žanka po godinu dana ne dobije novu ulogu, ali zbog toga nikada nije protestovala. Poznato je i da je Branislav Nušić pišući „Gospođu ministarku“, mislio baš na ovu glumicu. Sama predstava je doživela izuzetan uspeh: do 1941. godine izvedena je više od dve stotina puta, a gostovala je na scenama Beča, Praga, Budimpešte, Sofije, Varšave, Krakova i Vilnusa.
Nušićev telegram [uredi - уреди]
Branislav Nušić je napisao povodom stotog izvođenja predstave „Gospođe ministarke“: „Draga Žanka, Vi i ja danas imamo malu, intimnu svetkovinu. Mogu događaji menjati režime, mogu se krize zavitlavati i obarati kabinete; Vas se krize ne može dotaći, Vi ostajete ministarka, jedina ministarka, uvek ministarka“.
Okupacija [uredi - уреди]
Svih tih godina, slobodno vreme je najradije provodila u skadarlijskim kafanama, posebno u „Tri šešira“, uz Čiča Iliju Stanojevića, Milorada Gavrilovića i druge. Sa dolaskom rata njen boemski život se promenio. Žanka je uz ostale bolesti, imala problem sa dijabetesom i nabavkom insulina. Zato je tokom rata učestvovala u programima radio-stanica koje su bile pod nemačkom upravom, u emisiji „Šareno popodne“, kao i estradnim pozorištima „Veseljaci“ i „Centrali za humor“, zbog čega ju je kasnije komunistička vlast teretila.
Sud [uredi - уреди]
Žanka je izvedena pred Sud za suđenje zločina i prestupa protiv nacionalne časti 3. februara 1945. godine. Posle dužeg većanja, osuđena je na osam godina gubitka nacionalne časti. Nije imala branioca, čak ni po službenoj dužnosti. Kazna je bila i društvenokoristan rad i određeno joj je da čisti ulice.[2] U molbi za pomilovanje, dve godine kasnije, navela je da je tokom rata krila u svom stanu Koču Popovića i Samuila Pijade (brata od strica Moše Pijade), porodicu Flore. Nudila je svedoke, a na kraju zamolila dopuštenje da se vrati umetničkom životu da ne bi živela od tuđe milostinje. Ministar pravosuđa Srbije dr Dušan Bratić predložio je da se kazna smanji, iznoseći, između ostalog, i da je „optužena već godinama bezopasna po društvo“. Bolesna i očajna, napisala je testament kako želi da bude sahranjena.
Pomilovanje i smrt [uredi - уреди]
U leto 1947. godine posetio je Milivoje Živanović i saopštio da joj je sve oprošteno. Dolazi i Bojan Stupica, prethodno dobivši saglasnost Radovana Zogovića i Agitropa CK da Žanku može da angažuje u novom, Jugoslovenskom dramskom pozorištu. Međutim, ta vest ju je „dotukla“ i umrla je tri dana kasnije. Sahranjena je na Topčiderskom groblju. Kovčeg natovaren na volovska kola, bio je sav u cveću. Narod je klečao sa strane, na trotoarima. Po njenoj želji, na grobu je otpevana pesma „Oj Moravo“. Spomenik joj nije podigla ni država, ni pozorište, već verna služavka (kojoj je ostavila skromno nasledstvo) s natpisom: „Svojoj plemenitoj gazdarici Žanki podižem ovaj spomenik, blagodarna Magda.“
Nagrada [uredi - уреди]
Pola veka posle Žankine smrti, u Rabrovu joj je podignut spomenik (rad vajara Vladimira Mitrovića), a Narodno pozorište i „Večernje novosti“, na inicijativu Mire Stupice, ustanovili su nagradu s njenim imenom - „Velika Žanka“. Priznanje se dodeljuje „glumačkoj ličnosti koja je obeležila pozorišni i filmski život Srbije svojim stvaraličkom zrelošću i bogatstvom glumačkog života“.
Film [uredi - уреди]
Žanka Stokić snimila je samo jedan film sa više nego simboličnim naslovom: „Grešnica bez greha“ u režiji Koste Novakovića. Godine 1991. snimljen je film „Smrt gospođe ministarke“ u režiji Save Mrmaka koji govori o životu Žanke Stokić u posleratnom periodu. Ulogu Žanke je odigrala glumica Svetlana Bojković.
Rehabilitacija [uredi - уреди]
Požarevački odbor Lige za zaštitu privatne svojine i ljudskih prava je u oktobru 2006. godine podneo zahtev za rehabilitaciju Žanke Stokić, a tom zahtevu se pridružilo i Narodno pozorište iz Beograda.[3]
Odlukom Okružnog suda u Beogradu Žanka Stokić je rehabilitovana 03.03.2009. godine. Sud je utvrdio da je Žanka Stokić u vreme početka Drugog svetskog rata bila članica Narodnog pozorišta u Beogradu, da nije bila politički aktivna i da je izrečena kazna zasnovana na političkim i ideološkim razlozima.[4]
Literatura [uredi - уреди]
- Borivoje S. Stojković: „Velikani srpskog pozorišta“, Beograd - Valjevo 1983, 365 strana. (članak „Žanka Stokić“ str. 193-220.)
- Petar Volk: „Žanka Stokić“, Narodno pozorište, Beograd, 2004, 2. dopunjeno izdanje, 203 strane, -{ISBN 86-84897-03-X}-
