Čovek sa gvozdenom maskom

Izvor: Wikipedia
Disambig.svg
Ukoliko ste tražili drugu odrednicu, pogledajte članak Čovek sa gvozdenom maskom (višeznačna odrednica).

Čovek sa gvozdenom maskom (fr. L'Homme au Masque de Fer) je jedan od najčuvenijih zatvorenika u francuskoj istoriji. Misterija koja okružuje njegov život, kao i razni filmovi i romani koji ga opisuju ne prestaju da pobuđuju maštu.

Polazna tačka legende je smrt koja je, posle dugog zatočeništva, zadesila 19. novembra 1703. u zloglasnom zatvoru Bastilja jednog zatvorenika čije ime, kao ni razloge hapšenja, niko nije znao. Sahranjen je pod imenom Marchiali[1], premda neki izvori navode imena Marchioly ili Marchialy[2]. Na temelju tih činjenica, priča je znatno preuveličana, predanje joj je pridodalo brojne detalje, politika ju je uzela pod svoje, te je čovek sa gvozdenom maskom postao, iz pera Voltera, simbol kraljevskog apsolutizma.

Istorijske činjenice[uredi - уреди]

„Čovek sa gvozdenom maskom.“
Gravura nepoznatog autora iz 1789.
Prema tvrđenju sadržanom u legendi ove gravure — a koje otkriva moguću revolucionarnu propagandu — čovek sa gvozdenom maskom nije niko drugi do Luj Burbonski (1667—1683), grof od Vermandoa, vanbračni sin Luja XIV.
„Čovek sa gvozdenom maskom, odnosno priča o njemu, koja je tako dugo zaokupljala pažnju mnoštva autora, upravo je izašla iz mračnog haosa gde ju je varvarska diskrecija ministarskih posrednika bila zaturila sve do danas. Dokumenti pronađeni u Bastilji nam ukazuju da je to ime oduvek predstavljalo Luja Burbonskog, grofa od Vermandoa, biološkog sina Luja XIV, rođenog 2. oktobra 1667, koji je osuđen na doživotnu robiju jer je, sa 16 godina, udario šamar prestolonasledniku. Da bi sakrili njegove crte lica neprozirnom koprenom, stavili su mu na lice gvozdenu masku čije su mu čelične opruge i podbradnik omogućavale da se prehrani i održi u životu. Trenutak njegovog zatvaranja smešta se u 1683. godinu. Ovaj zlosrećni princ je umro u Bastilji 1703. godine nakon zatočeništva dugog 20 godina po raznim zatvorima. (Oni koji bi želeli da se podrobnije informišu o celoj stvari mogu da pogledaju dokument koji se prodaje u Rue de Chartres N° 85.)“

Dana 4. septembra 1687, usred vladavine Luja XIV, jedne rukopisne novine, koje su se krišom čitale, izvestile su svoje čitaoce da je oficir g. De Sen-Mars odveo „po kraljevom naređenju“ nekog zatvorenika u tvrđavu na ostrvo Sent Margerit, u Provansi. „Niko ne zna o kome je reč; zabranjeno je izgovoriti njegovo ime i postoji naređenje da se ubije ukoliko ga sam izusti; sproveden je kočijom sa čeličnom maskom na licu, a sve što se moglo doznati od g. De Sen-Marsa bilo je da je taj sužanj dugo vremena proveo u Pinjerolu (it. Pinerolo) i da javnost veruje kako je on mrtav.“

Zatim, 29. septembra 1698. druge novine obznanile su da je „g. De Sen-Mars, koji je bio upravitelj ostrva Sent Onora i Sent Margerit, stigao ovde pre nekoliko dana da bi preuzeo upravljanje Bastiljom, po želji Njegovog Veličanstva.“ Dana 3. oktobra isto glasilo dodalo je da je „g. De Sen-Mars preuzeo rukovođenje Bastiljom, u koju je smestio zatvorenika koji je putovao s njim, a drugog je, prolazeći kroz Lion, ostavio u mestu Pjer an Siz.“

