Štit (Menandar)

Grčka vaza s predstavom hoplita u trkačkom nadmetanju. Oko 550. pne.

Štit (grč. Ἀσπίϛ) naslov je jedne komedije grčkoga pesnika Menandra, koji je pripadao tzv. novoj atičkoj komediji. Veliki deo teskta ove drame pronađen je na papirusu. Naime, od oko 870 stihova sačuvano je njih oko 420, uključujući gotovo ceo prvi i drugi čin te početak trećega. Nije poznato koje je godine i na kojoj svetkovini ovaj komad prvi put prikazan.

Zaplet

Jedan od tri brata umre i za sobom ostavi sina i kćerku. Sin Kleostrat ode u rat, a sestru poveri njihovom ujaku Herestratu da se brine o njoj. Davos, veran Kleostratov rob, stiže iz Male Azije i javlja da je Kleostrat poginuo ostavivši svoju imovinu sestri. Prema grčkom zakonu njen najbliži muški rođak imao ju je pravo oženiti (uz određena ograničenja u pogledu stupnja srodstva). Herestrat je još ranije planirao da devojku uda za svoga posinka, no sada Smikrin, njegov brat i devojčin drugi ujak, odluči da je lično oženi zbog novca. Kreće se s kovanjem zavere kako bi se Smikrin prevario i naveo da umesto nje zaprosi Herestratovu kćerku, no u tom se trenutku vraća Kleostrat, koji je ipak preživeo rat. Komedija se verovatno završavala brakom između Herestratovog posinka i Kleostratove sestre i Smikrinovim poniženjem.

Značajnu dozu živosti unosi u komediju lik Davosa, roba koji planira prevaru protiv Smikrina. Taj je lik sigurno tipičan za lik roba u mnogim Menandrovim dramama, no danas nam je uglavnom poznat iz rimskih prerada, tzv. palijata.

Lica

Kleostrat, plaćenik, nećak Smikrinov i Herestratov Davos, postariji rob Kleostratov Smirkin, stari škrtac, ujak Kleostratov Herestrat, mlađi brat Smirkinov Hereja, posinak Herestratov Prijatelj Herejin, prerušen u lekara

Tihe (Sreća), božanstvo koje govori prolog Kuvar Sluga Spinter, kuvarov pomoćnik Skupina likijskih zarobljenika Robovi Herestratovi Hor pijanih mangupa

Tematika

Solonov zakon o nasledstvu ženskih lica bez roditelja (ἐπίκληροι) bio je popularna tema u komadima nove atičke komedije i u njihovim rimskim adaptacijama. Pored Menandrovog Štita, taj zakon igra važnu ulogu i u Terencijevom Formionu i Braći, a znamo i za brojne druge drame s naslovima kao što su Ἐπίκληρος (Naslednica), uključujući i dve Menandrove, ili Ἐπιδικασάμενος (Čovek kome je dosuđena naslednica), kakav je npr. bio naslov jedne komedije Apolodora iz Karista, koja je Terenciju poslužila kao uzor za njegov komad Formion.

Menandrov Štit proslavlja demokratsku tradiciju atinske publike te brak slika kao nagradu za neka lica, no ne i sva. Smirkinova briga oko novca, a ne oko morala i dužnosti, čini ga starim oligarhom, i drama posredno povezuje njegovu oligarhijsku ideologiju s njegovom impotencijom i neplodnošću.

Ni Kleostrat kao plaćenik ne uklapa se automatski u ideal ljubavnika u komičnom komadu. U drugim Menandrovim komedijama (Devojci s podrezanom kosom i Omraženem čoveku) plaćenik se mora socijalizovati da bi postao prihvatljiv kao muž. No Kleostrat je pristupio plaćenicima da bi osigurao miraz za svoju sestru (Aspis, 8-9), dakle iz nužde, a ne po vlastitom izboru, što pokazuje da plaćenićka služba ne odslikava njegovu istinsku narav, pa je on ipak prihvatljiv kao muž.

Opšte uzev, Menandrove komedije ne gledaju blagonaklono na plaćeničku službu te njene elemente često koriste kao sredstvo "pogrešnog prepoznavanja". Na primer, u Štitu Davos na bojnom polju pronalazi štit pored izmasakriranog i neprepoznatljivog tela te pogrešno zaključuje da je vlasnik štita, Kleostrat, poginuo.