Drugo pominjanje zatvorenika sa gvozdenom maskom nalazi se u knjižici anonimnog autora: Tajni memoari u prilog istoriji Persije (Amsterdam, 1745, in-12), koja nije ništa drugo do satira o političkim i ljubavnim spletkama na dvoru Luja XIV, pod persijskim imenima. U njoj se govori o poseti regenta jednom maskiranom političkom zatvoreniku. Taj zatvorenik, koji je premešten iz tvrđave grada Hormuza (ostrvo Sent Margerit) u tvrđavu grada Isfahana (Bastilja), nije niko drugi do Luj Burbonski (1667—1683), grof od Vermandoa, sin Luja XIV i gđice De La Valijer, uhapšen jer je lupio šamar prestolonasledniku, a za koga se smatralo da je umro od kuge. „Zapovednik gradske tvrđave Hormuz, kako se navodi u Memoarima, odnosio se prema svom zatvoreniku s najdubljim poštovanjem; lično ga je posluživao i preuzimao bi poslužavnike na vratima ćelije iz ruku kuvara, od kojih nijedan nikada nije video lice Žijafea (Giafer) (grof od Vermandoa). Princ se jednoga dana dosetio da vrhom noža ureže svoje ime na poleđini tanjira. Rob u čije je ruke taj tanjir dopao verovao je da će se dodvoriti komandantu time što će mu odneti tanjir i nadao se da će za to biti nagrađen; ali se ovaj nesrećnik prevario u svojim očekivanjima, te je odmah izvršio samoubistvo kako bi sa njim bila pokopana strogo čuvana tajna. Žijafe je ostao zatočen tokom više godina u citadeli Hormuza. Napustio ju je samo jednom, i tom prilikom je premešten u citadelu Isfahana, kada je Ša-Abas (Luj XIV) poverio na upravljanje tvrđavu Isfahana komandantu, kao znak zahvalnosti za njegovu odanost. Preduzete su mere opreza, kako u Hormuzu tako i u Isfahanu, te je princu stavljena maska pošto su, iz razloga moguće bolesti i drugih razloga, morali da ga izlože pogledima. Nekolicina ljudi od reči potvrdila je da je videla u nekoliko navrata tog maskiranog zatvorenika kako se obraća upravitelju na „ti“, dok je, s druge strane, upravitelj njega bezgranično uvažavao.“[3]

Legendu je prvi začeo Volter posvetivši „Čoveku sa gvozdenom maskom“ deo XXV poglavlja knjige Vek Luja XIV, koja je prvi put štampana 1751. godine[4]. Ističući da je ta osoba bila lišena slobode iste godine kada je umro Žil Mazaren, 1661, on je prvi koji je izneo detalj, osmišljen da pobudi maštu, o „masci na čijem su se podbradniku nalazile čelične opruge koje su mu ostavljale mogućnost da jede sa maskom na licu“ dodajući: „Postojalo je naređenje da ga ubiju ako se razotkrije.“ Napominje, takođe, da su se prema zatvoreniku odnosili sa najvećim počastima, da mu je svirana muzika u ćeliji i da je: „Ispoljavao je sklonost za odećom izvanredne finoće i čipkama.“ Godine 1752. novo izdanje knjige Vek Luja XIV donosi anegdotu o srebrnom tanjiru na kojem je zatvorenik napisao svoje ime bacivši ga potom kroz prozor zatvora; pronašao ga je nepismeni ribar i odneo upravitelju zatvora koji mu je rekao, pošto se prethodno uverio da ribar nije mogao odgonetnuti šta je na tanjiru pisalo: „Hajdete, treba da budete veoma srećni što ne umete da čitate.“

Zatočeništvo dugo trideset i četiri godine[uredi - уреди]

Izvod iz zapisnika vođenog u zatvoru od 19. novembra 1703. svedoči o smrti zatvorenika u Bastilji. Zapisnik je vodio poručnik Etjen di Žinka:

„U ponedeljak 19. novembra 1703. zatvorenik koji je stalno nosio crnu baršunastu masku — a koju je g. De Sen-Mars, upravitelj, bio doneo zajedno sa njim sa ostrva Sent Margerit — koju je dugo vremena čuvao, osetio se loše po izlasku sa mise i umro je istoga dana u deset sati noću [...] ovaj nepoznati zatvorenik koji je tako dugo bio čuvan sahranjen je u utorak u četiri sata posle podne, 20. novembra na groblju Sen Pol, u našoj parohiji; u grobljanskom zapisniku g. De Rozarg, vojni lekar, i g. Rej, hirurg, nadenuli su mu ime koje meni nije poznato.“ na margini je zabeleženo: „Posle sam saznao da su ga u zapisniku zaveli pod imenom g. De Maršiel i da je sahrana plaćena 40 livri.“ Zapisnik koji je vođen u parohiji Sen Pol navodi sa svoje strane: „Dana 20. novembra o. g. Maršioli [ili Maršiali], star oko četrdeset pet godina, preminuo je u Bastilji, a njegovo telo sahranjeno je na groblju Sen Pol u njegovoj parohiji, u prisustvu g. Rozarga, vojnog lekara, i g. Regla, hirurga Bastilje, koji je dao svoj potpis.“

Godine 1769. u Raspravi o različitim vidovima dokaza koji služe da ustanove istinu u istoriji, Per Grife (1698—1771) dao je sledeća pojašnjenja.

„Među oficirima, vojnicima i poslugom još je živo sećanje na zatvorenika sa maskom, a brojni očevici svedoče da je bio otišao u dvorište ne bi li prisustvovao crkvenoj službi. Čim je umro, spalili su uglavnom sve što je koristio, poput rublja, odeće, dušeka, pokrivača; sastrugali su i okrečili sve zidove njegove sobe, promenili pod i tako uklonili sve tragove njegovog boravka iz bojazni da je mogao sakriti koju cedulju ili kakav znak koji bi otkrio njegovo ime.“

Zatvorenik je stigao zajedno sa svojim tamničarem Beninjom Dovernj de Sen-Marsom (bivšim musketarom i osobom od poverenja Fransoa Mišel Le Teljea, tj. markiza Luvoa) kada je ovaj postao upravnik Bastilje 1698. godine. Ovo potvrđuje drugi izvod iz zapisnika o primanju zatvorenika od 18. septembra 1698:

„U četvrtak 18. septembra u tri sata popodne gospodin De Sen-Mars, upravnik zamka Bastilja, došao je po prvi put nakon službovanja na ostrvima Sent Margerit i Sent Onora dovezavši se kočijom u pratnji starog zatvorenika koji je bio utamničen u Pinjerolu, kog je uvek držao sa maskom na licu, čije ime se ne izgovara [...] tog zatvorenika će opsluživati g. De Rozarg, a hraniće ga gospodin upravnik“.

Zatvor na ostrvu Sent Margerit u kome je boravio čovek sa gvozdenom maskom

Iz ovoga proizilazi da je zatvorenik sa maskom bio nerazdvojni pratilac Sen-Marsa prilikom svakog njegovog premeštanja na novu službu: bio je sa njim na ostrvu Sent Margerit, koje pripada grupi Lerinskih ostrva (u blizini kanske obale), na koje je stigao 30. aprila 1687, a pre toga na ostrvu Egzil, na koje je bio premešten 1681, kao i na tvrđavi u Pinjerolu, u Pijemontu, kojom je Sen-Mars komandovao od 1665. do 1681. godine.

Prilikom dolaska na ostrvo Egzil, Sen-Mars je bio u pratnji dvojice zatvorenika: „Njegovo Veličanstvo [...] smatra da je dobro što vam predaje ostrvo Egzil na upravljanje […] na koje će biti premešteni zatvorenici koji su pod vašim nadzorom a za koje misli da su isuviše važni da bi bili prepušteni ikom drugom osim vama“ (Pismo koje je Luvoa uputio Sen-Marsu 12. maja 1681). „Staraću se o dvema zatvorskim ptičicama koje su mi poverene na čuvanje, koje nemaju drugog imena do gospoda iz donje kule“ (Sen-Mars u pismu D’Estradu, 25. juna 1681). Za ove zatvorenike bilo je procenjeno da su isuviše značajni te im je bio sagrađen na Egzilu poseban zatvor, što je, inače, na više meseci odgodilo njihov transfer na novu lokaciju.

Jedan od dvojice zatvorenika o kojima se govori preminuo je potkraj 1686. godine ili na početku 1687, neposredno pre nego što je Sen-Mars bio premešten na ostrvo Sent Margerit. Drugi zatvorenik stigao je na Sent Margerit 30. aprila 1687. u kočiji zatvorenoj ciradom. Namenili su mu zaseban zatvor, sa pogledom na more, u koji se moglo stupiti samo pošto se prethodno prođu višestruka uzastopna vrata.

Zatvorenik je stigao u Pinjerol 24. avgusta 1669. Dana 19. jula Luvoa piše Sen-Marsu o zatvoreniku kojeg mu je poslao: „od najveće je važnosti da bude dobro čuvan i da ni na koji način ne može da saopštava novosti, ni pismom nikome […] postarajte se da u narednim danima prostorije u kojima bude boravio ne pružaju pogled na mesta kojima neko može prići i neka budu sa više vrata, zabravljenih jedna za drugim, tako da vaši stražari ne mogu ništa čuti. Treba da vi lično odnesete ovom jadniku jedanput dnevno nešto od čega će moći da preživi taj dan i da nikada ne slušate, ni pod kakvim izgovorom, ono što vam želi reći, preteći mu uvek da ćete ga ubiti ako ikada zausti da vam kaže bilo šta drugo osim o svojim osnovnim životnim potrebama“.

Kada je Luvoa umro, 1691, njegov sin Barbezije, koji ga je nasledio, pisao je Sen-Marsu kako bi potvrdio ranije data uputstva: „Kada budete imali nešto da me izvestite o zatvoreniku o kome se starate dvadeset godina, molim vas da preduzmete iste mere opreza kao kada ste obaveštavali g. Luvoa.“

Kontroverze oko nošenja maske[uredi - уреди]

Zatvorenik je razbuktao maštu. U stvarnosti, ništa ne daje za pravo da se tvrdi kako je zatvorenik stalno bio pod maskom. Izgleda da je bio primoran da nosi masku samo prilikom premeštanja, da prolaznici ne bi mogli da ga prepoznaju.

Korišćenje maske nedvosmisleno se pominje samo 1698. tokom puta za Bastilju: pominje se u zapisniku o primanju zatvorenika (v. iznad), kao i u opisu[5] etape puta g. De Sen-Marsa, koji je sačinio unuk njegovog brata u zamku Palto:

„Godine 1698. gospodin De Sen-Mars prešao je sa mesta upravitelja ostrva Sent Margerit na istu funkciju u Bastilji. Putujući ka mestu nove službe, kratko se zadržao sa zatvorenikom na svom imanju Palto. Čovek sa maskom stigao je u kočiji koja je išla ispred kočije g. De Sen-Marsa; bili su u pratnji većeg broja ljudi na konjima. Seljaci su išli ispred svog gospodara; g. De Sen-Mars jeo je sa svojim zatvorenikom, koji je leđima bio okrenut prozorima

trpezarije što su gledali na dvorište; seljaci koje sam ispitivao nisu mogli da vide je li zatvorenik jeo sa maskom; ali su jasno zapazili da g. De Sen-Mars, koji je sedeo za stolom naspram njega, drži dva pištolja pored svog tanjira. Imali su od slugu samo jednog sobara, koji bi donosio poslužavnike sa stola postavljenog u predsoblju, pažljivo zatvarajući vrata od trpezarije za sobom prilikom svakog ulaska. Kada je zatvorenik prolazio kroz dvorište, nosio je uvek svoju crnu masku na licu; seljaci su primetili da su mu se videli zubi i usne, da je bio visok i da je imao plavu kosu. G. De Sen-Mars spavao je u postelji koja se nalazila pokraj postelje čoveka sa maskom.“


Tumačenja[uredi - уреди]

Izneto je nekoliko desetina teorija počev od XVII veka (neki vele da ih je bilo 48). Najpoznatija teorija je da je čovek sa gvozdenom maskom bio brat blizanac Luja XIV. Postoje, takođe, nagađanja da se radilo o neželjenom sinu Ane Austrijske. Francuski erudita Anatol Loken zdušno je branio tezu prema kojoj je čovek sa gvozdenom maskom bio Molijer. Misterija je pobudila maštu mnogih ljudi, među kojima i romanopisca Aleksandra Dime.

Brat blizanac Luja XIV?[uredi - уреди]

Teza koju je postavio Volter, koja je malo-pomalo dorađivana i postepeno objavljivana u nekoliko uzastopnih izdanja knjige Vek Luja XIV i drugim radovima, jeste da je čovek sa gvozdenom maskom bio brat blizanac Luja XIV i, da bi se priča još začinila, stariji brat, koga su, iz nedovoljno poznatog razloga, Ana Austrijska i Mazaren zbacili sa trona i podizali na tajnom mestu sve do smrti Mazarena; Luj XIV je doznao za tajnu i odlučio da preduzme dodatne mere opreza kako afera nikada ne bi bila otkrivena.

Drugi potvrđuju da je čovek sa gvozdenom maskom bio brat blizanac ali mlađi brat, koji je sakriven kako bi se izbeglo moguće osporavanje nosioca trona.

Prema drugim pretpostavkama, čovek sa gvozdenom maskom bio je kopile Ane Austrijske (rođeno 1636), čiji je otac prema nekima bio vojvoda od Bakingema, prema drugima neki monah po imenu Fijakr, neki idu dotle da tvrde da mu je otac bio kardinal Mazaren (i da je rođen 1644, dakle mnogo posle Luja XIV koji prema tome nije imao nikakvog razloga da dotičnog drži zatvorenog).

Ova nagađanja inspirisala su Aleksandra Dimu u delu Vikont od Braželona (on, ipak, tvrdi da je čovek sa gvozdenom maskom bio mlađi brat Luja XIV, rođen nekoliko časova kasnije) i Viktora Igoa u Bliznacima (nezavršena drama, 1861).

Treba napomenuti da je Luj XIV imao dve godine mlađeg brata Filipa I Orleanskog (1640—1701).

Nikola Fuke?[uredi - уреди]

Prema Pjer-Žaku Arezu, koji je doradio tezu Pola Lakroa (1836), čovek sa gvozdenom maskom nije niko drugi do ministar finansija Nikola Fuke, uhapšen u Pinjerolu 1665. godine.

On je zvanično preminuo od posledica moždanog udara u Pinjerolu u 65. godini, 23. marta 1680, dvadeset tri godine pre čoveka sa gvozdenom maskom. Ali prema pristalicama ove teorije taj datum je lažan, a telo drugog zatvorenika Dožea, koji je bio Fukeov sluga (v. dole), predstavljeno je kao telo ministra. Ovu nameštaljku su izveli Žan-Batist Kolber i markiz Luvoa kako bi osujetili puštanje na slobodu Fukea, kome je malo nedostajalo da dobije pomilovanje i čijeg su se lukavstva i uticaja plašili. Međutim, ako je Fuke živeo sve do 1703. godine, to znači da je živeo 88 godina, što je za to vreme bilo jako dugo, pogotovo za jednog zatvorenika. Uostalom, članovi Fukeove porodice izjavili su da su prisustvovali njegovoj sahrani i nikada nijedan član porodice nije njegovu smrt doveo u pitanje.

General-pukovnik Bilond?[uredi - уреди]

Godine 1890. jedan komandant koji je proučavao vojne pohode Nikole Katine poverio je drugom komandantu Etjenu Bazriju, ekspertu francuske armije za kriptoanalizu, nekoliko šifrovanih papira. Nakon tri godine napornog rada, šifra je postala delimično pristupačna zahvaljujući savremenim tehnikama za kriptoanalizu; Bazri je obznanio da je „razbio“ šifru i pronašao, u pismu koje je Luvoa 24. avgusta 1691. poslao Katini, ključ koji će odgonetnuti enigmu čoveka sa gvozdenom maskom. Pomenuta šifra je poznata pod nazivom „Velika šifra Luja XIV“ ili, kraće, „Velika šifra“.

Po njemu, pismo glasi ovako: „Pretpostavljam da je izlišno govoriti sa kakvim je negodovanjem Njegovo Veličanstvo primilo vest o kategoričnom odbijanju generala Bilonda da se povinuje njegovim naredbama, kao i vašim, kada je preuzeo na sebe odgovornost da podigne opsadu oko grada Kunea. Njegovo Veličanstvo zna bolje od bilo koga drugog posledice takvog čina i, takođe, shvata ozbiljnost štete koju će pad ovog mesta prouzročiti našoj stvari, reč je o propuštenom poslu koji mora biti ispravljen na zimu. Njegovo Veličanstvo vam poručuje da odmah uhapsite generala Bilonda i da ga sprovedete na tvrđavu Pinjerol kako bi bio utamničen, nadgledan noću, a danju neka mu bude dozvoljeno da se šeta unutar zidina, licem pokrivenim 330 309“. Bazri je pretpostavio da je broj 330 309, koji se nije nalazio nigde drugde u papirima Katine, značio „maska“ i 1893. godine izdao je knjigu u kojoj je detaljno obrazložio svoju pretpostavku.

Po njemu, čuveni zatvorenik bio je, dakle, Vivijan Labe, gospodar Bilond, general-pukovnik francuske vojske. Činjenice koje govore o Bilondu i njegovoj neposlušnosti u Kuneu (it. Cuneo) istinite su. Ostaje pitanje: zašto je takva naredba bila šifrovana kada je Bilond zaista bio kriv za neposlušnost? Zašto to čuvati u tajnosti kada je razlog za njegovo hapšenje bio savršeno opravdan? Istoričari su dokazali da je Bilond bio živ 1708. godine, dakle pet godina posle smrti čoveka sa gvozdenom maskom. Vojni stručnjaci za kriptoanalizu dovode u sumnju Bazrijeva nagađanja[6]. Najzad, ako je 1691. godine Bilond zatvoren u Pinjerol, to znači da je tada već prošlo mnogo vremena otkako Sen-Mars i čovek sa gvozdenom maskom nisu više bili tamo.

Molijer?[uredi - уреди]

U svojoj knjizi Molijer u Bordou oko 1647. godine i u 1656, sa novim osvrtom na njegove poslednje dane u 1673.. . ili, možda, 1703. godini, pisac Anatol Loken smatra da je čovek sa gvozdenom maskom bio zapravo Molijer.

Uporište za tu tvrdnju Anatol Loken nalazi u činjenici da prva biografija o Molijeru potiče iz 1705. godine, što je dve godine nakon smrti čoveka sa gvozdenom maskom. Reč je o Životu g. Molijera (1705) čiji je autor Grimare. To bi značilo da je Luj XIV čekao da Molijer bude stvarno mrtav 1703. godine (a ne 1673) kako bi dozvolio izdavanje njegove biografije.

D’Artanjan?[uredi - уреди]

Za engleskog istoričara Rodžera Makdonalda (eng. The Man in the Iron Mask, 2005) čovek sa gvozdenom maskom bio je musketar D’Artanjan. Ranjen u Mastrihtu 1673, odveden je u Pinjerol, gvozdena maska mu je omogućavala da drugi musketari koji su čuvali zatvore ne mogu da ga prepoznaju.

Dokaz bi bio kvalitet knjige Memoari g. D’Artanjana koju je napisao Gatijan de Kurti de Sandra (1644—1712). On je proveo devet godina u Bastilji između 1702. i 1711. Prema Rodžeru Makdonaldu, D’Artanjan je sam dao nadahnuće za ovu knjigu što dokazuje da je tamnovao zajedno sa De Sandrom u Bastilji.

Grof Erkol Matioli (ili Antoan-Herkul Matioli)?[uredi - уреди]

Luj XV je odgovorio Madam Pompadur, koja ga je kako Volter otkriva o tome ispitivala, da je čovek sa gvozdenom maskom bio „ministar nekog vladaoca u Italiji“. Da bi zadovoljio radoznalost Marije Antoanete, Luj XVI je, ne pronašavši ništa u tajnim dokumentima, pitao najstarijeg od svojih ministara, koji mu je dao isti odgovor dodavši da je pomenuti italijanski vladalac bio vojvoda od Mantove.

Od ovog odgovora nastala je teza prema kojoj je čovek sa gvozdenom maskom bio grof Erkol Matioli (ili Antoan-Herkul Matioli), negdašnji ministar Čarlsa II, vojvode od Mantove. Ime zatvorenika koje se pominje u zapisniku u Bastilji i u spisima parohije Sen-Pol bilo je prema tome tačno mada neznatno izmenjeno. Ovu tezu, koja je već postala tradicionalna, branili su i pojedini istoričari.

Matioli je odista bio zatočen u Pinjerolu pod nadzorom Sen-Marsa. Štaviše, njegovo hapšenje je proizašlo iz lične naredbe Luja XIV. Naime, opat D'Estrad je obmanuo ambasadora Francuske u Veneciji Matiolija, te je ovaj ubedio vojvodu od Mantove da tajno proda Francuskoj tvrđavu Kazale (it. Casale Monferrato), petnaest milja udaljenu od Torina. U zadnji čas posao je propao usled protivljenja mnogih dvorova: Torina, Venecije, Madrida i Beča, koje je o toj nameri izvestio sam Matioli. Njegova dvostruka igra izvrgla je ruglu Luja XIV koji mu je lično bio pisao, 12. januara 1678, kako bi mu se zahvalio na posredništvu. Opat D'Estrad, koji je bio imenovan za ambasadora u Torinu, uspeo je da dovuče Matiolija u jedan kućerak u neposrednoj blizini grada gde ga je komandos kojeg je poslao Katina oteo 2. maja 1679. sprovevši ga u susedno utvrđenje u Pinjerolu.

Ministar spoljnih poslova markiz De Pompon, dajući saglasnost Luju XIV za operaciju, postarao se da napomene: „Niko ne treba da zna šta je ovaj čovek postao.“ Zaista, nije bilo u skladu sa diplomatskim običajima da se na taj način otme i zatoči ministar drugog vladaoca. Ovaj razlog može pomoći da se razume stroga tajnost pod kojom je zatvorenik uhapšen.

Uprkos svemu tome, izgleda da više elemenata opovrgava ovo poistovećivanje:

  • Prepiska između markiza Luvoa i Sen-Marsa sačuvana u arhivama Ministarstva odbrane — u kojoj je Matioli najpre označavan imenom Lestan — pokazuje da mu nije bila ukazivana ista pažnja kao i čoveku sa gvozdenom maskom: „Kralj ne želi da se prema gospodinu Lestanu dobro ophodimo“ (25. maj 1679). To što je Matioli u Pinjerolu imao na raspolaganju svog slugu, koji je bio zadužen da sakuplja njegova dokumenta, bilo je samo iz razloga što je sluga morao biti zatočen zajedno sa njim da ne bi otkrio tajnu njegovog hapšenja.
  • Nakon ustupanja Kazala Francuskoj 1682, vojvoda od Mantove je obavešten o Matiolijevom hapšenju. Nije, dakle, više bilo razloga da tajna bude čuvana, pa je zatvorenik nadalje bio pominjan pod svojim pravim imenom u prepisci između markiza Luvoa i Sen-Marsa.
  • Matioli nije putovao zajedno sa Sen-Marsom na ostrvo Egzil 1681, već je ostao u Pinjerolu do aprila 1694, kada je premešten na ostrvo Sent Margerit po ustupanju Pinjerola Savoji. Ovo potvrđuje pismo Sen-Marsa opatu D'Estradu 25. juna 1681. („Matioli će ostati ovde sa još dvojicom zatvorenika“) i više drugih pisama koje je Luvoa poslao naslednicima Sen-Marsa na mestu upravitelja u Pinjerolu.
  • Matioli je umro nedugo nakon premeštanja na ostrvo Sent Margerit, bez svake sumnje 29. aprila 1694. To znamo jer je zabeleženo da je tog datuma preminuo zatvorenik koji je imao slugu. A Matioli je bio jedini zatvorenik koji je na ostrvu Sent Margerit imao tu privilegiju.

Iz ovoga proizlazi da zatvorenik koji je umro u Bastilji 1703. godine nije Matioli i da je samo iz namere da se zavaraju tragovi njegovo ime (ili ime slično njegovom) uneto u zapisnike.

Estaš Dože — ime zatvorenika[uredi - уреди]

Prepiska ministra Luja XIV markiza Luvoa ukazuje da je Dože, sluga, uhapšen po njegovom naređenju, iz nepoznatog razloga, nedaleko od Denkerka u julu 1669. godine. U Pinjerolu Dože je bio sluga drugom zatvoreniku Nikoli Fukeu, da bi se posle Fukeove smrti 1680. našao u režimu „strogog zatvora“ zajedno sa još jednim čovekom koji je takođe bio Fukeov sluga[7].

Najstariji sačuvani dokument o čoveku sa gvozdenom maskom potiče iz 1. jula 1669, kada je markiz Luvoa predao zatvorenika na čuvanje g. De Sen-Marsu, upravitelju zatvora u Pinjerolu. Sudeći prema markizovom pismu, ime zatvorenika bilo je Estaš Dože. U pismu Sen-Marsu, Luvoa je zatvorenika označio kao „običnog slugu“.

Ništa se ne zna o tom Dožeu. Istoričari su našli dokaza da je izvesni Estaš Dože živeo u to doba i da je bio umešan u sumnjive i sramne događaje koji su uključivali ljude na visokim položajima. Njegovo puno ime bilo je Estaš Dože de Kavoa[8]. Ostalo je, međutim, nejasno da li je to jedna ista osoba.

Spisi pokazuju da je Estaš Dože de Kavoa rođen 30. avgusta 1637, kao sin Fransoa Dožea, kapetana u gardi kardinala Rišeljea. Fransoa je bio oženjen sa Mari de Serinjan sa kojom je imao jedanaestoro dece, od kojih je devetoro doživelo odraslo doba. Kada su Fransoa i dvojica njegovih najstarijih sinova nastradali u bici, Estaš je formalno postao glava porodice. Po ugledu na njih, pristupio je vojsci gde je došao pod komandu Armana de Gramona, vojvode od Giša, hrabrog ratnika, poznatog bonvivana i biseksualca.

Sramota[uredi - уреди]

U aprilu 1659. Estaš i vojvoda od Giša bili su pozvani na proslavu Svete nedelje u zamak Roasi-an-Bri. U svakom slučaju, bilo je to razvratno veselje na kojem su posetioci uzimali učešća u raznim gnusnim radnjama, uključujući i napad na čoveka koji je tvrdio da je advokat kardinala Mazarena. Postoje naznake, između ostalog, da je izvođena crna misa, da je došlo do upražnjavanja homoseksualnih odnosa i da je svinja krštena u „šarana“ da bi mogli da jedu svinjetinu na Veliki petak.

Kada je vest o ovim radnjama dospela do javnosti, sprovedena je istraga posle koje su brojni vinovnici bili pohapšeni ili prognani. Nije zabeleženo šta se dogodilo sa Dožeom, ali je 1665. godine nedaleko do zamka Sen-Žermen-an-Le on navodno usmrtio mladog paža u pijanom stanju tokom svađe sa vojvodom od Foa. Obojica su tvrdila da ih je dečak, koji je bio pijan, izazvao, ali činjenica da se ubistvo odigralo u blizini zamka u kojem je odseo kralj značila je da to nije dovoljan izgovor i, kao posledica toga, Dože je morao da napusti oficirsku službu.

Dožeova mati je umrla nedugo zatim. U testamentu, koji je sačinila godinu dana ranije, izostavila je dvojicu najstarijih sinova, Estaša i Armana, ostavljajući najveći deo imovine njihovom mlađem bratu Luju. S obzirom na to da je bio zašao u velike dugove, Estašu je bio ograničen pristup novcu i jedva da mu je bilo ostavljeno dovoljno novca za „hranu i održavanje“. Budući formalno glava porodice, dobio je nekoliko manjih poseda kojih se odrekao u korist svog brata Luja, koji mu je zauzvrat obezbedio veći priliv novca.

„Afera otrova“[uredi - уреди]

Tridesetih godina prošlog veka istoričar po imenu Moris Divivije doveo je u vezu Estaša Dožea de Kavoa sa „aferom otrova“, zloglasnim skandalom u kojem su ljudi na visokim položajima bili optuženi da su umešani u crnu misu i trovanja. Pokrenuta je istraga, ali je Luj XIV podstakao zataškavanje kada se ispostavilo da su njegova milosnica markiza De Montespan i snaha, vojvotkinja od Orleana, bile umešane[8].

Arhiva, međutim, otkriva da su istražitelji tokom istrage došli do saznanja o dobavljaču otrova, hirurgu po imenu Ože, a Divivije je bio ubeđen da je Dože de Kavoa, lišen nasledstva i u materijalnoj oskudici, postao Ože, dobavljač otrova, i samim tim Dože, čovek sa gvozdenom maskom.

Dože u zatvoru[uredi - уреди]

Pa ipak, iskrsli su dokazi da je Dože de Kavoa umro u zatvoru Sen-Lazar, što je zapravo bio azil koji su vodili monasi a koji su mnoge porodice koristile da zatvore svoje „crne ovce“. Sačuvani su dokumenti koji ukazuju na to da je Dože de Kavoa bio zatvoren u Sen-Lazaru u Parizu otprilike u isto vreme kada je Dože, čovek sa gvozdenom maskom, bio sproveden u zatočeništvo u Pinjerol, stotine milja dalje na jug.

Dokazi uključuju pismo poslato Dožeovoj sestri markizi De Fabreg 20. juna 1678, koje je prepuno samosažaljenja, u kome se Estaš žali na tretman u zatvoru, u kojem je zatočen već deset godina, i ističe kako su ga izigrali njihov brat Luj i Klerak, upravnik Lujevog imanja. Godinu dana kasnije napisao je novo pismo kralju, ponavljajući iste pritužbe i upućujući sličnu molbu za oslobađanjem. Najviše što je kralj uradio bilo je, međutim, slanje pisma upravniku Sen-Lazara u kojem mu poručuje da „g. De Kavoa ne treba da ima komunikaciju ni sa kim, čak ni sa sestrom, osim u vašem prisustvu ili u prisustvu jednog od sveštenika centra“. Pismo su potpisali kralj i Kolber.

Prilično potresna poema koju je sastavio Luj Anri de Lomeni, grof od Brijena, i sam zatvorenik u to vreme, ukazuje na to da je Estaš Dože de Kavoa umro od posledica teškog opijanja krajem 80-tih godina 17. veka. Istoričari posmatraju sve ovo kao dovoljno jak dokaz da on ni na koji način ne može biti doveden u vezu sa čovekom sa gvozdenom maskom[8].

Maštovita dela inspirisana pričom o čoveku sa gvozdenom maskom[uredi - уреди]

Romani[uredi - уреди]

Pozorišni komadi[uredi - уреди]

  • Blizanci, Viktor Igo, nezavršena drama, napisana 1839, posthumno objavljena 1933. godine

Filmovi[uredi - уреди]

Više filmova zasnovano je na priči o čoveku sa gvozdenom maskom, u svakom od njih korišćena je teorija o bratu blizancu Luja XIV i većina predstavlja slobodnu adaptaciju romana Vikont od Braželona:

Reference[uredi - уреди]

  1. La légende du Masque de fer
  2. Le Masque de fer : le comte Ercole Matthioli ?
  3. isečak iz članka Čovek sa gvozdenom maskom u Velikom univerzalnom rečniku iz XIX veka, tom 10, str. 1304.
  4. Vek Luja XIV, poglavlje 25 — Pojedinosti i anegdote o vladavini Luja XIV
  5. štampano u Année littéraire 30. juna 1778
  6. Emile-Arthur Soudart et André Lange, Traité de cryptographie, 1935
  7. Moguće je da je Luvoa — koji je bio u neprijateljskim odnosima sa Fukeom — držao njih dvojicu u zatvoru da ne bi otkrili tajne koje im je Fuke mogao ispričati. Možda ovaj razlog, pre nego njegov prvobitni zločin, objašnjava zašto je Dože držan u strogoj tajnosti u zatvoru, kao i korišćenje maske.
  8. 8.0 8.1 8.2 The Man Behind the Iron Mask by John Noone, 1988

Spoljašnje veze[uredi - уреди]